ELITA NAM JE KOLONIJALNA ILI O ČEMU GOVORIMO KADA KAŽEMO KOLONIJALNI MENTALITET U SRBIJI

Piše: Zoran Ćirjaković

„Mi smo američka kolonija“; „Samo lud ne vidi da smo mi kolonija“ – odjekuje internetom, koji nam danas približava „glas naroda“, nažalost mnogo više „svezubog“ nego „krezubog“, i objave naših putovođa. „Izbori i trka za izbor kolonijalnog namesnika, uzrok [su] cepanja nacionalne opozicije“, tvrdi Milo Lompar, vođa (desnog) „otpora“, moram ovde da stavim serijske navodnike, „zapadnom kolonijalizmu“, glavni ideolog nacionalne opozicije, intelektualac koji je uspostavio efektivni monopol nad srpskim nacionalizmom i, kažu, „Vučićev Koštunica“, u senci.

Ali, ako već treba da govorimo o kolonijalizmu kada govorimo o Srbiji, bojim se da je tu uloga („kolektivnog“) Zapada sekundarna, koliko god da je destruktivna, velika i značajna. Kolonijalni učinak Kine i Rusije je beznačajan. Ono što u Srbije bazdi na kolonijalizam je srpsko – kreće kao prečansko, pri tome učeno. Ovde je postojala kolonizujuća i postoji kolonizovana inteligencija. Štaviše, poražavajući mali deo srpske elite nije njen deo.

Elitni „kolonisti“ u Srbiji bili su identitetski naši, Srbi, ali, ne samo po svom razumevanju, oni su bili duboko kulturalni tuđinci – obrazovani „mađarski Srbi“, danas bi rekli habzburški. Oni polovinom 19. veka nisu shvatani kao različiti Srbi, socijalizovani u drugačijem, zapadnom okruženju, već kao „kulturalno napredniji“ Srbi. U tek oslobođenom Beogradu mnogi su ih zvali „Švabe“, i posmatrali ih kao „strance“, dok su oni sebe videli kao – „revnosne vodiče neiskusnog urođeničkog stanovništva“.

„Punu deceniju i više posle 1830. godine, prema donekle preteranom tumačenju Miloševog pijemontskog doktora Bartolomea Silvestra Kuniberta, ‘veliki gusti oblak’ – une nuee – mađarskih Srba pljuštao je nad Srbijom u potrazi za zvaničnim funkcijama. Mnogi od ovih novih ljudi u potrazi za kancelarijom ili, kako ih je Kunibert zvao, ‘ljudi od pera’, tek su izašli iz škole ili iz nekog malenog biznisa. Neki su, međutim, bili odbegli dužnici i prekršioci zakona ili, zajedljivim rečima rodoljuba Vuka Karadžića, ‘bankroti, skitnice, i desperadosi’, ili su cenili Srbiju ‘kao što svinja ceni šumu u kojoj ima žira i vode u izobilju’“, piše istoričar Trajan Stojanović u tekstu „Obrazac srpske intelektualne evolucije, 1830-1880“, i nastavlja:

„Srbi prečani su sebe smatrali istaknutim nosiocima zapadne kulture, predodređenim da upravljaju nepismenim i ‘poludivljim varvarima’ Kneževine. Odeća, jezik i izgled delili su ih od Srba starosedeoca. Ovi novi ‘ljudi od pera’ gledali su sa visine na poljoprivredni ili fizički rad, protivili su se da njihovi sinovi uče zanat ili da se žene ćerkama zanatlija, i nekoliko godina su nosili ‘nemačku’ odeću umesto srpske narodne odeće. Umesto da kažu ‘ti’ i ‘tvoji’, kako se govorilo u Kneževini, koristili su nemačku naviku – smešnu srpskim ušima – obraćanja jedni drugima u trećem licu. Konačno, odbijali su da druge Srbe zovu ‘brate’, kakav je bio običaj u patrijarhalnom društvu u Srbiji. Ne čudi što su pravi Srbi ili ‘pravi Srbi’ Kneževine mrmljali protiv ovih ‘stranaca’ ili ‘Švaba’, koje su smatrali ljudima bez morala, bez vere, bez skrupula, bez patriotizma, koji su se prodali Austriji, a u Srbiji su prisutni samo da bi se obogatili na račun siromašnih srpskih starosedelaca“ – originalnih, može se reći i večnih, prezrenih u Srbiji, jedine postojane i nesporne unutarsrpske „drugosti“.

SRPSKI PSEUDOKOLONIJALIZAM: Srbija je iskusila samo jedno neintuitivno, sa (srpskim) perom u ruci umesto (tuđinskog) mača, pervertirano koliko i stvarno, pseudokolonijalno pokoravanje – ne Zapadu već delu policentričnog srpstva koji je od Zapada, tačnije koji se posle seoba napajao (i opijao) zapadnim, i elitnim naseljenicima, koji su zapadno u sebi i sa sobom donosili u mladu kneževinu kao ne toliko superiorno koliko civilizujuće, jedino valjano, ispravno „evropsko“ srpstvo.

Ovaj specifični, originalni, utemeljujući „zapadni greh“ elita u Srbiji neophodno je imati u vidu kao razmišljamo o autošovinizmu, dva srpska samoporicanja, malignom, levičarskom, i narcisoidnom, desnom, i kolonijalnom mentalitetu, koji se nadvija nad ovim fenomenima i davi post-titoističku Srbiju.

Moderne srpske intelektualne, akademske i političke elite su masovno postale pseudokolonijalne – otuđena, strana tela sklona da nas prezru. Zapad, iluzije o Zapadu i slike Zapada su bile važne, ali sekundarne. Ključna specifičnost pseudokolonijalne situacije u Srbiji, koja je obeležila prvu polovinu 19. veka, bila je identitetska istovetnost intelektualnih „kolonista“ i „kolonizovanih intelektualca“, koje su stvarali – kao svoje klonove, što znači, u velikoj meri, kao negativ naroda iz koga potiču.

To su ostala fabrička podešavanja ovdašnjih elita; ne toliko naše desne, po pravilu loše, i levičarske, obično još gore, misionarske inteligencije koliko naših unutrašnjih kolonizatora. Oklevam da ih zovem samokolonizatorima zato što je pojam autokolonijalizam uveden u jednom povezanom ali bitno različitom smislu – da opiše, obično manje ili više dobrovoljno i nedemokratski inaugurisano, samokolonizujuće ustupanje dela suvereniteta odabranoj metropoli, koja odavno ne mora da bude zapadna.

Pri tome, ovde nije prisutan jedan takav autokolonijalizam već ih ima više, okrenutih različitim metropolama. Štaviše, nisam siguran da na političkoj sceni u Srbiji postoji nešto pomena vredno sem ovih autokolonijalizama. Ako je to neka uteha, citiraću Hajrudina Hromadžića, sve „države naslednice SFRJ… upale su u klopku autokolonijalnog simptoma“. Svima nam je stvarnost autokolonijalna, samo je Sloveniji i Hrvatskoj dozvoljeno da pređu na drugu stranu – i priključe se zapadnom vrelu neokolonijalizma.

Autokolonijalizam koji je ovde pobedio, i postao jedini politički relevantan, oličen je u želji naših „proevropskih“ elita da Briselu predaju lavovski deo suvereniteta – i, što se često gubi iz vida, bitno smanje mogućnost da se narod, sumnjičav prema Zapadu, često jasno i neskriveno antizapadni, nešto pita; da koliko-toliko odlučuje svojim glasovima. Uostalom, autokolonijalizam je, kako kaže Hromadžić, „zamena za nedostatak društvene i političke mašte, ideja, prakse i hrabrosti da se nešto napravi, učini, prelomi…“

Neokolonijalizam je drugi živi „kolonijalizam“ sa prefiksom, čija je Srbija jedna od brojnih meta. On predstavlja globalnu senku zapadne nadmoći, koja ovde nije samo jako zatamnjujuća i antipolitička već je neokolonijalizam, sigurno taktički odnosno instrumentalno, a verovatno i strateški, prigrlio moćni Vođa koji je efikasno odgovorio na posledica sakaćenja ustavnosti u Srbiji, overeno u Kumanovu 9. juna 1999.

„Makedonija je takođe neokolonija. Radije bih živeo u Srbiji kao Svernoj Koreji nego u Srbiji koja je kao Makedonija“, napisao je na jedan naš pregrejani borac protiv neokolonijalizma. Nema „neokolonija“, samo neokolonijalizma koji ne poznaje granice, ali valjda je uz pomoć lakše svariti današnju, neslavnu srpsku stvarnost.

Južna Koreja je, pak, najbolja ilustracija da ništa nije crno-belo – pa ni neokolonijalizam, naravno ni autokolonijalizam. U samo 18 zemlja sveta se danas živi bolje i, rečeno žargonom UNDP-a, „ljudskije“ nego u azijskoj zemlji koja je jedan od šampiona neokolonijalizma i udarnica autokolonijalnog potčinjavanja Vašingtonu.

Ali, ono što smatram ključnim, ova dva „kolonijalizma“ sa prefiksom u Srbiji ne predstavljaju glavne vektore odnosa, shvatanja i (samo)razumevanja koje, ne bez razloga, vezujemo za učinak, odavno okončanog, klasičnog, zapadnog kolonijalizma. Taj, jedini pravi, punokrvni kolonijalizam, kome ne trebaju prefiksi i pridevi, nas nikada nije okovao, samo indirektno smo ga osećali, ali nedavno je postao jedna od glavnih tema u Srbiji. O njemu najviše govore desne elite, ali, istovremeno, one o istorijskom kolonijalizmu i borbi protiv njega neće ništa da znaju – i ponose se time.

ŠVABE SRBIJE I FRANCUZI ALŽIRA: Naše „Švabe“, o kojima je pisao Trajan Stojanović, veliki istoričar, Brodelov „đak“ koji je napisao, do danas neprevaziđenu, „anatomiju“ balkanske civilizacije, postali su unutrašnji stranci novonastale, moderne srpske države, koju su želeli ne toliko da je modernizuju i prosvete koliko deorijentalizuju.

