piše Tomo Lovreković: Režim Milana Kneževića hapsi zbog golog straha

Već nekoliko dana se, poslovično lenj, nakanjujem da kurtoazno čestitam građanima Crne Gore najavljeni izlazak „Slobode“ na ulice – prigodno bi bilo da taj tekst počne i nekim citatom o datoj vrednosti, imajući u vidu da su u istoriji zabeležene na stotine prigodnih govora ili izreka koji o slobodi govore.
Odustao sam o takve namere, jer sam kao svedok, pa manjim delom i kao učesnik, imao šansu da se uverim da građanima Crne Gore i liderima jedine prave opozicije, takvi citati nisu potrebni – oni su u prethodnih godinama, kroz mučki i nezapamćeni progon, praktično na listi za odstrel, o Slobodi govorili na jedini prihvatljivi način: Delima i odbijanjem da se nje odreknu, pa sve i sa režimskim nožem pod vratom.
Sloboda je svedočanstvo, a ne sredstvo
Onda sam, opet, shvatio, da „Sloboda“ nije, kako to mnogi misle, sredstvo, već svedočanstvo – ona će samo pomoći da stotine, hiljade onih hrabrih, predvođenih ljudima iz DF-a, ostanu zabeleženi i da njihova nepokolebljivost bude utisnuta pod štamparsku presu, kao dokaz da su se neki ljudi za slobodu borili, a siguran sam, vreme će pokazati, za nju na kraju i izborili. Svaki broj „Slobode“ biće samo sačuvan otisak na tom putu kojim ovi ljudi idu i koji svi ANB uragani, Katnićevi cunamiji i druge nepogode iz DPS rukava neće prekinuti ili omesti.
Na posletku, međutih, setih se: da li je vreme za čestitanje kada Milan Knežević, voljom jednog diktatora, u zemlji koja jeste zatvor, dobija putokaz za Spuž? Treba li organizovati kolege, pokušati iscimati tradicionalno bezvoljne, uplašene i dezinformisane srpske političare da izvrše malo pritiska, šta raditi, a ne biti nemi posmatrač? I onda shvatim: upravo jeste vreme za čestitanje! Milanu Kneževiću, lično, pre svega.
Kakav bi to, uostalom, besmislen transparent bio „Sloboda za Kneževića“ – Knežević i sloboda jesu sinonimi, istoznačne reči u današnjoj Crnoj Gori, i ne samo u Crnoj Gori, nego na evropskoj, pa i univerzalnoj sceni.
Treba li zaista podršku čoveku koji, satanizovan, medijski izolovan, pritisnut sa svih strana i svim legitimnim, a pogotovo nelegitimnim sredstvima, toliko biva trn u oku režimu, da ga, ponavljam, u zatvorenoj zemlji, mora dodatno zatvarati, u strahu, panici i očaju? Ima li većeg znaka kraja jednog antinarodnog režima, nego da pokušava besmisleno, što čini i ovim gestom: da Slobodu utamniči i iza rešetaka sačuva?
Ili podrška treba tim jadnim vlastodržcima, marionetama čiji su umovi amputirani, onima koji drsko i osiono bivaju neslobodni dok stavljaju lisice, a istovremeno ne uspevaju da istrgnu Slobodu iz grudi onih na čijim su rukama lisice? Treba li se, umesto podrške Kneževiću, pojaviti sa daleko logičnijim transparentima: „Podrška za Duška“, „Milo, izdrži“ i slično“?
Milan je sloboda
Zato, danas, neću čestitati skoro i izvesno prvo izdanje „Slobode“ – ona se sada pojavljuje u štampanom obliku, ali u životnom traje i ne jenjava. Čestitaću Milanu, jer je presuda najveći i glavni dokaz koliko efekta ima ono što radi – širom sveta se hapsi i zatvara iz različitih razloga, ali samo u ovom slučaju se to čini iz pukog i prostog straha, kada svi ostali mehanizmi zakažu, a pred DF-om su zasigurno zakazali. Čestitaću njemu, jer je Milan sloboda. Možda će sila njega naterati da uđe u tamnicu, kratkoročno, ali će on, zajedno sa ostalima, izvući Crnu Goru iz iste, dugoročno.
To je jedini epilog. To zna on, to znamo mi, a to znaju i oni koji ga zatvaraju. Inače ne bi. I, zato, podrška njima. Znam da im je teško.
Tomo Lovreković,
Glavni i odgovornik urednik
„Pobeda info“