Predsjednički izbori u SAD i posljedice na svjetsku geopolitiku

Autor: Rastislav Stojsavljević, profesor geopolitike

Sintagma „najvažniji izbori u poslednjih nekoliko decenija“ može da zvuči kao medijski natpis koji hoće da privuče veći broj čitalaca, ili da po već ustaljenoj praksi dovede do senzacionalizma i drame kako bi privukli pažnju.

Međutim, ovi izbori su zaista najvažniji u SAD u XXI veku. Neizvesnost koja ih prati i polarizacija dve stranke, suprotnosti koje nikad nisu bile izraženije mogu se jedino porediti sa predsedničkom trkom iz 2000. godine kada je DŽordž Buš mlađi pobedio Ala Gora.

Mora se imati u vidu da ukoliko predsednik SAD želi da ima čvrste poluge vlasti, mora da ima na svojoj strani Kongres. Ovo zakonodavno telo sastoji se iz gornjeg i donjeg doma. Gornji dom je Senat. Ima sto senatora (iz svake savezne države po dva) i oni imaju mandat na šest godina sa mogućnošću neograničenog broja izbora. Svake dve godine istekne mandat trećini senatora pa se biraju novi ili nastavljaju stari. Trenutna situacija u Senatu je da demokrate imaju većinu, 51 prema 49 (sa tim da su četvorica senatora nezavisni ali podržavaju demokrate). Kada se pogledaju savezne države u kojima se biraju senatori, jasno je da demokrate brane veći broj mesta (23-11), stoga će im biti teže da zadrže većinu. Realna procena je da će posle ovih izbora situacija biti 50-50 ili će republikanci imati većinu 51-49. Ukoliko bude jednak broj senatora na obe strane, novi kopredsednik pri nerešenom glasanju davaće svoj glas. On predsedava ovim telom, ali nema pravo glasa ukoliko jedna od strana ima veći broj glasova.

Na ovim izborima biraju se i stari/novi članovi donjeg doma Kongresa – Predstavničkog doma. Ovo telo ima 435 članova sa pravom glasa i šest članova bez prava glasa iz američkih organizovanih neinkorporisanih (zavisnih) teritorija. Savezne države ovde imaju broj senatora prema broju stanovnika. Ovo znači da najviše članova Predstavničkog doma imaju savezne države Kalifornija, NJujork, Teksas, Pensilvanija, Florida itd. Mandat svakog člana ovog tela je dve godine sa mogućnošću neograničenog broja ponovnih izbora. Razlika između izbora ovih članova i članova Senata je u tome što se senatori biraju na nivou čitavih saveznih država, dok se članovi Predstavničkog doma biraju na nivou tzv. kongresionalnih distrikta. To na primer znači da će Kalifornija imati oba senatora iz redova Demokratske stranke, ali će od pedeset tri člana Predstavničkog doma imati najmanje dvanaest iz redova Republikanske stranke jer njih biraju manje urbani distrikti gde je glasačko telo mahom republikansko. Obrnuta situacija je u Teksasu. Oni imaju oba senatora iz redova Republikanske partije, ove izbore se bira jedan senator i prednost po anketama ima aktuelni senator republikanac Ted Kruz u odnosu na izazivača iz redova Demokratske partije Kolina Alreda. Ali od trideset osam članova Predstavničkog doma koji dolaze iz Teksasa, sigurno će barem petnaest njih biti iz redova „plavih“ jer će urbani kongresni distrikti Dalas, Ostin, Hjuston, San Antonio i Korpus Kristi glasati za kandidate Demokratske partije.

Značajno je napomenuti da se na ovim izborima biraju i članovi Senata i članovi Predstavničkog doma svake savezne države, jedan broj guvernera, gradonačelnika, saveznih i okružnih sudija i dr. Tako da prosečan američki glasač dobije poduži spisak imena koje treba da zaokruži.