Bilo u smislu da je debalkanizuju bilo da je prebalkanizuju, što znači hrvatizuju na jedan od dva načina. Kao pravoslavnu, ćiriličnu „Hrvatiju“, ili kao militantno sekularnu, podrazumeva se latiničnu i nedemokratsku. Pošto je demokratija, ako je iole smislena, i koliko god da je ovde teško održiva, u Srbiji prirodni saveznik „duha palanke“ – tog satanizovanog i (diskurzivno) nacifikovanog simbola našeg drugoevropejstva.

Da bi razumeli ulogu i učinak kolonizovane inteligencije u Srbiji, korisno je okrenuti se knjizi Prezreni na svetu Franca Fanona, velikog mislioca sa Martinika i ikone antikolonijalne borbe, koja se teško mešala sa nenasiljem. On je u njoj, na primeru Alžira, promišljao najkorozivniji, naseljenički kolonijalizam i nastanak lokalne „buržoaske kolonizovane inteligencije“, koja je oponašala francuske koloniste i „psihološki se identifikovala sa njima“, nasuprot „domaćeg puka koji je doživljen kao neizdiferencirana masa“.

Francuski naseljenici su, kao i srpske „Švabe“, dolazili sa severa, na kome se nalazi geografski najbliži zapad i Srbije i Alžira. Oni su sebe videli kao naprednije, civilizovane ljude, predodređene da popravljaju druge dok brinu o sebi, koji su „varvarima“ na jugu, na najbližem Orijentu, doneli „pravu“, kulturnu kulturu i „vrednosti“ – što je, uz „normalnost“, ostala jedna od ključnih reči samouzdignute elite, čiji liberalni deo serijski „izvrgava ruglu“ srpske vrednosti i „povraća po njima“.

Čitati Fanona u Srbiji, evropskoj ali nezapadnoj, drugačija ne postoji niti je ikada postojala, često nalikuje prikazu onoga čega ovde nema, a trebalo bi da ga bude, i portretu onoga čega ovde ima, ali ne bi smelo da ga bude.

Sem identitetske podudarnosti, činjenice da je reč o srpsko-srpskoj dinamici, što zamagljuje pseudokolonijalni odnos elitnih prečanskih naseljenika prema „domorodačkom“ stanovništvu, naše „Švabe“ su, u ključnim aspektima samorazumevanja i razumevanja mlade Kneževine, bili ekvivalent francuskih kolonista u Alžiru.

Ali, mi se, za razliku od Alžiraca, nikada nismo oslobodili „voluntaristički samozadovoljnih“, mahom pohlepnih kolonista, ljudi koji su došli „sa strane“ i koji su masovno bili zgađeni nama – kao francuski kolonijalisti, i njihova naseljenička udarna pesnica, „urođenicima“ na severu današnjeg Alžira, u delu koji je bio „lukrativan“. Naše intelektualne elite su uglavnom ostale kriptokolonijalne, skup „bogomdanih“, „miropomazanih“ umova, manjih ili većih unutrašnjih stranaca. Naše, ali tuđe.

Ono što je ključno za razumevanje prirode i razmera kolonijalnog mentaliteta u Srbiji jeste činjenica da je naseljenička, kolonizujuća srpska „obrazovana klasa“, nalik polugama francuske kolonijalne uprave u Alžiru, usmeravala i oblikovala „urođeničku“ elitu, ali i da je, u velikoj meri zbog činjenice da smo beli Evropljani, ponosno srpska, potencijalno dekolonizujuća kontrateža bila bitno manje odlučna, dosledna i borbena.

KOLONIJALNI MENTALITETI BEZ KOLONIJALIZMA: Kolonijalni mentalitet, odnosno kolonijalni mentalni sklop, obeležen je pounutrašnjenim, duboko ukorenjenim omalovažavanje svoga, nezapadnog lokalnog, kao nepopravljivo nižeg i inferiornog. On je u (klasičnim) afričkim i azijskim kolonijama bio uslovljen zapadnim kolonijalizmom i oblikovan njime, dok je u modernoj srpskoj državi bez kolonijalne prošlosti, relevantan deo uloge zapadnih kolonizatora i naseljenika odigrala prečanska elita.

Kolonijalni mentalitet je opisan kao noseći činilac „psihološkog nasleđa kolonijalizma“, koji pogađa stanovnike bivših (zapadnih) kolonija koliko i njihove dijaspore. Jedno od njegovih glavnih obeležja je kompleks inferiornosti, tačnije internalizacija odnosno, Fanonovim rečima, „epidermalizacija“ inferiornosti.

Srbija, naravno, nije jedina zemlja koja nikada nije bila kolonija (Zapada), ali u kojoj se pojavio i ukorenio kolonijalni mentalitet. On je, na primer, postao akademska tema u Tajlandu, u kontekstu zapažanja da „duboko prožima [tajlandske] načine razmišljanja, razumevanja i bivanja u sadašnjosti“, iako ni Tajland nikada nije bio (zapadna) kolonija.

U Tajlandu je uočen i fenomen „unutrašnje kolonijalizacije“, koji nema samo važne, „identitetske“ sličnosti sa ulogom prečanske „umne“ elite u oslobođenoj Srbiji. Naime, ovde je u srpsko-srpskim odnosima primetna dinamika nalik kolonijalnoj, između kolonizijuće i novonastale, kolonizovane inteligencije, mada ta dinamika u Srbiji nije bila unutrašnja – pošto je učena, kolonizujuća elita dolazila iz druge države.

„Unutrašnja kolonizacija“ je u Tajlandu korišćena iz sličnih razloga onima iz kojih je ohrabrivano naseljavanje prečanske elite u mladu srpsku kneževinu. Kao, između ostalog, sredstvo da budu prevaziđene nepogodne okolnosti i „unutrašnje složenosti“, i da bi bilo osnaženo „tajstvo“. Ono je bilo „rastrešeno“, u senci unutrašnjih razlika i podređeno sukobljenim „vrednosnim sistemima“, i bez nivoa „discipline“ i „moralnosti“, koji je vladajuća sijamska elita smatrala preko potrebnim.

U najkraćem, kolonijalni mentalitet oličavaju „podanički stavove prema kolonijalnom vladaru i predispozicije ka oponašanju zapadnih načina“ – gde je drugi aspekt primetan u Rusiji koliko i u Etiopiji, koja je osam godina bila pod italijanskom i britanskom okupacijom, ali nije postala kolonija. Pitanje je da li je moguće pronaći nezapadno društvo u kome se u nekom relevantnom delu elite nije zapatio kolonijalni mentalitet.

Štaviše, čak i kada govorimo o segmentima nezapadnih elita koji se ponose svojom nacijom, odnosno svojom drugačijom civilizacijom, postoji sklonost da, makar nesvesno, poistovete zapadno i civilizovano – i progovore o civilizovanosti u zapadnolikoj jednini.

Globalna, viševekovna nadmoć Zapada, uparena sa činjenicom da je zapadni kanon postao jedini živi kanon i da je modernost – iako vremenom „pluralizovana“, samerena sa različitim nezapadnim kontekstima, transformisana i širom sveta preoblikovana „kulturalnim prevođenjem“ – krenula sa Zapada, kao paket zapadnih preskripcija, normi i shvatanja, i postala prvo istinski globalno, praktično nezaobilazno, stanje, doprinela je da „zapadni mentalitet“ postane globalno poželjan – koliko god da je nedostižan ili, jednostavno, nemoguć u nezapadnim kontekstima, u koje spada i društvo u Srbiji.

U svom klasičnom obliku, u kontekstu bivših prekomorskih kolonija, kolonijalni mentalitet je opisan kao „internalizovani etnički, jezički ili kulturalni kompleks inferiornosti, koji je nametnut narodima kao rezultat kolonizacije“ i uspostavljan uz pomoć različitih vrsta manipulacija i ciljanog preoblikovanja svesti, prvenstveno kroz obrazovni sistem. Ovakvo preumljivanje je uključivalo izokretanje samorazumevanja i bilo je vođeno „shvatanjem da je kultura kolonizatora superiorna u odnosu na kulturu i jezik kolonizovanih“. Ono što je ključno – kolonijalni mentalitet je postao „transgeneracijski“. Po pravilu, nastavljao je da živi i buja posle dekolonizacije.

Da bi ova definicija bila primenjiva u kontekstu Srbije, potrebno je izbaciti i modifikovati nekoliko fraza. Umesto „rezultat kolonizacije“, u Srbiji bi trebali da kažemo rezultat naglog upliva i uspona naseljenika, „mađarskih Srba“, u hijerarhijama moći. Moglo se, uz neke ograde, govoriti o njihovoj hegemoniji u mnogim važnim sferama.

Trebalo bi izbaciti reference na „jezik“, pošto su svi akteri govorili istim jezikom i delili, sa malim brojem izuzetaka, isti etnički i verski identitet. Ali, pripadali su različitim dubokom kulturama, gde su (geografska) bliskost i (identitetska) istost kolonizujućih i kolonizovanih elita doprinosili ignorisanju ovih razlika.

I, ono što je najvažnije, trebalo bi izbrisati reči „posle dekolonizacije“ – pošto je u Srbiji stanje ostalo, mogli bi reći, pseudo- ili kripto- kolonijalno. Naime, delom samonametnutoj, delom dobrovoljno „uvezenoj“, starijoj, kolonizujućoj, učenoj eliti vremenom se samo priključivala novonastala, kolonizovana inteligencija.

Ona se kasnije raslojila, ne samo ideološki i kada je reč o etničkom odnosno (a)nacionalnom samorazumevanju, bez da se suoči sa svojim kolonijalnim mentalitetom i njegovim srpskim korenima – što je tema na koju ću se vratiti u nastavku, pošto je zanemarivanje njegove konstitutivne „srpskosti“, tačnije oblikotvornog unutrašnjeg, pseudokolonijalnog gradivnog tkiva kolonijalnog mentaliteta, važan činilac ukorenjivanja iluzija o „koloniji Srbiji“, koje unutar opozicije i dalje snažnije deluju kao antipolitička mašina nego kao pokretačka snaga, što se vidi i u protestima protiv rudarenja litijuma, koji predstavljaju najveći izazov s kojim se suočila vlast Aleksandra Vučića.

