Vladu formirati pa rasformirati
piše: Bećir Vuković
Miropomazanik ispod Ćipura vladao je 60 godina, onaj Nepomenik vladao je 50 godina, ovaj poslednji postkomunistički pomenik 30 godina…
Na ovim prostorima, da ne kažemo tamnim vilajetima, u jednom svom segmentu, politika se nikad nije mijenjala. Definicija ove mode svima je poznata, narod je grbačio svaki detalj svake vlasti…
E, sad zamislimo da Krivokapić, Božena, Abaz, Miško, i družina, vladaju narednih 20 godina…
Poštovani publikume, možete li ikako, i ikoliko zamisliti takvo zamešateljstvo…
Pošto ne znate kako ćete zamisliti i izdržati ni ovih 200 dana i 200 noći, a ne, ne daj Bože 20 godina, da vas ne mučim ikskonskim mukama….
Kao i u Tamnom vilajetu, tako i u Crnoj Gori – ko ne podrži vladu kajaće se, ko podrži – kajaće se…
Gdjekoji, pomisliće – kad ću se kajati, zašto da je podržim…
Gdjekoji, pomisliće, daj barem da je podržim ovih 200 dana i 200 noći, svejedno je tamni vilajet…
Mandatar Tamnog vilajeta kaže – ništa nikome nisam obećao, sem što sam ministrima obećao – i od mene imaju odriješene ruke – da sami formiraju, moluju, preziđuju, i po dubini i ličnom nahođenju spuštaju se niz vrtloge mokrih čvorova svojih kabineta…
Mandatar Tamnog vilajeta po mraku je izabrao anonimne ministre, koji, opet mogu, po svom izboru, po dubini da prospu svoje anonimuse…
Tako se, po svakoj jednačini, i svim zakonima fizike, mandatar Vilajeta predstavlja kao čovjek bez ikakve – odgovornosti…
Htjeli ili ne, ali takvu riječ moramo čitati kao verglanje nekakvog zalutalog političkog entuzijaste…
Uspio sam da u vladi ne bude niko sa liste na čijem sam čelu bio, citiram po sjećanju (pošto nema toga majčinog sina – toga majkovića), koji će pravilno citirati mandatara Tamnog vilajeta…
Mandatar je jedini za koga sam čuo, da ne priznaje citat…
(Ali, da ne bude kako sam po prirodi zaboravan, i ne zaboravljam samo političke tirade ko što gubim kišobrane… Mandatar je rekao da se preko jedne – sestrinske banke – ne, ne daj Bože sestrinske crkve – iznose milioni po dubini zarad kupovine stanova u Beogradu na vodi. Kad presuši inspiracija, na ovom mjestu (ako i in4s ne okrene da vesla nizvodno), svakodnevno ću pitati mandatara – nađe li po dubini one pare za gajbe u Beogradu na vodi…)
Pa se neko čudi mješavini podsmijeha i otvorene sprdnje kojom se dočekuje svaki javni nastup mandatarov. Ali, da ne gnjavim i vas i sebe nekakvim opskurnim opisima mandatara. Stvari treba sjenčiti veselijim tonovima…
Kod učiteljice Mileve, sricali smo iz Bukvara:“Mama mesi testo…“
Kod profesora Zdravka sričemo: „Testo mesi mamu…“
U svetu neđelju na pijaci Gintaš, tražim na crno duvana, koji se bezbeli još može, tako, bez po muke – nabaviti ispod ruke. Doduše, trebalo mi je i nekoliko kartonskih kutija, onih čvršćih, od jaja…
I dalje je šverc cigareta osnovna privredna grana države…
„Bože, Božene, Bože, Božene…“, čuje se, dopire iza tezge, nekoliko žena neblagoglagoljivo sriču između glavica kupusa i mrtvih mrkvi… Bože, Božene…“
I u takvim nezgodnim prilikama, jaje u mojoj ruci obavezivao je zakon teže, i razbilo se na betonu, i prekinulo po svoj prilici panteistički razgovor nekoliko komšinica…
(… naime, dama je, večeri jedne, po ko zna koji put gostujući na izvjesnoj televiziji, raspravljala o potrebi – ekspertizi – odn. vječtačenju, iznošenju stručnog mišljenja u cilju otkrivanja – materijalne istine – o kolturnoj baštini, Boke…
… posle izvesnog vremena, dama se zaboravila, i sa čuđenjem, raširenih ruku od lakata, i povišenim tonom za damu toga kalibra, pitala: pa, ova omladina, koja po zidovima crta Kapelu na Lovćenu, šta hoće, kud to vodi – pa oni i ne pamte Kapelu na Lovćenu…
Bože, Božene…)
Naročito, na pijacama, politika nije marginalna tema razgovora, i tako po vascijeli dan…
Uskoro, samousluge i pijace biće osnovno poprište političkih obračuna…
(Jaje se razbilo… Priroda je očovečena, čovjek postaje stvar…)