„Psine, svi marš preko Drine…“

Piše: Čedomir Antić

Sergej Trifunović je veliki glumac. Naša kultura ne voli nijanse i kada je neko u nečemu odličan i izuzetan volimo da mislimo da je u svemu takav. Ljudi su međutim slojeviti i složeni.

Otac Bena Kingslija, takođe velikog glumca, primetio je jednom da se u svakom čoveku kriju i Hitler i Gandi. Takvi smo dakle svi, samo što nikada ne upoznamo niti jedan od svojih ekstrema u puno svetlu.  Prvi na sreću, a drugi na nažalost. Veliki umetnici su često i čudne duše, neobični, ljudi bi rekli i blesavi. Tako je to od iskona. Nova je moda, međutim, da glumce veliki deo javnosti smatra jednako relevantnim za obavljanje javnih dužnosti kao i vrhunske pravnike, politikologe ili ekonomiste.

Već možemo reći „veliki glumac“ Trifunović, potekao iz poznate srpske glumačke porodice, ušao je tako i u politiku. Davao je izjave i opredeljivao se o svemu, a u jednom času je vodio i političku stranku koja je neko vreme bila jedina drugosrbijanska, natovska i evrounijaška organizacija u Srbiji zasnovana na čistom populizmu. Ko zna gde bi došao sa tim da je bio uporan, da se u jednom času nije opredelio da izađe na izbore koje su opozicionari većinom bojkotovali i da nije na konferenciji za novinare sa osmehom primetio kako u Beogradu snimaju pedeset serija, a on glumi samo u jednoj.

I Sergejev brat, Branislav, takođe se bio upustio u visoku politiku. Jedno vreme je tvrdio da predvodi proteste „Jedan od pet miliona“, koji su 2019. godine u Beogradu i drugim srpskim gradovima okupljali desetine hiljada učesnika. Kada je jedan od govornika uzviknuo u slavu Srbije i srpskih zemalja, Trifunović je nekom mediju iz susedne države rekao da je to anahrono i kako on ne želi da „ratuje za Kosovo“. Dakle, znanje Branislava Trifunovića o ovom pitanju je na novou nepoznavanja termina. Za njega onaj ko spominje srpske zemlje misli na Kosovo i Metohiju, a voleti njih znači i ratovati, pa možda i biti genocidan.

Pacifizam je naravno odličan, osim kada ostavljaš oružje u času stradanja sopstvene braće. No, šta su to braća i sunarodnici za ljude kojima je talenat obrnuto proporicionalan svemu drugom što imaju?

Sergej Trifunović se istakao i kada je prilikom sarajevske premijere patriotske limunade – filma „Montevideo Bog te video“ – izašao na binu da primi aplauze sa slikom bošnjačkog komandanta Jovana Divjaka (za koga Srbi veruju da je ratni zločinac) na majici. I bar da je tom prilikom rekao nešto u prilog te osobe, na čijoj su teritoriji silovali i klali Ćelo, Caco, Juka… Tvrdio je da nije znao ko je na majici i da mu je bilo važno da nije papa Jovan Pavle Drugi. Ljubazni domaćini su mu rekli: „Taj ti je pravoslavan…“  No, i to razumem, bilo je važno da prodaju film koji vrhunac doseže u času kada stadion kroz suze peva „Bože pravde“. Trebalo je to relativizovati pred publikom koja pesmu iz Prvog svetskog rata „Marš na Drinu“ doživljava kao poziv na genocid (kao da nisu tada oni napadali Srbiju, činili veliki deo policije u gladnom i krvavom Beogradu i kao da nije njihov reis oktobra 1914. pozvao na džihad protiv Srbije, Rusije, Engleske i Francuske)… No šta o tome zna Sergej Trifunović? To nema veze sa četrdeset i devet serija u kojima ne igra. Preučeni i prepotentni Natan Albahari je tek čuo za Prvi svetski rat, pa će mu možda, jednom ukratko i prepričati.

