Bespuća nemačke kulture sećanja

Autor: prof. dr Boris Stojkovski

U Srbiji je i ove godine 21. oktobar obeležen kao Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu. Ovaj do sada najtragičniji sukob u svetskoj istoriji, od savremenika prozvan Totalnim ratom, zaista se na najstrašniji način reflektovao i na sudbinu Srba. Nećemo ulaziti ovom prilikom u detalje, ali dovoljno je pomenuti samo nekoliko činjenica. Prva činjenica je užasni genocid u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, gde su do danas neutvrđene hiljade i hiljade Srba, ali i Jevreja i Roma na najsuroviji način poubijane od strane ustaškog režima. Srbi su u ovom ratu pretrpeli stravična zlodela i od bugarskog okupatora, te albanskih saradnika nacizma i u Bačkoj od mađarskih okupacionih vlasti. Na kraju i građanski rat koji je besneo Srbijom (ali i ne samo njom) tokom Drugog svetskog rata dodatno je zakomplikovao i onako tešku situaciju od aprila 1941. godine.

Ali, uprkos svemu ovome, 21. oktobar ima zaista posebnu simboliku i on se, ne bez valjanog razloga, obeležava kao Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu. Naime, nemački nacistički okupator tada je streljao preko 3000 Kragujevčana, među kojima i skoro 300 đaka Prve kragujevačke gimnazije. Nacisti, od ranije već na zlom glasu poznati u Evropi po svojim masovnim zločinima, u okupiranoj Srbiji su uveli pravilo odmazde „stotinu ljudi za jednog ubijenog Nemca i 50 za jednog ranjenog“. Jedna uistinu nepotrebna zajednička akcija Jugoslovenske vojske u otadžbini i partizana, koja nije donela nikakve pomake na terenu u jesen 1941. godine, dovela je do ove stravične odmazde. Nemci su bez milosti odvodili ljude svih uzrasta, uključujući i decu i nedužne đake Gimnazije. NJihovo streljanje u Šumaricama postalo je simbol nacističkih zločina u Srbiji. To se posebno odnosi na đake, čija je sudbina naročito urezana u kulturu sećanja i kolektivnu memoriju Srba.

Podsetićemo se svi ovom prilikom Krvave bajke Desanke Maksimović i mučeničke smrti čete đaka. O ovom događaju je snimljen i film, a u obeležavanje godišnjice ove tragedije uključeni su i sam državni vrh i naravno Srpska pravoslavna crkva. Zbog toga ovaj datum ima zaista jako veliku simboliku, a neretko se i odnos prema Nemcima i Nemačkoj meri ovim događajem i drugim zločinima koje su nacisti učinili u Drugom svetskom ratu, direktno ili indirektno preko svojih saveznika, prvenstveno ustaša, Bugara, mađarskih okupacionih vlasti i balista.

Ovakva pitanja i njihova savremena percepcija i recepcija uvek su posebno osetljiva i treba uvek biranim rečima, krajnje oprezno i ozbiljno argumentovano o tome govoriti. Stoga na početku daljih razmatranja valja biti sasvim pošten. Nemačka je u decenijama nakon Drugog svetskog rata sprovela proces koji su sami nazvali denacifikacijom. Pomenućemo samo suđenja brojnim ratnim zločincima, naravno i vrlo jasno određenje prema Holokaustu, kao i svim drugim nacističkim zločinima i logorima. Kada je u pitanju Kragujevac, predstavnici nemačke i austrijske ambasade i ovog 21. oktobra, kao i godinama ranije, polagali su vence a iz usta nemačkih zvaničnika se neretko čuje da se i dalje srame zbog nacizma i svega što je ta ideologija prouzrokovala, naravno uključujući i streljanja u Kragujevcu. O ličnosti Vilija Branta i njegovim potezima pokajanja ovom prilikom nećemo detaljisati, ali je to svakako nešto čega se takođe treba setiti.