PREZRENI U SRBIJI I PREZRENA SRBIJA: Kao psihijatar koliko i kao aktivan borac protiv kolonijalizma, Fanon je dao nemerljiv doprinos razumevanju kolonijalnog mentaliteta i tumačenjima zašto je postojan i žilav u bivšim zapadnim kolonijama – i zašto se javlja u drugim nezapadnim društvima. On nam pomaže da pojmimo zašto nije opravdano govoriti samo o prezrenima u Srbiji već je potrebno da suočimo sa prezrenošću Srbije. Iznad svega, sa njenom unutrašnjom dimenzijom, sa samoprezirom koji je bio usmeren na malenu postosmansku kneževinu koliko i na današnju, postkomunističku Srbiju.

U izvodima iz Prezrenih na svetu koji slede, potrebno je pročitati „srpski“ tamo gde piše „afrički“, „arapski“ ili „nigerijski“; Srbija gde se govori o „kontinentu“ – a bilo „zapadni“ bilo „prečanski“ tamo gde stoji „francuski“ ili „engleski“. Nije potrebno da dodamo nijednu reč u Fanonovom opisu „kolonizovanih intelektualaca“, glavnog staništa i najizdašnijeg lokalnog vrela kolonijalnog mentaliteta, da bi nazreli čemu je u mladoj kneževini kumovao Dositej Obradović i „pljusak“ učenih, „bogomdanih“ prečana, koji ga je pratio:

„Suočen s nužnošću da prihvati… dve određenosti, arapski i francuski, nigerijski i engleski intelektualac, kad zaželi da bude uverljiv, odriče se jedne od te dve određenosti. Ali najčešće, kad ne želi ili pak ne može da bira, taj intelektualac pronalazi sva istorijska određenja koja su ga uslovila i smešta se u ‘univerzalnu perspektivu’. Kolonizovani intelektualac baca se, dakle, s velikom pohlepom, na osvajanje zapadne kulture. Poput usvojenog deteta, koje neće prestati da istražuje nov porodični krug sve dok se u njegovoj psihi ne stvori barem najmanja klica sigurnosti, kolonizovani će intelektualac pokušati sve kako bi evropsku kulturu učinio svojom. Neće se zadovoljiti samo time da upozna Rablea ili Didroa, Šekspira ili Edgara Poa nego će prisiliti svoj um na krajnje saučestvovanje s tim ljudima.“
„Intelektualac, koji je uz pomoć kulture prodro u zapadnu civilizaciju, koji je uspeo da se s njom poistoveti, odnosno da se preobrazi, biva svestan da mu matična kultura, koju prihvata iz želje da potvrdi sopstvenu vrednost, svakako ne pruža reprezentativne ličnosti koje bi se mogle meriti s mnogobrojnim i blistavim ličnostima civilizacije osvajača. Istorija, koju su, uostalom, pisali ljudi Zapada i koja je njima bila namenjena, ponekad je povoljno ocenila neka razdoblja afričke prošlosti. Ali, neposredno suočen sa sadašnjošću svoje zemlje, promatrajući otvorenih očiju i ‘objektivno’ svagdašnja zbivanja na kontinentu što ga želi učiniti svojim, taj intelektualac oseća strah pred prazninom, sirovošću i divljaštvom…“

INSTANT ANTIKOLONIJALIZAM I BAUK DEKOLONIZACIJE: Ali, ono čega ima premalo u Srbiji – u kojoj nije bilo „dekolonizacije“, gde nisu skinuti otuđujući identitetski amovi, koje su nastajućim elitama nametali Dositej i oni koji su ga sledili na putu u postosmansku stvarnost sveprisutnog, orijentolikog srpskog „mraka“ – to je nastavak, drugi deo Fanonovog opisa izazova sa kojima se suočava „kolonizovani intelektualac“.

NJega u Srbiji užasava ideja o „dekolonizaciji“ – jer bi ona, u našem specifičnom kontekstu, podrazumevala ogoljavanje praznine u srcu sopstva i „dekolonizaciju“ društvenih merila. „Dekolonizacija“ bi ovde uzdrmala temelje samorazumevanja „pismenih“ i „načitanih“, samouzdignutih Srba – ekstenzije naših jedinih „kolonizatora“, naseljeničkih, elitnih i srpskih, identitetski naših – i suočila kolonizovane intelektualce, leve, Latinkine, danas anti-narodne, i desne, Lomparove, zgrožene narodom, sa onim što Srbija ima na raspolaganju i sa onim prazninama koje ne stanuju samo u njihovoj skučenoj, autokolonijalnoj imaginaciji i političkoj jalovosti.

Ne treba zaboraviti – Latinkine ideje su ovde trijumfovale zahvaljujući Vučiću, bivšem nacionalisti, koji je uspeo da zadrži auru velikog nacionaliste i pošto je priglio neokolonijalizmam, i okrenuo se Zapadu, verujem prvenstveno, ako ne i isključivo, da bi mogao da zodovolji svoju ambiciju da vlada Srbijom i Srbima. Dakle, ne zbog moći ideja koje oličava Latinka Perović, i koje, već decenijama, na političkoj sceni zastupa jalova, samozaljubljena građanistička kamarila, izdanci lažirane „druge Srbije“, koje oličavaju „Dabrica“ i (patkoliki) Dobrica, i njihovi medijski privesci.

Stvarnost je ovde odavna takva da nisam siguran da bi pogrešio neko ko bi rekao – samo „Zadruga“ Srbiju spasava. To shvatanje ne bi ništa govorilo u učesnicima ozloglašenog rijalitija, ali bi održavalo meru u kojoj su se elite odjavila iz Srbije i rekle zbogom stvarnosti koja zahteva da se uprljate, da bi je, možda, promenili onako kako želite.

Fanon nam pomaže da razumemo šta bi sve podrazumevalo to samoosvešćujuće, samodekolonizujuće, ali, istovremeno, potencijalno razoružavajuće i u velikoj meri neoperativno, spuštanje u narod, koje kolonizovanog intelektualca, ponovo rođenog u svojoj kulturi, ostavlja nasamo, nažalost mnogo više sa predstavama o svom narodu nego s njim. I, što je, verujem, ovde još važnije, da prepoznamo koliko je ono u Srbiji bilo, ne umem da ocenim, da li retko ili jalovo, pa zato teško vidljivo i neupečatljivo. U citiranim pasusima koji slede, „crnac“ je najpraktičnije zameniti rečju „srbijanac“, iako je postala pežorativna, praktično psovka, a kolonizatori „pročitati“ kao kolonisti:

„Kada [kolonizovani] intelektualac, dostignuvši vrhunac stapanja sa svojim narodom, kakav on bio da bio, najednom odluči da udari putem svagdašnjice, on iz svoje plemenite pustolovine može izvući strahovito jalove formule. Posebnu važnost daje običajima, tradicijama, pojavnostima, pa tako njegovo prisilno, bolno traženje ne podseća ni na što, nego na trivijalno traganje za egzotičnošću. To je razdoblje u kojem intelektualci sa zanosom govore o najmanjim pojedinostima koje predstavljaju obeležja domaćeg sveta.“

„Bubu [muška odeća nalik haljini u Severnoj i Zapadnoj Africi] postaje svetinja, pariške ili italijanske cipele bivaju zapostavljene na račun domaćih [u ta dva regiona uglavnom špicastih, kožnih] papuča. Jezik osvajača najedanom počinje da peče usta. Pronaći svoj vlastiti narod znači ponekad u tom razdoblju hteti da budeš crnac, ne crnac različit od drugih, nego pravi crnac, crnačko pseto, kako ga i naziva belac. Pronaći svoj narod znači postati bicot [uvredljiv naziv za stanovnike Magreba; ekvivalenti u Srbiji bi bili gedža ili palančanin], postati što veći urođenik, stopljen do kraja: znači sam sebi potkresati krila koja su tek prestala rasti.“

„Kolonizovani intelektualac odlučuje da iskoreni sve loše navike stečene u kolonijalnom periodu i pokušava da se na brzinu seti dobrih navika naroda koji je večni čuvar istine.“ I Fanonove rečenice koje slede su jako korisne, iako bi njihovo sameravanje sa srpskim kontekstom zahtevalo previše složenu jezičku i mentalnu akrobatiku: „Ogorčenje što ga taj postupak izaziva u kolonijalističkim krugovima zemlje samo pojačava njegovu odlučnost. Kad kolonijalisti, koji su se već naslađivali pobedom nad asimilovanim intelektualcima, postanu svesni da se i ti, po njihovom mišljenju već spašeni ljudi, ponovno pretvaraju u crnu gomilu, čitav sistem počinje da se ljulja.“

„Svaki osvojeni crnački intelektualac, svaki obraćenik koji je odlučio da se vrati narodu ne znači samo neuspeh kolonijalnog poduhvata nego je i simbol uzaludnosti i površnosti uloženog napora. Svaki kolonizovani crnac koji se ponovno vraća svom zavičaju znači radikalnu osudu i metode i režima, a kolonizovani intelektualac u sablazni koju je tim postupkom izazvao dobija potvrdu o opravdanosti vlastitog postupka, i ohrabren je da u njemu istraje.“

PROŠLOST NARODA I SADAŠNJI NAROD: Nažalost, sem doktora Branimira Nestorovića i šačice njegovih saboraca, ako zanemarimo sumnjičavost kojom je praćeno njihovo uključivanje u politiku, nije lako naći srpske intelektualce koji su se „vratili narodu“ – i koje možemo uporediti sa slikom koju je Fanon skicirao u vreme kada je Alžir bio francuska kolonija, a jedan njegov deo, tada najlukrativniji, smatran delom Francuske, pa je to „režim“ i „poduhvat“ o kome piše.

Uostalom, fokusiran na taj, alžirski kontekst, Fanon piše i da su „kolonizovani intelektualci, možda i nesvesno, odlučili da krenu što dublje u prošlost upravo zato što nisu mogli da osete nikakvu ljubav prema savremenoj istoriji svoga naroda, niti su mogli da se oduševe njegovim trenutnim varvarstvom. Nema sumnje, oni su s izuzetnim oduševljenjem otkrili kako ta prošlost nije nipošto sramna, nego obrnuto: da je časna, slavna i dostojanstvena.“

Beg od sadašnjosti, u prošlost, koja miluje elitni, ponosno srpski ego, nažalost, mada to ne iznenađuje, uključuje ideje svetosavlja i Zaveta – koja je, rečima jednog od današnjih putovođa, „autoreferentna, autentična. To je najjače gorivo antikolonijalne borbe.“

Sveti Sava je već vekovima uz nas i iznad nas. Odnedavno nad nama bdije i Žarko Vidović, čija zavodljiva, plemenita misao navodi rastući broj Srba da glavu okrenu – ka nebu. Nažalost, svi kolonijalizmi i „kolonijalizmi“ su ovozemaljski, i zato oslanjanje na Svetog Savu i Zavet može za nas biti i jako korisno i samoporažavajuće.

