Dobijanje prave vrijednosti za novac ključno za privlačenje investitora i obezbjeđivanje održivosti projekata

 Uvođenje novih tehnlogija, zapošljavanje i obuka mladih, povećanje saradnje sa lokalnim zajednicama i industrijom za poboljšanje ekološke svijesti neki su od benefita javno privatnog partnerstva, a dobijanje prave vrijednosti za novac ključno je za privlačenje investitora i obezbjeđivanje održivosti projekata.

To je ocijenjeno na panelu “Javno-privatno partnerstvo – projekti velike vrijednosti” u okviru II Regionalne konfrencije o javno privatnom partnerstvu, koju su organizovali Agencija za investicije Crne Gore, Ministarstvo finansija i SIGMA.

Šef EBRD-a u Crnoj Gori, Remon Zakaria, kazao je da su finansirali oko 40 projekata javno privatnog partnerstva sa tri milijarde eura.

“Aktivni smo u svim segmentima lanca vrijednosti. Podržavamo Vlade u izradi javnih politika kojima se omogućavaju ova partnerstva. Takođe imao savjetodavnu jedinicu za JPP koja pruža podršku u pripremi, nabavci, sve do finansijskog zatvaranja procesa”, pojasnio je Zakaria.

Kada su u pitanju kriterijumi na osnovu kojih se biraju adekvatni projekti za savjetodavnu ulogu potrebno je da se uvidi da postoji politička volja, jer bez nje i bez postojanja jedinice u Vladi koja može da pogura projekte i ideje veoma je problematično da se zatvori konstrukcija za projekte.

“Dakle politička volja i politička posvećenost su veoma važni, a neophodni su i lokalni kapaciteti. Drugi važan kriterijum je zakonski okvir. Budući da su troškovi pripreme JPP-a vrlo visoki, veličina projekta treba da bude dovoljno značajna da opravda naše učešće. Projekti moraju biti vrijedni bar 100 miliona eura, ili 50 miliona ukoliko postoji određeni broj drugih planiranih projekata. To je neka vrsta ograničenja, koja postoji u vezi sa ponudom naših savjetodavnih usluga”, rekao je Zakaria.

Smatra da je za Crnu Goru ključno da unaprijedi svoje aerodrome ukoliko želi da obezbijedi ekonomski razvoj zemlje i privuče više turista.

“To je najvažnija investicija koja se može realizovati, a u kojoj privatni sektor može da ima ključnu ulogu, jer oni imaju sve kontakte sa glavim kompanijama, koje rade u ovoj oblasti. Oni znaju kako efikasno da upravljaju aerodromima, kako da privuku avio kompanije i mogu da se povežu sa drugima u svojoj mreži”, rekao je Zakaria.

Dodao je da je dobijanje prave vrijednosti za novac jako važno za privlačenje investitora i za obezbjeđivanje održivosti samih projekata.

Direktor ATRAKO Emiliano Gjika, predstavljajući projekat izgradnje puta Milot-Balldren, kazao je da je urađena dionica od 110 kilometara, koja je podijeljena u sitnije segmente, jer su zaključili da je interesovanje veće kada se dužina smanji.

“Naišli smo na neke druge probleme vezane za određivanje naknade za korišćenje. Ne možete putarinu nametnuti na svakom segmentu, jer ćete onda da narušite koncept brzog puta, ako se putnik mora stalno zaustavljati. Shvatili smo da je ako usitnimo dijelove puta to interesantnije za ponuđače, jer je to zahtjevalo manje ulaganja”, objasnio je Gjika.

Kazao je da svaki put kada date garanciju u bilo kom obliku potrebno je proći dugu proceduru, dobiti odobrenje Ministarstva finansija, Vlade, nekada i Skupštine.

“Proces je dugotrajan i nije ga lako realizovati. Ipak, obezbjeđujemo situaciju u kojoj svi imaju jednake šanse”, rekao je Gjika.

Član Komisije za koncesije iz Bosne i Hercegovine, Mirsad Hasanić, ukazao je da se koncesije daju na dva načina a to je tenderski postupak i samoincijativna ponuda.

“Redovan put bi bio tenderski postupak i normalan put bi bio da se objavi tender i da se to na taj način realizuje. Kod nas u Bosni i Hercegovini je pravilo postalo izuzetak, izuzetak pravilo, tako da u svim koncesionim projektima uglavnom se sve realizuje na samoincijativnim ponudama, što govori da je privatni sektor daleko brži od javnog sektora”, objasnio je Hasanić.