Upravo zbog svega rečenog, nemoguće je ne zapitati se otkud onda Nemačka od 90-ih godina naovamo ima ozbiljna skretanja ka bespućima sopstvenog kolektivnog sećanja. Nekoliko stvari prvo padaju na pamet svakome ko razmišlja o kompleksnim odnosima sa Nemačkom u HH veku i u ove prve dve dekade HHI stoleća. Najpre, tu je od početka 90-ih otvorena podrška Hrvatskoj, najpre u nameri njene nelegalne i nelegitimne secesije od Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, a potom i u prećutnom podržavanju svih (novih) zločina nad Srbima. Od proterivanja Srba sa posla, proterivanja Srba iz Krajine, „Bljeska“ i naročito „Oluje“. Osim toga, Hrvatska ne samo da nije raskrstila sa ustaškim nasleđem, već je ono sveprisutno. Pozdrav „Za dom spremni“, crne odore i jedan u najmanju ruku ambivalentan odnos prema ustaštvu nagrađeni su ulaskom Hrvatske u Evropsku uniju, evrozonu i Šengen.

Potom, verovatno najeklatantniji primer gde je Nemačka prekršila bukvalno sve svoje temelje na kojima počiva od pada nacizma jeste agresija NATO na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine. Da, Nemačka, predvođena koalicijom socijaldemokrata i zelenih, dakle stranaka leve i navodno pacifističke orijentacije, po prvi put nakon 1945. godine direktno je napala drugu zemlju. I sve posledice nelegalne zločinačke NATO agresije su takođe podržavane do najnovijih dana. Opravdanje ovog najvećeg zločina u Evropi, nakon baš nacističkih, ne manjka čak ni ambasadorki ove zemlje u Srbiji. I tu vidimo još jednu kontradiktornost: zemlja koja je zaista čvrsto podvukla crtu i od školskog sistema nadalje se obračunala sa nacizmom i likom i delom Adolfa Hitlera, krajem HH veka i u najnovije vreme staje na stranu zlikovaca i terorista.

Nemačka od početka pruža nepodeljenu podršku kosovsko-metohijskim Albancima u njihovim secesionističkim i terorističkim namerama. Brojne su pretpostavke o bliskosti režima Aljbina Kurtija sa Nemačkom i niz tih teorija neretko možemo da čujemo u javnosti. Činjenica je da je Nemačka velika podrška namerama da se na tlu južne srpske pokrajine stvori lažna država, a ni ekonomski momenat nije zanemarljiv. Na Kosovu i Metohiji veliki je broj nemačkih kompanija koje rade i svakako imaju ozbiljne poslovne interese. No, paralela sa SS divizijom Skenderbeg, njenim zločinima nad Srbima u Drugom svetskom ratu i albanskim zlodelima od 1998. godine do danas isuviše je jaka i očigledna da bi bila prenebregnuta. Stoga od 2008. godine nemačka podrška svim nastojanjima privremenih vlasti iz Prištine da falsifikuju državnost, istoriju i da sprovode ogoljeni teror nad Srbima na Kosovu i Metohije ne iznenađuje, iako poziva na niz pitanja i razmišljanja.

Pre nekoliko meseci svedočili smo nastavku propadanja međunarodnog prava. U Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija usvojena je, iako suprotno svim dosadašnjim protokolima i praksi, rezolucija najsramnije sadržine u istoriji ove svetske krovne organizacije. Ujedinjene nacije koje su donosile niz rezolucija o kršenju ljudskih prava, zločinima i mnogim drugim veoma teškim temama, sada su donele rezoluciju o nečemu što se nije ni dogodilo, posebno ne u razmeri u kojoj se navodi u tom sramotnom dokumentu. U pitanju je dobro poznata rezolucija o tzv. genocidu u Srebrenici, događaju koji se em nije desio, em je mnogo toga oko tragičnih zbivanja jula 1995. godine u ovom gradu i okolini i dalje nejasno. No, nekim zemljama ni to nije smetalo da pruže podršku i da se i UN upišu u listu beščašća i kršenja sopstvenih principa. A među kosponzorima rezolucije i Nemačka.