Nažalost, Vidovićeve antipolitičke ideje danas guraju njegove sve brojnije sledbenike, mislim da je korisno posmatrati ih kao obožavatelje, od suočavanja sa sadašnjošću – u Zavet, u jedan plemeniti nihilizam. NJegova misao je toliko daleko od zemlje Srbije da, bojim se, postaje svejedno da li je tamo stigla tako što se uzdigla, što jeste, ili tako što je potonula, što nije. Nažalost, te dve krajnosti se već neko vreme ovde dodiruju.

Ako kažemo da je Konstantinović „obožio“ Zapad a Lompar sebe, što su manjkave ali jako korisne i primerene simplifikacije, gde je pitanje (samo)svesti o učinjenom nebitno, onda se može reći da je Vidović – u istom smislu, koji se razlikuje od podrazumevanog kada govorimo o Zavetu – „obožio“ Zavet. A udarati na obožavanja i „oboženja“, koliko i božanstva, jako je nezahvalno. Vernici, koji su često „vernici“, to ovde ne praštaju.

Ovakve, antipolitičke „religije“ i verovanja konzumiraju ono čemu (deklarativno) služe – a to je srpstvo. Nažalost, slika samoporicanja se javlja samo u oku posmatrača. Ona je u svesti samoporeknutog nespojiva sa, u suštini, „samooboženjem“, bilo ono sekularno, nacionalno ili religijsko, u kome se ugnjezdilo svevideće „ja“. Ali, ono ne može da vidi sebe, već samo jedno ili druga dva samoporicanje, ona koja nisu njegova. Nema odraza samoporicanja u ogledalu, ali njime je ispisana trajnost i lakoća Vučićeve vladavine.

Suština samoporicanja je odbijanje da se pristane na realno postojeće srpstvo, što je najizraženije u samoj Srbiji. Drugim rečima, to je poricanje da je stvarnost srpstva dobra, ispravna odnosno prihvatljiva, gde, a to je danas ključno, to shvatanje nije aspiraciono, što bilo sasvim prihvatljivo, već preskriptivno – ono nam ne govori bilo bi dobro da srpstvo bude ono što nije, već da mora da bude ona što nije, a št, bojim se, ni ne može da postane. Zato je, koliko god da je vođeno najboljim namerama, što obično jeste, i plemenito, što uglavnom nije, samoporicanje jako loše, parališuće. Ne samo antipolitičko već i, iz danas jako važnog, Vučićevog ugla, generator „korisnih idiota“.

Naravno, samoporicanje je neodvojivo od kolonijalnog mentaliteta i postojanja kolonizovane inteligencije. Ali to u Srbiji nisu jedini relevantni činioci za razumevanje bujanja srpskog samoporicanja i uvažavanje njegovog učinka.

IZGUBLJENI U KULTURAMA: Ima u knjizi Prezreni na svetu još smelih, pokretačkih i otrežnjujućih razmišljanja. Mnoga su dragocena, posebno za našu ponosno srpsku, što, nažalost, uglavnom znači desnu elitu.

Citiraću naširoko onaj deo koji mi se čini posebno značajnijim, gde će, ubeđen sam, pominjanje „okupatorskih snaga“ i „kolonijalističkog režima“ mnogim čitaocima bosti oči mnogo manje nego meni, osetljivom na svaku prejaku reč o režimu koji smo – opijeni iluzijom da demokratija ovde može funkcionisati kao na Zapadu, da smena vlasti znači početak njene smenjivosti – sami izabrali 2012. godine, i tako mu omogućili da postane nesmenjiv, odgovorivši istovremeno i na naša „fabrička“ kulturalna podešavanja i na diktat neokolonijalne determinacije u balkanskoj zagradi post-postistorijskog sveta:

„No, ipak će pre ili kasnije kolonizovani intelektualac uvideti da se nacija ne potvrđuje polazeći od kulture. Naciju zastupamo sudelujući u borbi koju narod vodi protiv okupatorskih snaga. Nijedan kolonijalistički režim ne može zasnivati svoju legitimnost na nepostojanju kulture u osvojenim područjima. Nikad nećemo postideti kolonijalizam tako što ćemo mu predočiti slabo poznato kulturno blago. Kolonizovani intelektualac nije svestan da upravo u trenutku kad se trudi da stvori kulturno delo upotrebljava tehniku i jezik koje je pozajmio od osvajača. Zadovoljava se da tim sredstvima utisne pečat koji bi trebao biti nacionalan, a koji međutim čudesno podseća na egzotiku. Intelektualac koji se s pomoću kulturne delatnosti želi vratiti svom narodu ponaša se, zapravo, kao stranac. Ponekad čak pribegava i dijalektima, želeći time da pokaže svoju spremnost da se što više približi narodu, ali njegove misli i brige nemaju mnogo zajedničkoga sa stvarnim prilikama u kojima žive žene i muškarci njegove zemlje.“

„Vrlo je često kultura prema kojoj taj intelektualac pokazuje sklonost samo skup partikularističkih kultura. Želeo bi da pristupi narodu, a zapravo pristupa samo njegovim spoljnim manifestacijama, koje tek površno odražavaju bogat unutrašnji i neprestano nov život. Objektivnost koja odmah udara u oči i čini se da obeležje naroda, zapravo, nije ništa drugo nego mrtav i već negiran rezultat mnogobrojnih, i ne uvek odgovarajućih, manifestacija neke dublje stvarnosti koja je u jeku obnove. Umesto da krene u potragu za tom stvarnošću, dopušta da ga privuku te mumifikovane prnje koje, međutim, u svojoj nepromenjivosti upravo znače poricanje, prevladavanje i iznalaženje novog…“

Fanonova misao odavde nastavlja da ide jednim drugim, univerzalistički-emancipatorskim tokom, koji mi nije blizak, plus mislim da se ne rimuje sa srpskom stvarnošću, zatrpanu „univerzalizmom“ i „prosvetiteljskim“ žarom, pa sam Fanonova razmišljanja ovde „zamrznuo“ na mestu koje smatram ključnim – spoju „stvarnosti“, koja se stalno obnavlja, i „novog“, koje, ja nisam marksista, ovde po pravilu ili hibridno, dakle alternativno moderno, ili nastaje kao, manje ili više slepačko, oponašanje zapadnog.

Istini za volju, ta stvarnost nije, bar ne primarno, proizvod srpsko-srpske dinamike između „kolonizujuće“ i „kolonizovane“ inteligencije – ali odnos elita prema njoj jeste. Ekstremna, negativna emocija kojom je obeležen je, pak, oblikovana dubokom kulturom.

Srpske elite su izgubljene u kulturama. Neodvojivo je to od složenosti prostora na kome se smestilo srpstvo. Reč je o prostoru koji je orijentalni ali evropski, plus zapadni ali liminalni, plus plemenski ali moderan, može se reći dodatno neuhvatljiv, usložnjen srpskom istorijom. I tradicionalna i moderna, i stara i nova, i hibridna (oklevetana) i „prava“ (zapadnolika), i autohtona i uvezena, i visoka i najniža, i sigurno još poneka – sve su to danas srpske kulture. Kao što je autošovinističko, jedno od srpskih stanovišta, koliko god, istovremeno, ono bilo antirspsko, što se ovde redovno gubi iz vida.

ZNAKOVI PORED SAMOPORICANJA: U Srbiji su se elitni kolonisti stapali sa domaćim „ljudima od pera“, u čijem oblikovanju su imali ključnu ulogu. Ne samo kada je reč o samorazumevanju i percepciji sunarodnika kao ne toliko „zaostalih“ koliko nepopravljivih, što je ostalo prepoznatljivo u meditacijama Jovana Skerlića, a svoj ružan odjek ima čak i u jednom od Andrićevih neslavnih „znakova pored puta“, koji počinje dobroćudno ali završava sramno:

„Suviše je ovaj narod patio od nereda, nasilja i nepravde, i suviše navikao da ih podnosi sa podmuklim roptanjem ili da se buni protiv njih, već prema vremenima i okolnostima. Između zlokovarnih, osvetničkih misli i povremenih pobuna prolazi im gorak i pust vek. Za sve drugo oni su neosetljivi i nepristupni. Ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da, možda, nikad više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini.“

Da nema ovog „možda“, retoričkog „ponekad se čovek pita“, i da umesto „većine balkanskih naroda“ stoji Srba, ova autorasistička bljuvotina bi bila jedna od ranih artikulacija autošovinističkog stanovišta. NJegova glavna obeležje su sugerisana nepopravljivost odnosno konačnost elitističke „dijagnoze“ („zauvek otrovan“, „nikad više neće ni moći“) smrtonosne, ubilačke pretnje („neće ni moći ništa drugo do jedno“) – gde se „ili“ gubi u činjenici da je sam Andrić dve stvari, trpljenje i činjenje nasilja, predstavio kao jednu.

Mnogo bolje nego stavovi Svetislava Basare, Nikole Samardžića i Latinke Perović, ova misao nobelovca, oglednog namernog Srbina – ali i počasnog gosta na Latinkinom „Kongresu kulturne akcije u Srbiji“, titoističkoj uvertiri u „kulturnu dekontaminaciju“, koja je istovremeno operativni princip autošovinizma i njegova sublimacija – ilustruje učinak, rasprostranjenost i trajanje kolonijalne inteligencije. Ona je, posle kneževine, rastakala samorazumevanje elita i ubijala njegovu empatiju prema prezrenima, deprivilegovanim slojevima, prvo u srpskoj a zatim u osmanskim delovima jugoslovenske kraljevine. Titoizam je bio samo izrastak, logičan nastavak ovog stogodišnjeg procesa.