Dodao je da je koncesija vrsta javno-privatnog partnerstva, jer javni partner procjenjuje javni interes, vodi sav proces i ulaže prirodna bogatstva, jer je koncesija, kako je kazao, bavljenje privrednom djelatnošću koristeći prirodna bogatstva i bogatstva u opštoj upotrebi ili obavljanje djelatnosti od opšteg interesa.

“Veoma je bitno da javni partner vidi da li se projekat uklapa u prostorni plan, da dobije urbanističku saglasnost i da se tek onda ide u projekat”, kazao je Hasanić.

Izvršni direktor Deponija Aleksandar Božović istakao je da su resursi Deponija prostor, količine i velika volja.

“Ako ne promijenimo trendove, navike i sve što je neophodno mi ćemo ući u ozbiljan problem, a to je da nemamo gdje sa otpadom. Kod nas primarna selekcija ne postoji, a da li će postojati za četiri, pet ili šest godina mislim da neće. U Crnoj Gori imamo 400 divljih deponija i samo zamislite šta se dešava sa životinjskim otpadom, akumulatorima i ostalim što možete ili ne možete zamisliti. Sve to ide u zemlju, dalje u rijeke, pa kod nas u organizam”, rekao je Božović.

Planirano je pet projekata, a to su postrojenje za termičku obradu otpada, kogeneracijsko postrojenje za preradu bio gasa, postrojenje za tretman elektronskog i električnog otpada, postrojenje za tretman otpadnih guma i postrojenje za tretman građevinskog otpada.

“Svi treba zajedno da budemo dio ovoga procesa, gdje će otpad na kraju biti rješenje, a ne problem. Ono što je najbitnije je da dođemo u situaciju da sa privatnim partnerom, koji već ima iskustva, znanja, edukujemo naše mlade, inženjere kako ne bi tražili poslove preko granice, već ostali ovdje. Nažalost, naša državna preduzeća su u problemu jer nisu poslovala za rezultate, već za potrebe partije. Nas interesuju rezultati”, jasan je Božović.

Predstavnica IFC Milica Sredanović, objasnila je da je kod javno privatnog partnerstva najvažnije da svaka strana uradi ono što najbolje može i da preuzme rizike koje najbolje može da preuzme.

“Ako stavite mnogo pitanje vezanih za zemljište i regulaciju na privatni sektor, a oni nisu u stanju da to urade, onda neće biti dobro raspodijeljen rizik. Jedan projekat utiče na ostale, koje imate i sve to utiče na vaš kredibilitet. U regionu imamo dobre rezultate u sektoru saobraćaja. Ako pogledate aerodrome Zagreb, Sofija, Beograd bili su jako atraktivni za privatni sektor”, rekla je Sredanović.

Najgora stvar je, kako smatra, ići na poluosmišljena rješenja samo zarad brzine.

“Slijeđenje svih koraka u procesu i donošenje svih odluka su preduslovi za dobru realizaciju projekata. Ljudi često brinu o kvalitetu usluga, šta mogu da očekuju, a sve je to moguće propisati u jednom koncesionom ugovoru. Zato izaberite prioritete, odlučite se za njih i onda pogurajte privatnog partnera da ide u pravcu ostvarenja tih prioriteta. Sve jeste moguće, ali morate znati šta želite”, kazala je Sredanović.

Predstavnik IFC za Srbiju, Bodin Bulatović, govoreći o Beogradskom projektu pretvaranja otpada u energiju podsjetio je da četiri petine otpada koji se generisao u tom gradu nikada nije stizalo do regionalne deponije.

“To znači da je 90 odsto otpada grada bilo na neregulisanim deponijama na obodu Beograda, 40 godina bez ikakve obrade, reciklaže, procesuiranja otpada. Kako je Srbija napredovala obavezala se da poveća reciklažu, ali je realnost bila drugačija. Samo 15 odsto ukupnog komunalnog otpada se recikliralo, a prosjek u EU je 46 odsto”, rekao je Bulatović.

Nova deponija je, kako je naveo, tek početkom ove godine počela punim kapacitetom da radi, a ključna komponenta je elektrana koja proizvodi energiju iz otpada, kao i postrojenje za grijanje.

“Ukupni troškovi su bili oko 350 miliona eura. Ko god je vido postrojenje jasno mu je da je imalo ogroman uticaj na životnu sredinu, odnosno ublažavanje posljedica, ali time su i postavljeni temelji za komponentu reciklaže koja će se primijeniti u budućnosti”, kazao je Bulatović.