Glasački sistem u SAD za predsednika je jedinstven u svetu i potpuno drugačiji nego kod nas. Za predsednika se ne glasa neposredno i prvi čovek Amerike se ne postaje većim ukupnim brojem glasova (tzv. popular vote). Čak se i desilo pet puta u američkoj istoriji da je predsednički kandidat imao veći broj ukupnih glasova od svog protivkandidata, a da je izgubio izbore. To se desilo Hilari Klinton 2016. godine, Alu Goru 2000. godine i tri puta u XIX veku. Zašto se ovo dešava? U SAD postoji jedno telo koje se zove elektorski koledž koji sadrži 538 članova. Članovi, tj. elektori su raspoređeni po saveznim državama. Svaka država ima određeni broj elektora prema broju stanovnika. Najmanji broj koji može da ima neka savezna država je tri (bez obzira na broj stanovnika). Američki glavni grad Vašington ima tri elektora iako nije savezna država. Predsednički izbori ne održavaju se u američkim zavisnim teritorijama (Portoriku, Devičanskim ostrvima, Američkoj Samoi, Maršalskim ostrvima, Severnim Marijanskim ostrvima i Guamu). Predsednički kandidat mora da osvoji prostu većinu elektora (270) da bi dobio predsedničke izbore, tj. da bude siguran da će većina članova Elektorskog koledža glasati za njega početkom decembra. U svakoj saveznoj državi ide glasanje po principu da pobednik odnosi sve (winner takes all). Dovoljno je da jedan predsednički kandidat osvoji makar i jedan glas više i ima relativnu većinu i u tom slučaju on uzima sve elektora iz te savezne države. Izuzetak je DŽordžija gde kandidat mora imati apsolutnu većinu, dakle preko 50% glasova. Dešava se da se to ne desi, kao na izborima 2020. godine jer ima više kandidata na koje se ne obraća pažnju ali i oni uzmu koji procenat glasača, pa se tada u toj saveznoj državi održava drugi krug izbora gde učestvuju samo dva kandidata koja su uzela najveći broj glasova.

Za većinu država se sad već zna kako će glasati. Neke savezne države već godinama i decenijama glasaju za Republikansku stranku (crvene države), a neke za Demokratsku stranku (plave države). Države Severoistoka SAD su mahom plave, tzv. plavi zid (blue wall), dok su države Američkog juga mahom crvene, tzv. republikanska tvrđava (republican stronghold). Postoje države koje su tzv. kolebljive (swing states ili battleground states) i one glasaju za obe strane u zavisnosti od izbora. Iz tog razloga se predsednička kampanja fokusira na države gde tzv. neodlučni glasači ne glasaju automatski za kandidata stranke čiji su registrovani glasači već mogu i za nekog drugog kandidata. Na ovim izborima se izdvojilo sedam neodlučnih država: Pensilvanija, Mičigen, Viskonsin, Severna Karolina, DŽordžija, Nevada i Arizona. Čini se da je Pensilvanija ključna država (key state) jer nosi najveći broj elektora i u većini slučajeva je upravo glasala za kandidata koji je kasnije izabran za predsednika.

U kampanjama oba kandidata dominiraju uglavnom domaće teme. Republikanci i konzervativni mediji zameraju Bajdenovoj administraciji i predsedničkom kandidatu Demokratske stranke Kamali Heris koja je i aktuelna potpredsednica da ne pokazuju dovoljno podršku Izraelu u ratu protiv Hamasa i Hezbolaha. Ukrajinu retko ko pominje, jedino je u ranijoj kampanji kandidat Republikanske partije Donald Tramp govorio da može završiti rat u Ukrajini za nekoliko dana, što nije realno.