Ipak, ne treba gubiti iz vida seme iz koga je niklo ovo zla, koje je u Srbiji odavno postalo samoodrživo i, bojim se, neuništivo: Ulogu naseljeničke, pseudokolonijalne elite, koja je odlučujuće doprinela masovnom otuđivanju novih, visoko obrazovanih naraštaja u mladoj kneževini. Mnogi su ubrzo krenuli da odbacuju siromašno, kaljavo okruženja iz koga dolaze – svet živog srpstva, preoblikovanog viševekovnim osmanskim uticajima. Oni su prvo prerasli u jednu od ključnih oblikotvornih silnica (ne-elitnog) srpskog kulturnog obrasca, a kasnije i u pogonsko gorivo kolonijalnog mentaliteta.

MANEKENI I MODELI: Ovdašnje podele, koje su vremenom postajale sve veće i dobijale nove dimenzije, ne možemo razumeti ukoliko nemamo u vidu da se u Srbiji pojavio duboki jaz između srpskog kulturnog obrasca odnosno „modela“ i elitnog srpskog kulturnog obrasca odnosno zapadnih „kulturnih modela“, koje su prigrlile elite u Srbiji.

Važno je istaći da, za razliku od, na primer, Hrvatske, ovde narod i elite – premalo je relevantnih izuzetaka, onih koji nisu „zavetni“, gde nisu pobrkani nebo i zemlja – ne dele iste „civilizacijske“ ideale. Da na trenutak zaboravimo koliko su oni ostvarivi u Hrvatskoj, i kakve frustracije tamo rađa „civilizacijski“ inženjering. Debalkanizacija Hrvatske štuca i zapinje iako ima moćne saveznike, ne samo katoličku crkvu i važne stranice istorije, kakve u Srbiji nemaju ni Latinkini „modernizatori“, veliki pesimisti, ni Lomparovi „prevaspitači“ Srba, koji mogu da deluju kao „optimisti“ samo ako vremenski horizont ostvarivanja promena koje zahtevaju rastegnemo na vekove.

Ovde su pripadnici elite, pa i sam Milo Lompar, glavni putovođa (zombiranog) srpskog nacionalizma i vođa (stelt) otpora „kolonijalizmu“, skloni da pobrkaju svoj elitni kulturni obrazac sa srpskim kulturnim obrascem – i sugerišu da mi nismo imali kulturni obrazac pre nego što su, prvo Dositej i drugi elitni kolonisti, doneli „srednjoevropski kulturni model“, a zatim stipendisti, uglavnom pariški đaci, „francuski kulturni model“. NJih je korisno posmatrati kao „manekene“, modele jednog ne toliko nepostojećeg koliko nemogućeg srpstva. Nažalost, oni su decenijama pokušavali da nas uguraju u – ne bih to nazvao idejama – iluzije o sebi i svojoj zapadnolikosti.

Suštinu i smisao ovakvog „modelovanja“ je odavno prepoznata u Srbiji i takvo, slepačko prosvetiteljstvo i modernizacija vezani su za metaforu „otrova“. Danas isti „otrov“ stanuje u činjenici da je, kada kaže „Evropa“, Miša Đurković sklon da misli samo na Zapad, koliko i Nikola Krstić i Tomislav Marković, manekeni (srpskog) autošovinizma.

Lompar u svom elitizmu odlazi još dalje pa, umesto za duboku kulturu, koja se na jednom prostoru stiče socijalizacijom i kroz obrazovne institucije, bile one moderne ili tradicionalne, policentričnost srpstva vezuje za zapadne izvore ova dva elitna obrasca odnosno „modela“ – uporno zanemarujući ogroman, transformativni uticaj koji je osmanska vladavina imala na oblikovanje srpskog (ne-elitnog) kulturnog obrasca odnosno modela u delu Srbije južno od Save i Dunava.

„Vozovi bez voznog reda“ i skele na Dunavu nisu bili jedina sredstva koja su taj obrazac prevozila na severne obale dve velike reke. Mada, naravno, ako ne oni koje su, nekad masovno i organizovano, dovozili s Juga, njihova deca su velikim delom bila socijalizovana ne toliko u jednoj višenacionalnoj sredini koliko u drugačijoj srpskoj dubokoj kulturi od one u kojoj su socijalizovani njihovi roditelji. To je doprinelo da u Vojvodini bude mnogo velikih autošovinista i mnogo ponosnih, jako velikih Srba.

NEDELJIVO ALI PODELJENO SRPSTVO: Srpstvo je identitetski integralno, jedinstveno, ali je duboko kulturalno izdeljeno, i tu jedina relevantna „vododelnica“ nije ona koja sledi tok Save i Dunava. Sviđalo se to nekome ili ne, srpstvo nema samo dva „centra“, i prepoznatljivo je nekoliko (ne-elitnih) srpskih kulturnih obrazaca.

Naime, srpski identitet, noseća dimenzija srpstva, predstavlja najvažniji deo upadljivog vrha „ledenog brega“ srpske kulture – mada bi ga bilo korisnije posmatrati kao identitetski „krov“, ispod koga se smestilo neko različitih srpskih dubokih kultura, od kojih je, na primer, jedna postojala u kneževini a druga je bila prečanska.

Naime, metafora „ledenog brega“ je moćna i slikovita, ali je mnogo korisnija za razumevanje kultura koje nisu policentrične – gde je ono veće, nevidljivo, skriveno ispod površine, jedinstveno koliko i ono što je vidljivo, manje, sadržano u identitetskom delu „ledenog brega“, koji je iznad površine. Zajednički identitetski „krov“ je jako važan, svi ga delimo, on uvezuje policentrično srpstvo, ali, nažalost, on, istovremeno, skriva velike, duboko kulturne različitosti koje srpstvo čine policentričnim.

Srpska policentričnost, u suštini, nije po sebi stvar prostora sa različitim istorijskim i, često podjednako bitnim, geografskim i prirodnim odrednicama, rekama, planinama i dolinama, već, iznad svega i pre svega, ona se tiče skupa različitih duboko kulturalnih dimenzija – koje nije lako opaziti, a kamoli „uhvatiti“ i precizno definisati – može se reći i kulturalno uslovljenih odgovora odnosno zajedničkih sklonosti, koje su se razvile i ukorenila na jednom prostoru. To su različitosti koje osetimo tek onda kada ostvarimo trajnije i sadržajnije kontakte sa, duboko kulturalno, drugačijim Srbima, socijalizovanim na prostoru koji gravitira nekom drugom „centru“.

Naravno, pored ove duboko kulturalne dimenzije, važnu ulogu imaju lično i univerzalno. Za razliku od identiteta, koji, obično samo malo manje ili malo više, dele pripadnici jednog naroda, ili neke druge zajednice, duboka kultura je stvar sklonosti, verovatnoće da će oni koji je dele na sličan način odgovarati na iste izazove i slične okolnosti.

Ono što je važno kada razmišljamo o policentričnosti srpstva, i različitim dubokim kulturama koji predstavljaju njegovu najvažniju odliku, jedna od ključnih unutarsrpskih raselina prati „civilizacijski“ bedem, visoku „barijeru“ o kojoj je pisao Fernan Brodel – vratiću se na opis koji je dao malo kasnije. Drugim rečima, srpstvo se nije smestilo oko „mosta“ koji spaja dva sveta – nije postojala „na Dunavu ćuprija“, a ona na Drini je spajala dve daleke, zabačene krajine osmanske ekumene.

Srpstvo je istorija izmeštala kao Severu i Zapadu – i velikim delom ga je decentrirala tako što nas je (p)ostavila na dve strane bedema, koji je vekovima razdvajao dve ne toliko sukobljene koliko nepomirljive civilizacije. Zato je srpstvo istovremeno naš zajednički „krov“ i identitet koji prikriva veličinu i prirodu različitosti koje su se ugnjezdile i raspištoljile ispod tog, istorijski, transcivilizacijskog srpskog „krova“.

Srpstvo možemo posmatrati i kao „koprenu“, koja je ometala Srbe južno od Save i Dunava, prvenstveno najistaknutije, vođe i vladare, da prepoznaju da prečeni istovremeno jesu i nisu naši. Da je činjenica da su mnogi verovali da su iznad nas i bolji od nas južno od dve reke posledica činjenice da su postali drugačiji – istovremeno isti i različiti.

Ta različitost, shvaćena kao bogomdanost, stigla je sa dositejevštinom u Beograd i ubrzo učinila da elite u Srbiji masovno postanu istovremeno naše i „naše“ – da budu od nas ali da sebe vide kao ljude koji su iznad nas. Tu se „krije“ najotrovnija posledica jako specifične, snažno izražene, „civilizacijske“ raspolućenosti, koja se uvukla u srpsku policentričnost. To je ona njena dimenzija koja je navodila komandne delove elite da srpsku policentričnost ne posmatraju kao skup unutarsrpskih različitosti već kao unutarsrpsku hijerarhiju. Gde njeno „dno“ biva smešteno na prostor čiji je centar u Beogradu, koji je, a to je ono što je ključno, centar svih srpskih centara – matica srpstva.

KA KULTURALNOJ ANATOMIJI AUTOGENOCIDNE ŽUDNJE: To srpsko „dno“, smešteno u glavni centar srpstva, po, na primer, Sretenu Ugričiću, nije civilizacijsko, čak ni ljudsko, već neljudsko. Srbi se, po Ugričiću, rađaju onečovečeni. Mi moramo, kako kaže, sami da se „očovečimo“ – i to ne tako što ćemo se „kulturno dekontaminirati“, to je, kako veruje Konstantinevićevo mentalno potomstvo, nemoguće, već tako što ćemo početi da živimo ili „kulturnu dekontaminaciju“ ili okupaciju, koju bi, valjda, u ime zapadnih nadljudi, nadzirali „očovečeni“ Ugričićevi klonovi.

U kulturnom ratu u Srbiji, nasuprot Ugričićevog liberalnog autošovinizma, smestilo se elitističko buncanje vodećeg liberalnog nacionaliste, koji srpsku policentričnost primarno vezuje za zapadne „kulturalne modele“ koje su prigrlili delovi srpske elite, zaslepljene zapadnim, kulturalno i civilizacijski miopične, u različitim vremenima. Neću ovde ulaziti u kontekstualno savršeno oblikovanu činjenicu da su i Pašić i Broz i Milošević i Vučić ovde vladali kao age – po „modelu“ koji je istovremeno evropski i orijentalni, bez obzira u koju ideologiju su se kleli i ka kojoj metropoli su se okretali.