Godinama je zavetno mesto letovanja Segeja Trifunovića bila jadranska obala. Kroatofilna Druga Srbija tu obalu zove i „Hrvatsko more“. Putuje bubom od Prevlake do Umaga, veseli se na raznim plažama i rivama, ne primećuje pijano slavlje svakog 5. kolovoza. Začudio se kada mu je neko probušio gume i oštetio auto sa srpskim tablicama. Podelio je to na društvenim mrežama, a neki mu je komentator zajedljivo poručio: „Pa, care, mislili su da si Srbin…“

A onda je nastupio preokret. Prošle sedmice Trifunović se na krv i nož posvađao sa svojim hrvatskom domaćinima. Kupao se sa psom bez povoca. Dežurna baba se na plaži pobunila zbog toga. Sergej je primenio sav „šarm“ koji ga je u Srbiji načinio slavnim. Došla je i policija. Iako je tvrdio da nije video zabranu, glumac se ponašao tako da su ga priveli i novčano kaznili. Zatim mu je naloženo da napusti Hrvatsku. Pošto hrvatske vlasti nisu isto što i srpske (vreća za udaranje), one su pratile njegove objave na društvenim mrežama pa je kazna do granice prerasla na 1.600 evra, a zabranjeno mu je i da tokom naredne godine uđe u zemlje Evropskog ekonomskog prostora.

Zanimljivo, ali svi raniji Trifunovićevi obožavaoci – od Pokreta slobodnih građana, čiji je član predsedništva, do hrvatskog pisca Ante Tomića – sada su ga se odrekli. Posebno ih je zabolela činjenica da je u objavama policiju poredio sa ustašama, spominajo je Francetića i logor u Lori.

Neobični fenomeni. Prvo bih nešto o Sergeju Srbinu. „„Mnogo je srpskog i balkanskog u tim našim autošovinistima, „Evropejcima“.““ – primetio je odavno najveći živi srpski intelektualac Zoran Ćirjaković. Dakle, Trifunović je mislio da primitivnost, prostakluk i nepoštovanje zakona prestaju da postoje kada je on u pitanju. Da krezubi, netaltovani, prljavi Srbi zaslužuju loš tretman, a da on – tako talentovan, uman, šarmantan i divan – može da radi šta hoće, a svi će mu aplaudirati. Tako je i Petar Luković sa nevericom i prezirom govorio o izvesnim Romima, čiji je narod inače stavljao daleko iznad većinskih Srba, koji mu se nisu zadivili kada su udarili njegov auto, već se naprotiv okupilo desetak članova njihovih familija i svi su svedočili da je upravo on skrivio udes. Začudo, Trifunovićev protivnik, Željko Mitrović – vlasnik RTV Pink, takođe se večito dodvoravao Hrvatima, a slično je reagovao kada su mu lučke vlasti nekog dalmatinskog mesta privremeno zaplenile jahtu. Kada su mu je vratili, patriotski zanos je smesta splasnuo.  Slično je bilo, samo je javnost to zaboravila, sa emisijom „Umijeće življenja“ koju su do 1991. na RT Sarajevu vodili srpski novinari. Kada prvi put nisu bili po volji lokalnim Muslimanima, kroz grad su ih jurili i šminkerke i urednici, pa se iz slobodnog velegrada bežalo u gepeku automobila.

No, kakav god da je Sergej Trifunović, šta treba piscu Anti Tomiću da ga sada razvlači po medijima, piše kolumne tvrdeći da mu je prijatelj i izjavljuje kako je Trifunović „samo budala“. Tomić je prihvaćen u Beogradu takav-kakav je – ljigav. Sa osrednjim talentom i još slabijim nastupom dobio je najbolja mesta u knjižarama, naslovne stranice najčitanijeg nedeljnika. U nedavnom intervjuu poručuje Srbima „da se civilizuju“, da rade kao jedan njihov poaustrijančeni sunarodnik koji mu je za velike pare popravio automobil. Licemerni, likom podban negativcu iz francuskih noar filmova, sa krležijanskim šeširom na glavi kako bi dokazao i sakrio, Ante Tomić, tom prilikom rekao je u stvari da su svi Srbi kulturno defektni divljaci koji treba da se ugledaju na austrijskog zanatliju. Hrvati su pak kulturni, osim malog broja trulih jabuka. Treba dodati da, logično, bez divljih Srba ne bi bilo ni tih trulih jabuka. Tomić ne mora da brine, među Srbima se uvek nađe dovoljno Veljka Lalića (direktor, urednik i vlasnik Nedeljnika) da uzvise sve takve sluzave nitkove iz kulturne Hrvatske.

