Šta smeta Vašingtonu

Piše: Ivan Vučković

Da bismo razumeli spoljnu politiku Sjedinjenih Američkih Država potrebno je da znamo filozofsko-istorijski osnov na kojem ona zapravo počiva. Utemeljivači i tvorci te politike jesu, u najvećoj meri, dva američka predsednika – Teodor Ruzvelt i Vudro Vilson. Iako znatno drugačiji po mnogo čemu, njih dvojica su stožer razumevanja američke diplomatije jer je u vreme njihovih mandata Amerika definisala i izgradila osnov međunarodne politike kojeg se i danas drži. Dvadeseti vek (gotovo u celini) jeste stoleće Sjedinjenih Država – vek kada je zvanični Vašington napustio ideju izolacionizma i otvoreno počeo da čitavom svetu nameće svoje ideje i stavove.

Na kraju Drugog svetskog rata Amerika je držala i kontrolisala više od trideset odsto svetske privrede, a još nekih četrdeset godina ranije, na samom početku 20. veka, Ruzvelt je jasno obrazložio dužnost koju Amerika na sebe mora da preuzme – nametnuti svoj nacionalni interes svetu kao opšti interes čovečanstva. Prema Ruzveltovim ubeđenjima, Sjedinjene Države su sila koja treba da se protegne svuda, a njene ideje da se prikažu i usvoje kao univerzalne. Tako se i radilo – već u prvim godinama 20. veka uspostavljen je protektorat nad Dominikanskom Republikom, okupirana je Kuba, podržan je (iz senke) Japan u ratu s Rusijom, uticalo se na Maroko (konferencija u Alhesirasu 1906. godine), a ne zaboravimo ni silovitu intervenciju u okviru „Bokserskog ustanka” u Kini nekoliko godina ranije (naravno, ovde neće biti prostora za analizu kasnijih intervencija poput Vijetnama, Irana, Somalije, Jugoslavije).

Ipak, spoljnu politiku Sjedinjenih Država u većoj meri od Ruzvelta oblikovao je predsednik Vudro Vilson. Njegova ideja osnivanja Društva naroda (preteča Ujedinjenih nacija) zapravo jeste, u svojoj suštini, organizacija koja Ameriku stavlja na diplomatski pijedestal s ciljem da preko nje lakše zvanično utiče na međunarodnu, odnosno globalnu politiku. Ukratko – posleratni svet u najvećoj meri jeste produkt politike Sjedinjenih Država, a ideja i potreba da ona bude „svetionik čovečanstva” zaživela je i dugo bila veoma prisutna (pa i danas). Međutim, od otvaranja Kine i njenog buđenja kroz različite reforme (još iz vremena Deng Sjaopinga), preko Putinovog preuzimanja Rusije pre gotovo četvrt veka, Amerika je shvatila da se odnos snaga promenio te da je Vašington i dalje veoma moćna svetska sila, ali da, izgleda, više nije jedina.

Već najmanje jednu deceniju svedoci smo nemoći Vašingtona da zaustavi prodor Kine u svet, kao i da „ukroti” Rusiju i ponovo je dovede na nivo „šaljivog Jeljcina”, koji je bio vrlo pogodan za saradnju. Pritom, Saudijska Arabija više nema obavezu da prodaje naftu za dolare jer je pedesetogodišnji ugovor istekao početkom juna ove godine (tačnije 9. juna), a nije obnovljen, što Saudijskoj Arabiji omogućava da naftu prodaje za druge valute, što će dodatno ugroziti već poljuljanu snagu dolara.

Ne zaboravimo i to da je Putinova administracija uspela da gas isporučuje za rublje (što je dekretom koji je potpisao Putin počelo još krajem marta 2022). Turska, Mađarska i mnoge druge zemlje odmah su to prihvatile (rado ili ne), dok su Bugarska i još neke zemlje sebi stvorile velike probleme kroz odbijanje takvih uslova. Van toga, setimo se i da su mnoge bliskoistočne zemlje relativno skoro povukle zlatne rezerve iz Sjedinjenih Država, kao i da se američki dug predviđa na 99 odsto BDP-a na kraju godine (na osnovu „ublažene” predizborne projekcije američkog Kongresnog odbora). Zatim, Severna Koreja i Rusija nedavno su sklopile ugovor o zaštiti u slučaju nečijeg napada na teritoriju bilo koje od te dve zemlje.

Kineski odnosi s Vašingtonom generalno su dobri, ali je Kina uvek na oprezu i određenoj distanci zbog američkog mešanja u vezi s teritorijom Tajvana (setimo se samo recimo posete Nensi Pelosi Tajvanu). Kina zbog toga često izvodi vojne vežbe oko Tajvana (a to veoma dobro znaju i vide stanovnici kineskog grada Sjamena). Dalje, Sjedinjene Države nisu uspele da spreče i prekinu rusku vojnu intervenciju u Ukrajini, niti da oslabe poziciju Rusije, a i njihov odnos klackalice „podrške i osude” Izraelu nije ni najmanje zavarao one koji se ozbiljno bave analizom sukoba u pojasu Gaze. Bilo kako bilo, Amerika više nije neprikosnoveni „svetski policajac”, i to Vašingtonu ozbiljno smeta. Naravno, i dalje govorimo o svetskoj sili, ali više ne i o jedinoj na svetskoj međunarodnoj sceni. Tramp će očigledno pobediti na izborima. U aktuelnim okolnostima i bez većih Trampovih gafova, pobeda Kamale Haris nije realna opcija, bez obzira na to što se prognozira tesna trka, ali to definitivno neće ojačati američku poziciju. Naprotiv. Mislim da Amerika svakako neće povratiti moć koju je imala tokom 20. veka, a da li će uspeti da se nosi s tim i na koji način i da li će njena moć dodatno pasti, vreme će pokazati. Na kraju treba pomenuti i to da zemlje BRIKS-a nezadrživo jačaju i njihov značaj u međunarodnoj politici i privredi će tek dobiti na snazi. Vreme je izgleda za neki novi američki „Maršalov plan”, a njega nema ni u naznakama. Šta god da radi, Vašington će svakako morati više da izuči umetnost Bizmarkove realpolitike, a ona zahteva taktičko umeće i fleksibilnost.

(Politika)

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)