Vidimo dakle na delu jedan neverovatan kopernikanski obrt. Država koja je odgovorna za izbijanje Prvog i Drugog svetskog rata, koja je dobrano u oba rata okrvavila ruke upravo nad Srbima, kako direktno, tako i indirektno preko svojih saveznika (od kojih su mnogi to i danas) odlučuje da Srbe proglasi genocidnim narodom. Takvu gorljivu podršku od Nemačke zaista niko nije mogao da nasluti. Ne zbog politike – stavovi zvaničnog Berlina su jasni, i jedna tako moćna i velika sila kakva je Nemačka sigurno neće menjati olako i brzo svoju politiku. Makar umereniji ton pri ovakvim osetljivim temama možda je bilo opravdano očekivati od Nemačke zbog njene istorije. Ako ništa drugo, ono zbog spomena na pobijenu nevinu decu, gimnazijalce iz Kragujevca.

Svakako da je odgovor na sve ovo do sada napisano vrlo jasan. U pitanju su politički interesi, ništa više od toga. Jedna tako velika ekonomska i politička sila kroz istoriju imala je političke i geopolitičke interese kojima se rukovodila i pre mnogo vekova. Susret Stefana Nemanje i Fridriha Barbarose u Nišu 1189. godine takođe je plod onovremenih interesa, iako je to jedno svakako mnogo lepše svedočanstvo srpsko-nemačkih odnosa nego sve što se događalo tokom HH veka i čemu svedočimo i danas. I Srbija naravno ima svoj veliki, poglavito ekonomski interes da održava koliko god je moguće korektne, ako ne i bliske i dobre, veze sa Nemačkom. Ali nemoguće je ne zapitati se kako jedna država koja je na sebe preuzela čak i žig kolektivne krivice sada isto to nameće drugom narodu. Svakako da bi neko mogao da se dobro doseti i ukaže na pranje sopstvene biografije i savesti. Da li je umesno i uputno pomisliti da možda zaista na taj način Nemačka želi sa sebe da skine stigmu jedinog genocidnog naroda i države, i da taj naslov dodeli i Srbima? I to one Srbima koji su od Nemaca i njihovih saveznika ubijani u Prvom svetskom ratu po Mačvi, Zapadnoj i Jugoistočnoj Srbiji, već istom onom narodu iz kog potekoše kragujevački gimnazijalci, jasenovačke žrtve, te svi oni pobijeni od SS divizija Handžar, Skenderbeg ili u zloglasnoj Novosadskoj raciji. Istom onom narodu koji je proteran sa svojih vekovnih ognjišta sa teritorije današnje Hrvatske, i dalje u najmanju ruku nenaklonjene srpskom narodu, države koja je najtešnji saradnik Nemačke u HH veku i danas i kojoj se sve prašta.

Sigurno je i sada, a biće izuzetno teško i u budućnosti objasniti prosečnom građaninu Srbije kako je ovo sve moguće. Pokušaj racionalnog sagledavanja političke stvarnosti nas zaista upućuje na činjenicu da su se kroz istoriju nebrojeno puta događali bolni kompromisi. Uostalom, svaki politički kompromis po pravilu je težak i to je tako odvajkada. No, ono što se u najmanju ruku može ipak očekivati jeste poštovanje i razumevanje, koje je takođe važan temelj u međunarodnoj politici čak i kada su strane nesrazmerne i neuporedive po svom uticaju, moći, snazi i važnosti ili značaju u svetskim okvirima. Pijetet prema nedužnim žrtvama je van svake sumnje važan, ali je još bitnije ne podržavati one koji bi sve to vrlo rado ponovili sa potomcima onih nad kojima su zlodela činjena. Politički interesi se menjaju, geopolitički odnosi u svetu su podložni promenama takođe, ali svi veliki narodi pamte svoju istoriju i uče iz nje. Poštovanje sopstvenih žrtava, za šta svakako Jevreji moraju biti uzor od koga treba učiti, te čuvanje nacionalnog ponosa nisu nešto sa čim se može igrati.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)