Trifunovićev slučaj je ipak paradigma. Ne sumnjam da su hrvatski policajci (samo) radili svoj posao. Ove bi propise primenili i na Željka Keruma i Ljubu Ćesića Rojsa. Jasno mi je da se zakon mora poštovati. Trifunović je takav-kakav je još od rane mladosti, ali hajde da spomenemo malo grad heroj Split. Do kraja dvadesetih godina prošlog veka nije bilo „teške“ istorije između Splita i Srba. Naprotiv, gradska riva ponela je ime majora srpske vojske koji je ovaj grad oslobodio od Austrijanaca i spasao ga od Italijana. Onda je započeo proces u kome su uticaj imali par fašističkih država, jedan komunistički režim i izvesna velika crkva, pa je Split prednjačio u domoljublju svake vrste od najvijačkog do ratno-zločinačkog. To je grad u kome su davili vojnika, a drugog ubili pucajući u njega iz čista mira. On je mesto logora Lora (gde su zatočenike terali da se međusobno siluju, gurali im ruke u analni otvor, terali ih da jedu pesak, dovodili građane Splita i bolničko osoblje da ih tuku… ). Tamo su bacali srpske automobile u more još sedamdesetih godina prošlog veka. Splićani su imali svoje militantne šovinističke navijače dvadeset godina pre pojave Delija i Grobara u Beogradu. Tu su u more oterani i mirni srpski vaterpolisti, jedan od njih je iz ledenog Jadrana uveravao domaćine kako je on samo „Crnogorac“. To se nije dogodilo 1991., već  2019. godine. Pošteno je da tamo i Sergej dobije svoje, a popust koji je stekao svojim antisrbizmom – podlom i nenormalnom mržnjom prema sosptvenom narodu u vreme kada mu je najteže –  sadržan je u činjenici da je šikaniran po zakonu i da ljigavi nosonja Ante ne mora da ga sažaljeva i glumi kako mu nije drago. Sada zadrigli predsednik Izvršnog odbora Pokreta slobodnih građana, nesvršeni student i nepoznati novinar, tvrdi da će se Sergej izviniti građanima Splita. Sagasan sam. Trifunović i treba da se izvini. I to ne samo zato što je krišio propise, već i zbog zabluda. Ja sam se zbog zabluda uvek izvinjavao – neprijatno je, ali je i zdravo.

Sa druge srane i kod nas je u Beogradu bio jedan mladi Splićanin, koji je malo ozbiljnije kršio zakon od Sergeja Trifunovića. Reč je o Mateju Perišu. On se toliko nadrogirao u Beogradu da je pred proslavu Nove godine skočio u ledenu reku i poginuo. Njega je tražila cela Srbija, obraćao se o svemu ministar unutrašnjih poslova, a u Hrvatsku ga je sa Novog groblja ispratio patrijarh srpski. Tada su Splićani sve oprostili Srbima. Privremeno, naravno. Kasnije je bilo dovoljno da snime patrijarha kako za jednu nvo aktivistkinju – Srpkinju iz Srbije – kaže da je „jadnica“ i eto ti hora hrvatskih dečaka da ga nagrde. Među njima i od Ante lepši i našminkaniji Hrvoje Klasić, „hrvatski branitelj“ koji je zaboravio na tone ćevapa (oprostite „mesnih valjušaka“) koje je sa istim čovekom, tada mitropolitom zagrebačko-ljubljanskim, tokom niza godina konzumirao u lepoj atmosferi.

Paradoksalno je da na RTL-u, ostareli humorista govori da je pas Mile u Splitu bio sa „životinjom“ (i vlasnikom Sergejem Trifunovićem) koju je vodio bez povoca. Zgodno. Režimski mediji u Srbiji su Trifunovića vređali i klevetali nazivajući ga narkomanom. „Merili“ su mu sve ekstremitete (oslanjajući se na neoudbaški šljam koji umesto da se bori protiv američkih i hrvatskih /ovaj nemačkih, izvinite/ špijunskih mreža, propituje bivše devojke opozicionara). Nisu ga, koliko se sećam, nazvali životinjom.  Samo, her Zoran Šprajc, razmislite malo, pa vi ste narod čiji je „otac domov’ne” Srbe označio „kao pasiji nakot”. Tek nešto manje ulica od Ante Starčevića zove se danas po Mili Budaku, tvorcu recepta “trećinu ubiti, trećinu proterati a trećinu pokatoličiti”, koji u godini dolaska firera na vlast (1933-oj) peva: „psine svi marš preko Drine! “. Kafane su u Hrvatskoj nosile natpis koji Srbima i psima zabranjuje ulazak. No, očigledno je došlo do važnih promena: pse više ne spominju, pa je jedna picerija u Samoboru prošle godine bila spremna da zaposli sve osim radnike „iz Bangladeša, Pakistana i četnike iz Niša“.

Zašto sada branite pse? Ostavite ih na miru, sa nama Srbima. Oni su ne samo (naj)bolji prijatelji, već su i daleko više braća nego vi.