Nadam se da je sada jasnije i zašto će svaka „integralistička srpska kulturna politika“, koja ne uvažava pluralizam „softvera (srpskog) uma“ unutar (identitetski) jedinstvenog ali (duboko kulturalno) podeljenog srpstva, imati ograničene domete, ako uopšte bude imala pozitivne domete. Metaforu „softvera uma“ je uveo Hert Hofštede, kao upečatljivu, mada ne i najsrećniju, ilustraciju mehanizma delovanja duboku kulture, razvijajući ideje Edvarda Hola, koje su bile na tragu prekretničkog doprinosa antropologa Kliforda Gerca.

Duboka kultura nije stvar ličnog izbora. Ona stanuje u Milošu Koviću i Čedomiru Antiću koliko i u Nikoli Samardžiću i Olgi Manojlović Pintar. „Softver uma“ ne ostavlja prostor za meru slobode koju smo skloni da podrazumevamo kada razmišljamo o našim „ličnim izborima“. Oni su, po pravilu, makar delom, a neretko u celosti, kulturalno uslovljeni, vođeni i oblikovani različitim relevantnim aspektima, različitim „dimenzijama“ ovdašnje duboke kulture odnosno kulturnog obrasca. On se pita i kada je reč o našim identitetskim, političkim i estetskim izborima – uključujući, naravno, i, potencijalno samoponištavajući, izbor (a)nacionalnog identiteta.

Može neko ovde da bude anti-Srbin ili ponosni „veliki Srbin“, može i da postane ne-Srbin, ali će se „kolektivnom kretanju“ koje je izabrao, bilo ono ideološko ili stvar samorazumevanja, priključiti vođen istom dubokom kulturom. To je jedan od razloga zašto, iako je identitetski anti-srpski, neretko obeležen autogenocidnom žudnjom, autošovinizam duboko kulturalno toliko srpski da mislim da ne postoji nešto srpskije. On je „kod kuće“ u ovdašnjem, panideološkom i nadklasnom, crno-belom svetu, čiji su „žitelji“ skloni da se užasavaju ambivalencije i da ne podnose nijanse sive – ni u idejama ni u ljudima, svojim često mnogo više nego tuđim.

Takav pogled na svet nam je pasovao, ali Srbe je istorija pomerila ka liminalnom evropskom prostoru, i oko njega, gde može da postoji malo šta što je crno-belo; u šta nije urezana ambivalencija. Nažalost, promene duboke kulture ne prate promene okolnosti koje su je oblikovale – a to kašnjenje je najveće u društvima sa izraženom potrebom za izbegavanjem neizvesnosti, gde smo u konkurencije za mesto „svetskih šampiona“.

Ta sklonost ka apolutnim, polarnim vrednosnim sudovima, i da naše shvatanje i tumačenje neke pojave shvatamo kvazireligijski, kao istinu sa velikim I, nije vezana za podelu Zapad-Orijent, iako je izraženija na istocima Zapada. Na primer, Portugal je pri vrhu, upadljiva je u Nemačkoj, po čeme se ona bitno razlikuje od anglosaksonskih kultura, potrebno je uzeti u obzir kada razmišljamo o korenima nacizma.

Na filmu su, pak, crno-bele slike, podela na upadljivo loše i dobre momke, posledica, kao i u novinarstvu, da, ako su medijski proizvodi okrenuti tržištu, izboru publike, onda bolje prolaze oni u kojima jako malo ambivalencije. Jednostvno, narativ je prijemčivi i upečatljiviji, ako sadrži jasne, moralne i druge granice.

Ali, ista „dimenzija“ (duboke) kulture, koja je u Srbiji bitno izraženija nego, na primer u Nemačkoj, čini da su ovde metafore i poređenja, kakvo je i ovo koje nudim između kolonijalnog Alžira i Srbije u 19. veku, ne toliko neomiljene koliko, mnogima, neprihvatljive. Pošto su tačne i validne samo do jedne tačke, dakle sive, one redovno bivaju ocrnjene – i sasvim diskreditovane.

Povezane sklonosti, prezir prema ambivalenciji i neizvesnosti, što nas čini jako anksioznim, bitno anksioznijim od pripadnika velike većine evropskih kultura, i posledični strah od promena i različitosti, učinili su da u Srbiji bude posebno teško, kod mnogih možda nemoguće, izbrisati iz sebe značajnije delove onoga što je upisano socijalizacijom – a kamoli celinu.

Zato, čak i kada srpski intelektualac, tačnije svako je socijalizovan u Srbiji, pobegne u autošovinizam, ko se „raskrsti“, apatriduje ili samoporekne – bilo ful, slučajnorspki, kao Dubravka Stojanović, bilo polovično, prosvetiteljski, kao Lompar, bilo onosvetski, zavetno, kao Ković – tako još dublje uranja u palanačko iskustvo, koje je Dositej poistovetio s „mrakom“. Taj prečanin, koji u Hopovu nije uspeo da postane srpski svetac, kumovao je slici srpstva kao đavola.

Pri tome, ono što leži u korenu autošovinističkog stanovišta – unutar koga je mržnja prema „najcrnjem“, što je „nijansa“ koju je Radomir Konstantinović učitao u srpstvo, dobila autogenocidnu dimenziju – nije Zapad ni zapadno po sebi, već zapadno u Dositeju i dositejevštini, koje je utrlo put pitkoj ali otrovnoj iluziji o srpstvu kao „najcrnjem“.

Mada, sam Dositej, verovatno, nije mogao biti svestan klice koju je uneo u kneževinu i činjenice da je omogućio jednom otrovu da poraste i razgrana se, ne samo među učenom elitom. Iz te klice „ishode“ i Konstantinović i Lompar. Ono što je vredno promišljanja nije činjenica da je Lompar postao prosvetiteljski samoporeknuti ideotvorac jednog narcisoidnog „srpskog stanovišta“, koje je i politički i intelektualno slepa ulica, i poražavajuće loš vođa „otpora“ autošovinizmu – već činjenica da i sam nije postao autošovinista.

Sa slučajnim Srbima stvari stoje još gore nego sa onima koji su u Srbiji „lajt“, preosvetiteljski samoporeknuti. Oni, naime, ne veruju samo da su identitetski slučajno Srbi, već i da su se socijalizovali u Srbiji bez da budu oblikovani i uslovljeni ovdašnjom dubokom kulturom. Oni su ubeđeni da postoji civilizacijska alhemija – što ovde znači da je moguće socijalizovati se među Srbima južno od Save i Danava i postati ontološki, „suštinski“ zapadnjak.

Podsećam, činjenica da neko veruje da postoji suština ne znači da tvrdi da je ona nepromenjiva. Ta veza je proizvod konstruktivističke, klevetničke esencijalizacije (svakog) esencijalizma. Pri tome, sami konstruktivisti redovno posežu za esencijalizmom, kažu „strateškim“, navodno samo instrumentalnim, privremenim i prolaznim, uvek kada svoje ciljeve – u stvarnosti je to obično potreba da „konstrukciju“ iza ili, češće, iznad koje su se postrojili, učine hegemonom – ne mogu da ostvare drugim sredstvima.

Nažalost, u temelju današnjeg srpskog udesa nisu jugoslovenstvo i titoizam, koji su u Srbiji bili toliko uspešni i razorni zato što su shvatani kao „civilizujući procesi“, čiji su ideološki predznaci sekundarni. Ključno je da je njihov cilj bio shvaćen kolonizatorski, onako kako su ga shvatali Dositej i prečani koji su u kneževinu stizali za njim – kao „vostajanje“ iz živog, narodskog, jedinog realno postojećeg srpstva u Srbiji, poistovećene sa staništem mraka. Isto onako kako su francuski kolonisti videli Alžir.

Intelektualna elita je u Srbiji uspostavljena kao kolonijalna, i takva je ostala do danas. Tu su čak i zavetni Srbi, najsvetliji deo otuđene srpske elite, i Žarko Vidović, danas njihov glavni putovođa, samo donekle izuzeci. Nažalost, čak je i zemlja Srbija, sa koje nas opus Vidovića, koji formalno još nije postao srpski svetitelj, usmerava ka nebu i Zavetu, zapadnolika. Aroma njegove civilizovanosti je ne samo zapadna već orijentofobična odnosno (auto)orijentalistička – a to je odnos prema istocima Zapada koji se prepoznaje u različitim unutrašnjim i spoljnim srbofobijama. Albanska, bošnjačka i bugarska su, možda, izuzeci.

Srpstvo je istovremeno podeljeno i nedeljivo, što je paradoks koji se nalazi u samoj srži policentričnosti srpstva. Ideja da može i mora da bude duboko kulturalno jedinstveno, što je značilo i da Srbija mora i može da „vostane“ iz „mraka“, koji je pounutrašnjen u glavnom centru srpstva tokom osmanske vladavine, i saobrazi se sa Dositejevim „habzburškim“ / „mađarskim“ srpstvom, najotrovnija je ideja moderne srpske istorije.

Iz nje ishode sve druge, mnogo gore, transparentno odvratne, ali, nažalost, samo derivativne maligne srpske ideje, čija je metastaza autošovinističko stanovište. Ono kaže da je srpstvo nepopravljivo ubilačko i zlotvoriteljsko, u meri da ne samo da ne zaslužuje da se ponosimo njime već i da srpstvo ne zaslužuje da postoji; da ljudi koji taj mentalitet, jednu tako shvaćenu ne-čovečnost, nose u sebi trebaju ili moraju da nestanu.

MODERNIZACIJA KAO SAMOKOLONIZACIJA: Jedna od velikih tragedija srpske istorije, možda se pokaže kao najveća, jeste činjenica da je ono što je kneževini i njenim Srbima u 19. veku bilo preko potrebno, prosvetiteljstvo i modernizacija, koja kreće sa Zapada ali je vremenom postala neizbežni aspekt ekonomskog i svakog drugog razvoja u, prilično bukvalno, celom svetu, ovde stiglo ne toliko natopljeno samoporicanjem koliko vrištećim samogađenjem i samoprezirom.

