Pero

Piše: Čedomir Antić

Petar M. Lađević je bio moj prijatelj. Jedan od onih ljudi koji ozareni idejom i nadahnuti idealizmom stvaraju čitava doba i usmeravaju države pa čak i ideologije, ali ih ne simbolizuju. Za Peru Lađevića, koji je u srpskoj i jugoslovenskoj javnosti bio vrlo prisutan tokom proteklih bezmalo pola stoleća, malo ko je u široj javnosti čuo, uprkos činjenici da je bio čest gost na televizijskim programima.

Rođeni Petrinjac, Petar je rano napustio rodno mesto, poznat još u gimnazijskim danima kao inteletualac posvećen društvenim temama i posebno ljudskim pravima. Bilo je to vreme sedamdesetih godina, poslednjeg uspona komunističkog režima u Jugoslaviji, pa je ovaj student filozofije i sociologije na Univerzitetu u Zagrebu rano ušao u taj malobrojni ali tako važan krug onih koji su pokušavali da se vladajućoj politici suprotstave boreći se za prava progonjenih. Bilo je to vreme nade, kada su ugledni građani Beograda, Zagreba i Ljubljane nastojali da sastavljajući peticije oslobode zatočenke savesti suđene zbog izgovorene reči, ali i da sastave jedan jedinstven, jugoslovenski front, u borbi za slobodu i demokratiju. Pokazalo se da su u ovoj borbi načelno podržali mnoge ljude koji su kasnije rušili jugoslovensku državu, a demokratiju nisu baš prihatali čak ni u nacionalnim državama čiju su nezavisnost po svaku cenu stvarali. Lađević je bio među najmlađim učesnicima ove neravne i sudbinske borbe.

Lađević je postdiplomske studije završio u Beogadu. Posle nekog vremena otputovao je u London gde je godinama bio sekretar Vaneta Ivanovića, poznatog bogataša i inteletualca posvećenog ideji jugosovenskog jedinstva i društvenog rada, slavnog po tome što kao britanski olimpijac 1936. u Minhenu nije pristao da nacističkim pozdravom salutira pred Adolfom Hitlerom i vrhom Trećeg rajha.  U vreme kada su građani jugoslovenskih republika odlazili iz svojih domovina u desetinama hiljada, Pero je bio jedan od retkih koji se vratio. Nastojao je da pruži doprinos mirnom razrešenju krize, očuvanju jugoslovenske države, a ako to nije moguće zaštiti prava narodâ koji su ostali izvan granica svojih matičnih država.  Tako je bio jedan je od osnivača i član Izvršnog odbora prve stranke osnovane u SFR Jugoslaviji – Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI). U Hrvatskoj je pomogao Ligu socijaldemokrata Hrvatske. Našao se i među osnivačima Srpskog demokratskog foruma u Hrvatskoj čiji je bio portparol i sekretar.

Uvek spreman na politički rad i borbu, nakon pobede Demokratske opozicije Srbije  imenovan je najpre za savetnika predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice za izbeglice i humanitarna pitanja, da bi potom postao direktor Službe za ljudska i manjinska prava vlade Srbije (2006),  sekretar Saveta za nacionalne manjine… Bilo je to vreme uređenja ovog pitanja u Srbiji, uz prvo uspostavljanje sistematske politike prema srpskom narodu izvan granica Otadžbine. Dovoljno je reći da je Lađević bio u jednoj patriotskoj vladi, među neprijateljima Srba prokazanog Vojislava Koštunice, ali je ostvario najbolje odnose sa vođstvima drugih naroda, pa ga je Bošnjačko nacionalno veće odlikovalo medaljom Rifat Burdžović.

Učestvovao je u radu izdavačkih kuća „Novi logos“ u Beogradu i  „Profil  Prosveta“ u Zagrebu. Bio je urednik ili recezent mnogih knjiga. Urednik i autor u zbornika Etnokonfesionalni i jezički mozaik Srbije (2015), a uredio je statističko-demografsku studiju Narodi i i nacionalne manjine Srbije” i zbornik radova  Država i nacionalne manjine (2006).

Velika vremena pripisujemo vođama – onima za koje znaju svi savremenici i koje misle da poznaju brojna buduća pokolenja. Ti koji su bili dovoljno sebični da u sebi prepoznaju otelovljenje nacionalnih i državnih ideala, a preporučila ih je često najviše za njihovo vreme najdelotvornija mešavina narcisoidnosti i paranoje. Oni su samo simboli i preveliko uprošćavanje istine. Velika vremena, a takva su i doba nepravde i poraza, koje smo mi Srbi iskusili tokom proteklih trideset godina, zahtevaju brojne velike ljude.  Petar Lađević je bio takav: posvećeni idealista, koji je doprinosio iz osećaja dužnosti i duševne dobrote. Onaj koji će pomoći neznan, često i neprijatelju, iz viteške dužnosti i neke neobične potrebe da druge učini sebi sličnima.

Petar Lađević bio je častan, ponosan, pošten i vredan izdanak jedne nesrećne, potisnute i zaboravljene generacije. Pokušavajući da u najtežim decenijama posle jednog dogovorenog rata u Hrvatskoj pomognu srpskom narodu, njegovi saborci u Zagrebu pristali su na svaki sporazum i poniženje. Nisam razumeo tu samoubilačku spremnost da podrži odlazak jednog srpskog vođe na Kninsku tvrđavu da učestvuje u proslavi progona  sopstvenog naroda. Danas mi je jasno da je to bio kraj političkih Srba u Hrvatskoj i njihova poruka ostatku Srpstva. Zavet da se nikada ne predamo. Sećam se kako smo pre petnaest godina govorili u Podgorici na jednom Glavnom odboru tada tek nastale Nove srpske demokratije. Bili su to važni dani, kada je stvarana politička snaga koja će Crnoj Gori i srpskom narodu u njoj doneti slobodu i demokratiju. I danas mi u mislima odzvanjaju Lađevićevi saveti našoj braći, precizni, moderni, lapidarni i uverljivi, pre svega  zbog vere sa kojom ih je iznosio. Pokazalo se da su njegovi saveti bili ispravni a predviđanja proročanska.

Negde smo pobedili, negde smo poraženi, negde čekamo… Poniženja nema zato što je borba pravedna a neprijatelj odvaratan u svojoj nerazumnoj i nepotrebnoj bezakonitosti. Borba je amanet koji nam Pero ostavlja. Pamtićemo ga kao velikana i Panteonu srpske slobode. Gledaće nas sa Neba, a možda ćemo mu se i mi, naši sinovi, unuci i praunuci pridružiti a Srpstvo će i dalje biti ucveljeno i smrtno ranjeno nepravdom. Ali… kada prouđu desetine, stotine, ako treba i hiljadu Vodovdana, Srbi će se vratiti u Prištinu i Prizren, u Grahovo, Knin i Petrovu Petrinju. I bićemo slobodni i ujedinjeni do kraja svih vekova. Taj put i veliku brobu započeli su ljudi kao Petar M. Lađević, iskušavajući istinitost svetih dieala iza kojih se sakrila infernala ideologija savremenog Zapada. Oni su najmračnijem času, kada je hrabrost bila viđena kao ludost, a snovi kao halucinacije, stajali na strani pavde, slobode i svih koji su progonjeni, pa i svog naroda.

Bili su vesnici slobode – nisu uzalud živeli.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)