Domaće teme koje preovladavaju u kampanjama su pitanje inflacije, cene namirnica, troškova života, goriva i stambena pitanja. Stavovi oba kandidata se razlikuju po pitanju ilegalnih migranata. Herisova zasniva kampanju na liberalnijem pristupu prema migrantima koji najviše dolaze iz Meksika i drugih država Latinske Amerike, dok Tramp bazira kampanju na strožijoj primeni zakona, kontroli i deportaciji migranata iz SAD. Pitanje abortusa se manje pominje nego prošle godine, ali je evidentno da će Herisova da se zalaže da se na federalnom nivou donese zakon da se abortus legalizuje, dok Tramp smatra da bi to trebalo ostaviti na odlučivanje svakoj saveznoj državi, kakva je i sada situacija.

Ukoliko pobedi na izborima, Tramp će biti drugi predsednik u istoriji SAD i prvi republikanac koji je imao dva razdvojena predsednička mandata. Jedini u istoriji je te mandate imao demokrata Grover Klivlend (prvi mandat: 1884–1888. i drugi mandat 1892–1896).

Ovi američki izbori mogu u najvećoj meri uticati na svetsku geopolitiku. Čini se da svi konflikti, sukobi i nesporazumi čekaju da vide ko će biti novi stanovnik Bele kuće. Demokratska administracija percipira Rusiju kao glavnog geopolitičkog protivnika pa se može očekivati da ukoliko Herisova postane prva predsednica u istoriji SAD da će se nastaviti politika Bajdenove administracije u bezrezervnoj podršci Ukrajini i borba na svim frontovima protiv Moskve. Očekuje se da će Herisova podržati nove nametnute rodne ideologije i ojačati levo-liberalne struje, radikalne feminističke pokrete itd.

Povratak Trampa u Belu kuću doprineo bi barem malo smirivanju sukoba u Ukrajini, mogući dogovor sa Putinom i pritisak na američke saveznike u NATO u Evropi na veća finansijska izdvajanja za vojsku. Tramp će dodatno ojačati AUKUS, vojni savez sa Ujedinjenim kraljevstvom i Australijom jer će njegova administracija istaknuti Kinu kao glavnog geopolitičkog protivnika. Ukoliko pobedi, za vreme njegovog drugog mandata može se očekivati da SAD dodatno ojača veze sa Tajvanom, sagradi vojne baze u Vijetnamu i prenese težište sukoba na Pacifik. Pobeda Trampa bi nanela udarac tzv. „dubokoj državi“, tj. finansijskim i medijskim moćnicima u SAD ili kako ih Tramp naziva „močvari“. Trampove pristalice se nadaju da će novi predsednik isušiti tu tzv. močvaru, vratiti SAD sebi, pojačati izolacionistički pristup i rešiti nagomilane probleme koji su nastali za vreme aktuelne američke administracije.

Ukoliko se pogleda naš region, jasno je da neće biti većih promena u američkoj spoljnjoj politici ko god pobedio na izborima. Trampova administracija je imala za nijansu pragmatičniji pristup prema Kosovu i Metohiji kroz ličnost Ričarda Grenela. Pitanje je da li će Grenel imati neku ulogu u novoj administraciji ukoliko Tramp pobedi. Ukoliko Herisova nastavi administaciju DŽozefa Bajdena mogu se očekivati veći pritisci po pitanju Kosova i Metohije na Srbiju, ali i pragmatičniji pristup prema odnosima Srbije sa Kinom. Trampova administracija će imati mnogo manje razumevanja po pitanju dobrih odnosa Srbije i Kine. Ne očekuje se da će bilo koja strana imati veće razumevanje prema Republici Srpskoj i podrška zvaničnom Sarajevu će se nesmetano nastaviti. S druge strane Trampovoj administraciji odgovaraju da države Evropske unije budu što slabije, finansijski i politički, pa se može očekivati da američki pregovarači budu više uključeni u dijalog u Bosni i Hercegovini i na Kosovu i Metohiji. Herisova administacija bi to prepuštala kao i do sada Nemačkoj i Francuskoj jer im je potrebna njihova podrška u ratu u Ukrajini.