Mitologija (neuspešne) modernizacije Srbije, nažalost uglavnom shvaćene kao slepačko pozapadnjačenje (skoro) svega, vrednovano dekontekstualizovanim zapadnim aršinima, sadrži neprijatne sličnosti sa „civilizovanjem“ i Alžira. Ona počiva na shvatanju da su mađarski Srbi, Dositej i „ljudi od pera“ koji su stizali za njim, ovde doneli ne samo obrazovanost i znanje već i kulturu.

Ključna odrednice modernizacije u Srbiji – kao i svih drugih, bez izuzetka, nezapadnih društava – jeste da je zakasnela i reproduktivna. Uostalom, činjenica da je jedini sam, naravno ne izolovan od spoljnih uticaja, oblikovao originalnu, „oglednu“ modernost, vremenom globalizovanu, što ne znači jednostavno „preveženu“ i „reprodukovanu“ u drugačijim delovima sveta, jeste ono što danas Zapad čini Zapadom – više i suštinskije od svega drugog što nekome može da padne na pamet.

Autošovinizam je delom posledica nesposobnosti elita u Srbiji da se suoče sa činjenicom da smo pokušavali da kopiramo tuđe; da je izvorno, originalno moderno zapadno – i da, u suštini, samo slučajno može biti i „univerzalno“ u ključnom smislu tog pojma, kao primereno svima.

Naravno, mi smo i ranije, „u srednjem veku kopirali tuđe, vizantijsko…posle Osmanlije, ne uvek našom voljom, razume se“, kako me, s pravom, opomenuo jedan tviteraš. Ali to tuđe je dolazilo iz bliskog, istog onog istočnog civilizacijskog kruga u kome se – i tada i sada – nalazi Srbija, pošto je Srbija bila u domenu „vizantijskog komonvelta“ a osmansko je u sebe inkorporiralo vizantijske fragmente i kulturalnu aromu, da ne ulazim ovde u ulogu fanariota.

Matrica modernosti je zapadna, nama tuđa, i može da postane naša samo pošto je kulturalno prevedemo i samerimo sa našim nezapadnim kontekstom – preoblikujemo i „izobličimo“ da bi pasovala nama, što znači i onome što smo usvojili i posvojili tokom osmanske vladavine, a što je Dositej uokvirio kao „mrak“.

Mi možemo da izaberemo Zapad (geo)politički, kao Albanci i Albanija, ali nikada nećemo moći da postanemo zapadnjaci, čak ni „loši“. Mi ne možemo da izaberemo ni Istok koji želimo. Jedan je u nas upisala istorija, srpska majka. Geografija je ruska majka, ali, baš zato, iako je rusko azijstvo upadljivo, ono je mnogo pliće od srpskog, istorijskog, koje je duboko i zato je postalo istovrmeno temeljno, ontološko i neupadljivo. Lako ga je prevideti, ne samo zato što smo Evropljani, ali to je uvek bilo skupo. Često i jako bolno.

Sveti Justin Ćelijski je savršeno sažeo glavni problem sa dositejevštinom – ona je „tama“, koja je zahvatila našu elitu. Naime, na izazov „mraka“ – koji je postao naš, koji je osmanska vladavina, imperijalna ali u Srbiji dugačka skoro koliko celokupna istorija zapadnog kolonijalizma, pozvaću se opet na Fanona, „epidermijski“ upisala u nas – dositejevci su odgovorili tako što su počeli da nas tretiraju kao „mrak“.

Kasnije kao stanište ne toliko najcrnje evropske „tame“ i civilizacijskog uljeza u Evropi, patologiju unitarno shvaćenog, zapadnolikog „evropejstva“. Dositejevština je ostala najcrnja srpska „tama“ – kamuflirana svetlima Zapada, sjajem njegovih bogatstava, materijalnih koliko i idejnih. Dositejevština je, u suštini, prezime srpskog autošovinizma.

Zato, iznad svega, u ovom dugačkom tekstu želim da istaknem činjenicu da nama sve što miriše na kolonijalizam nije doneo Zapad već srpske elite, koje su u Srbiji nastupale kao kolonijalni intelektualci, nalik inteligenciji čiji je „kalup“ oblikovala zapadna kolonijalna vladavina u Africi i delovima Azije. One i danas tako nastupaju – sa premalo izuzetaka, čak i na ponosno srpskoj desnici, uglavnom oličenim u, politički marginalnim, teško je reći da li više marginalizovanim ili samomarginalizovanim, putovođama koji insistiraju na Zavetu. Tito, američki uticaji i „kolektivni Zapad“ su samo osnažili (samo)kolonijalne sklonosti srpske elite i naslanjali su se na njih.

Pri tome, pošto smo u Evropi, i koža nam je bela, komandne elite su u mladoj srpskoj državi bile, i ostale do danas, još odlučnije i „slepačkije“ u svom ignorisanju stvarnosti srpstva u Srbiji, naše unutarevropske različitosti, nego što su to bile elite u „ne-belačkim“ i „ne-evropskim“ afričkim i azijskim zemljama, koje su nezavisnost stekle vek kasnije.

Zato je u Srbiji modernizaciju, njene „uspehe“ i „neuspehe“ – koji su se uglavnom pojavljivali u glavama onog dela elite koji kada kaže „Evropa“ govori o Zapadu a kada kaže „ceo svet“ misli na Zapad – korisno posmatrati kroz prizmu samokolonizacije.

Naše elite nisu bile u stanju, a većinom ni danas nisu u stanju, da uvaže jednu jednostavnu činjenicu – da mi u Srbiji možemo biti moderni i prosvećeni samo kao Srbi, dakle kao jedni od drugačijih Evropljana. To znači i da mi nikada ne možemo postati moderni na način na koji su to zapadnjaci. Uostalom, oni su modernost, kasnije globalizovanu, sami skrojili po svojoj meri, i ta mera ne pasuje nezapadnim merama – uključujući srpsku.

Štaviše, srpska mera je jedna od onih, u prilično bukvalno celom svetu, na koju bi bilo jako teško „navući“ modernost – mnogo bi ovde prekrajana, improvizovanja i sečenja bilo potrebno – čak i da politika Zapada prema Srbiji, od 1914, preko 1941. i 1944, do 1999. godine, nije učinila da antizapadnjaštvo postane jedna od srpskih mera, koja se može „ukrojiti“ samo nedemokratski. Srpski i srodni, što ne znači uvek i geografski bliski, kulturni obrasci su jako nepogodni i za kapitalizam i za demokratiju, dve norme koje su skrojene po meri zajednica koje se jako malo plaše neizvesnosti; koje je vide kao priliku. Mnogi od nas je, pak, vide kao smrtnu opasnost, a verujem da većina ovde neizvesnost vidi kao jako veliku opasnost.

APOKALIPSA DANAS: Fernan Brodel je u drugom tomu svog kanonskog dela Mediteran i mediteranski svet u doba Filipa II, liniju koja „razdvaja Istok od Zapada“ – i, istovremeno, deli identitetski jedinstveno srpstvo na način koji je oblikovao dve različite, podjednako srpske, duboke kulture, što je jedan od ključnih, verujem istorijski najdestruktivnijih, aspekta policentričnosti srpstva – opisao kao „nepromenljivu barijeru koja prolazi između Zagreba i Beograda“.

Ta „barijera“ predstavlja verovatno najvažniji aspekt „istorije dugog trajanja“ na prostoru bivše Jugoslavije, iako ona, ipak, nije bila nepomična. Štaviše, postoji i nemala prelazna, liminalna zona. Opisaću je uz pomoć Meternihovog shvatanja, koje je, kao i mnogi drugi stereotipi, istovremeno neprihvatljivo i sadrži odjek aspekte stvarnosti i različitosti kojima je obeležena, i, istovremeno, istaći ću banalni autorasizam Gorana Markovića i Vladete Jankovića, turbo-privilegovanih elitista u kojima je otelotvoreno levo odnosno desno srpsko samoporicanje:

Reč je o prostoru između istočnog oboda Beča i Borče, koju je korisno posmatrati kao beogradsku kapiju „Mitelojrope“ – Dositejeve duboko kulturalne kolevke, u kojoj je, pitanje je šta je u Srbiji postalo pogubnije, video i srž ispravnog srpstva i izlaznicu iz osmanskog „mraka“.

Dva „centra“ – jedan, „habzburški“, ne samo simbolički, oličava novosadska „Matica srpska“, dok je drugi, „osmanski“, sam Beograd, jedina srpska metropola, koji možemo istovremeno posmatrati kao jedan od centara i, pošto je to odavno postao glavni centar, kao maticu srpstva – identitetski su homogena, može se, skoro bez ograda, reći i identična. Ali, duboko kulturalno su to dva toliko i tako različita, iako podjednako srpska, „sveta“ da je, u 19. veku, poređenje elitnih kolonista, koji su iz prečanskog srpstva dolazili u kneževinu, sa francuskim kolonistima u Alžiru bilo poražavajuće smisleno, a danas je jako korisno ako želimo da razumemo ključne patologije (srpske) elite u Srbiji.

Mogao sam reći i „srbijanske“, ali taj pojam nije dobio samo brojne negativne, rasističke konotacije, zbog kojih odbijam da ga koristim, već je postao neodvojiv od percepcije i postojanosti „barijere“ o kojoj je pisao Brodel. Naime, „srbijanski“ više ne uključuje celo srpstvo (i sve srpsko) u Srbiji. U dominantnom, podrazumevanom značenju taj pojam odavno ne obuhvata srpskost severno od te „barijere“ već isključivo „osmanski“ deo južno od nje. A kako vole da kažu i mnogi samoozapadnjačeni Srbi, što južnije to ružnije i tužnije.

Udes srpstva, ne samo Srbije, ne znam da li je dostigao vrhunac, ni da li istorijski udesi moraju imati prevoj, neku prelomnu tačku, postao je ne samo ne opipljiv već mnogi ponosni Srbi iznose tumačenja koja sugerišu da su postali skloni da srpstvo posmatraju apokaliptički. Kao udes. Verujem da je takav ishod – slika „apokalipse danas“, koja, naravno, ne predstavlja „kraj“, dok „dno“, naučio sam to u Kongu, ne postoji – neodvojiv od činjenice da su ne toliko postojali kolonizujući i kolonizovani centar srpske policentričnosti, koliko da je glavni centar, matica (celog) srpstva, onaj koji je bio kolonizovan i koji je postao nepresušno vrelo samoporicanja i mesto njegovih metastaza.