Jednim delom zbog američkih izbora pogoršana je situacija na Bliskom istoku. Nema sumnje da bi lider Izraela Benjamin Netanjahu u Beloj kući od januara voleo da vidi Trampa i umnogome i provocira sukob sa Hamasom i Hezbolahom kako bi iskoristio suzdržanost aktuelne američke administracije čiji je Herisova deo kako bi pokazao američkim glasačima da ih SAD ne podržava dovoljno. Herisova je ovde u problemu jer znatan deo američkog muslimanskog glasačkog tela živi u Mičigenu, u okolini Detroita. Mičigen je jedna od neodlučnih država i ako jedan deo američkih muslimanskih glasova bude apstinirao, to povećava šanse Trampu da dobije sve elektore u toj saveznoj državi. Stoga je za očekivati da će američka podrška Izraelu da se povećava posle petog novembra koji god bude ishod glasanja. Pozitivna situacija za Herisovu bi bila ukoliko se taj sukob ne bi dodatno proširio i rasplamsao do prvog utorka u novembru. Takva situacija je trenutno potpuno nepredvidiva.

Zašto prvi utorak u novembru? Naime, tada je poslednji dan za glasanje na izborima u SAD. Tzv. rano glasanje krenulo je pre nekoliko dana u većini saveznih država. Građani mogu glasati putem pošte ili fizičkim odlaskom na biračka mesta. Utorak je dan kada se glasa i na tzv. međuizborima (mid-term) kada se u parnoj godini u novembru između dvoje predsedničkih izbora bira samo trećina Senata i ceo Predstavnički dom. Utorak je dan za glasanje i na tzv. unutarstranačkim izborima (prajmarisima), kada stranke biraju koji će kandidat u okviru njihovih redova trčati trku za predsednika.

Utorak je u XIX veku bio pijačni dan na američkom Srednjem Zapadu. Farmeri su tada silazili sa svojih farmi u urbanije centre da prodaju i kupe proizvode, a potom se vraćali na svoje farme. Na pijačni dan se iskorišćavala prilika da se glasa, za razliku od izbora u Evropi kada se glasa vikednom, uglavnom nedeljom. U SAD ne postoji tzv. „izborna tišina“. Kandidati imaju kampanju i na sam poslednji dan za glasanje.

Američke izbore i njihov ishod odlučiće oni čiji glasači izađu na glasanje u većem broju. Da li demokratski glasači u urbanijim centrima, afroamerikanci i hispanoamerikanci ili republikanski glasači belci u manje urbanim centrima, tj. u metropolitanskim područjima oko gradova.

Tenzije mogu nastati ukoliko jedna od dve protivničke strane ne prizna rezultate izbora ili ukoliko se dokaže da je jedan deo glasača imao pravo glasa, a da nisu državljani SAD. Ovakvi tonovi i optužbe se trenutno čuju u Virdžiniji i Arizoni i tiču se davanja prava hispanoamerikancima koji nisu državljani da glasaju za, pretpostavlja se, Kamalu Heris. Ovo je problem u Arizoni jer je kolebljiva država, a Virdžinija može biti potencijalno iznenađenje, kao što je bila DŽordžija 2020. godine.

Svaka vrsta tenzije i sukoba u vreme brojanja glasova može biti okidač da u drugim delovima sveta porastu sukobi jer bi se pokušala iskoristiti prilika dok su SAD zauzete problemima u „svom dvorištu“.

Nema sumnje da će se rezultati izbora proširiti na čitav svet. Koja ideologija bude pobedila u SAD na ovim izborima, imaće dodatnu snagu. Ostaje da se vidi da li će pobediti konzervativna, tradicionalna i porodična Amerika koju zastupa Donald Tramp ili žabokrečina koja se ogleda u njegovoj protivkandidatkinji.

(Mišljenja i stavovi u rubrikama Kolumne i Drugi pišu nisu nužno stav redakcije portala Borba/ Izvor: KCNS)