Istaći ću to još jednom, drugim rečima. Policentričnost nije (p)ostavila srpstvo na dve kraja mosta koji spaja Istok i Zapad. Istorijski, na ovom prostoru takav most nije postojao. Ovde su se, leđima okrenute jedna od druge, dodirivale dve krajina; krajevi dva sveta. Oni se, sem u neprijateljstvima, nisu mnogo razmenjivali preko raspolućenog srpskog prostora. Svinje i kuga bili su, istorijski, neki od važnijih „prolaznika“ kroz naše podeljeno mesto na karti, na kome nije bilo mosta između Zapada i njegovih Istoka.

Srpska policentričnost, tačnije njena ključna raselina, smestila se na dve strane ogromne (rečne) prepreke, koja razdvaja Zapad i jedan od Istoka, i to onaj koji je najbliži Zapadu i zato jedan od najprezrenijih i najviše oklevetanih. Aspekt srpskog drugoevropejstva, ono što treba uvažiti kada razmišljamo o antisrpskim rasizmima i autorasizmu u Srbiji, jeste njegova orijentalna dimenzija. Činjenica da je Ceca njegova zvučna podloga. Uz kolonijalni mentalitet, opsesija „dobrim ukusom“ i „kulturnošću“ je ono što ometa srpske elite da uvaže smisao i implikacije našeg drugoevropejstva.

ISKUSTVO NAM NIJE KOLONIJALNO: Naše komandne intelektualne i političke elite – skoro sve one koje identitetsko utočište nisu našle ili u prošlosti ili na nebu, kao danas Miloš Ković ili Darko Ristov Đogo – nisu bile u stanju da naprave čak ni prvi korak i prepoznaju šta nismo: da nismo Zapad. Mada, za razliku od zavetnog o. Đoga, koji, imam utisak, zemlju (Srbiju) ne dodiruje čak i kada piše o njoj, Slobodan Vladušić promišlja Zavet sa obe noge na zemlji.

„Nesposobnost“ da se srpsko pojmi mimo zapadnog i vrednuje nezavisno od njega, a da se ne ode na nebo, neodvojiva je od utemeljenja elite u Srbiji u 19. veku kao kolonizovane elite. Ona je time verovanje u sopstvenu (pozitivnu) izuzetnost – u ono što ih, većinom, naročito ako su umetnički nekreativni i intelektualno jalovi, u sopstvenim očima čini delom elite, ili drži u uverenju da sami predstavljaju njen vrhunac, da su ravni NJegošu ili Crnjanskom – vezala za svoju kolonizovanost. Verovanje u negativnu izuzetnost srpstva javilo se kasnije, i kristalisalo na levici, u idejama Radomira Konstantinovića, oca srpskog autošovinizma, najmalignijeg izdanka dositejevštine.

Ono što zamagljuje ulogu učenih naseljenika je činjenica da su elitni prečanski kolonisti, ta istovremeno naša i „naša“ kolonizujuća elita, serijski, jednu generaciju nove elite za drugom, usmeravali na put iz živog, narodskog srpstva u Kneževini i Kraljevini koja je nasledila – zaobilaznicom, koja je na početku uglavnom išla preko univerziteta u zapadnim gradovima. To je bitno olakšalo sklonost, koja je inherentna njihovom ličnom, eksepcionalističkom i suprematističkom samorazumevanju, naravno potcrtanom zapadnom aurom prostora sa koga su dolazili i oslonjenom na zapadno obrazovanje, da se umnožavaju, umesto da se utope u novo okruženje i tako nestanu.

Ponoviću još jednom, u Srbiji su prečanski (samo)kolonizatori bili ti koji su stvorili i ustrojili kolonijalnu inteligenciju, koja je počela ne toliko da „napušta poglede i stavove… karakteristične za njihov mentalitet“ koliko da ih se gadi – što je svuda, i u „pravim“, klasičnim kolonijama i u Srbiji, gde su Srbi prečani obavljali „kolonijalnu misiju“, predstavljao kamen temeljac i generator kolonijalnog mentaliteta.

Naše iskustvo nije bilo kolonijalno, kako tvrdi Lompar – naša elita je bila i ostala kolonijalna. Iskustvo nam jeste palanačko, mada, naravno, samo u vrednosno neutralnom, opisnom smislu – kao nezapadno, istovremeno evropsko i orijentalno, oblikovano, baš kao i sve palanke ovog sveta, osmanskim „dugim prstima“. U tom smislu, mi ni ne možemo da budemo ništa drugo do palančani, bili pri tome ekstremni šovinisti ili krvožedni autošovinisti. Palanka jeste sudbina svih Srba u Srbiji, pa i autošovinista, koji su u Konstantinovićevoj autonacifikujućoj Filosofiji palanke dobili svoj prvi inkubator.

Konstantinović je razradio, zaokružio i pohegelio nabujalo otuđujuće i ostranjujuće samorazumevanje elite zgađene kulturalnom mat(r)icom narodom iz koga dolazi. Autošovinizam je proizvod istorije dugog trajanja – koja u Srbiji kreće od Dositeja.

LIBERALNA DŽAMAHIRIJA PROTIV BIN ĆIRJAKA: U (skoro) svim društvima na svetu, među visokoobrazovanim, „umnim“ pripadnicima srednje klase, naročito u dobrostojećim slojevima, postoji autorasizam – oličen, na primer među belačkom elitom u SAD, u shvatanju da su njihovi siromašni, belački sunarodnici nepopravljiva stoka. Da su, rečima Hilari Klinton, „korpa bednika kojoj nema spasa“.

Danas je centralni politički paradoks u Americi – da su beli liberali postali autorasisti, koji rasno pitanje nameću kao ključno, dok beli konzervativci insistiraju na klasnom, i obraćaju se sirotinji i radničkoj klasi. Posle trijumfa homonacionalizma, koji je nametnuo da je „trans“ najvažniji, liberalnoj levici u SAD je najvažnija rasa, dok je konzervativna desnica izbor bogatih i siromašnih, pa i mnogih crnih muškaraca.

U (skoro) svim nezapadnim društvima, postoji autoorijentalizam, ovde prepoznatljiv u sintagmama kao što su „pravoslavni talibani“, „teheransko arlaukanje“ i„klerofašistička zatucana nazadna džamahirija“, kojim neko lokalno „zlo“ biva učinjeno većim tako što se vezuje za nešto osmansko, islamsko ili arapsko.

Zato sam i ja, kao jedan od malog broja onih koji su se „kultur(al)no rekontaminirali“, u očima ovdašnjih građanističkih fundamentalista (pojam se javlja među hrišćanima u SAD, početkom dvadesetog veka, ne u opisima islamskog sveta) ostao „Abu Ćirjak“, iako, pošto nemam decu, mogu biti samo Bin Ćirjak – sin Ćirjakov. Naravno, bitan je samo dehumanizujući, ozverujući prizvuk, koji (skoro) svuda u Evropi odavno ima srednje- i bliskoistočno, orijentalna nota, ne veze sa stvarnošću. Malo šta ujedinjuje Evropljane kao odnos prema tim „Abu“ i „Bin“.

Nažalost, bojim se da, stvarno „samo ovde“, postoji autošovinizam – kao društvena pojava i samoodrživa kultura, oličena u širokoj, odomaćenoj, danas nesvesnoj potpori i podršci ukorenjivanju i normalizovanju shvatanja da su siromašni sunarodnici, i drugi ponosni Srbi, nepopravljiva ubilačka stoka, „zveri srpske“ koje zaslužuju da nestanu; kojima je pravo mesto na dnu jame; u ilovači, ispod sveta.

Filosofija palanke predstavlja klimaks procesa koji je krenuo u prvoj polovini 19. veka. On je, od tada, delovao kao centrifugalna sila – koja je kidala srpstvo u novonastaloj Kneževini Srbiji, i svemu što je nasledilo na ovim prostorima, tako što je čupala elite iz njega

Ta sila je mnogo starija i temeljnija od podele na „dve Srbije“, o kojoj smo počeli da razmišljamo početkom devedesetih, i autošovinizma, koji se javlja još kasnije. Ona je preoblikovala, produbila i usložnila policentričnost srpstva, iako ono odnedavno više ne može da računa na neke od svojih istorijskih centara.

Nažalost, najdestruktivniji aspekt srpske policentričnosti – koja je po sebi bila teret, istovremeno loša i neizbežna, istorijska – dositejevština je „preselila“ u Beograd. Različitost je bogatstvo u izanđalom stereotipu, stvarnost joj je, po pravilu, siromašna. Nijedan deo sveta to ne ilustruje tako dobro kao Zapadna Evropa, koja je prigrlila različitost pošto je postala jako bogata. Ne treba da čudi da su dve najbogatije države bivše Jugoslavije, one u kojima je najmanje različitosti – i jedine koje je Zapad primio u redove svoje, takozvane „Evropske unije“.

ISTORIJSKI PORAZ I SAMOPORICANJA: Možda je srpstvo nekada bilo nešto drugo, ali u centru njegove policentričnosti, u srpskom prostoru na kome leži centar svih centara, ono je odavno palanačko. To ne znači da ne može da bude svetosvasko ili građansko, ali i onda kada je svetosavsko ili građansko, ono je u Srbiji istovremeno palanačko. Verujem da niko od nas ko je ovde socijalizovan ne može da vostane iz onoga što je Dositej video kao mrak.

Iako srpstvo u Srbiji ima razne „sinonime“, biram baš taj najoklevetaniji, (diskurzivno) nacifikovani osmanski relikt, reč koja postoji samo kao ime nečeg orijentalnog, nezapadnog, nečega što je u Evropi ali što ne može da postoji među zapadnim ljudima. Palanka je ime srpstva, a Ceca joj je nadimak. Sublimacija naše neidentitetske, duboke, unutrašnje suštine, istovremeno neuhvatljive i sveprisutne, dinamične ali neuništive.

Dositejevština je učinila da, umesto da Beograd, matica srpstva, postane izvor nacionalne centripetalne sile, glavni grad Srbije je postao generator centrifigalne sile, koja je odnedavno postala trojaka – otelotvorena u tri samoporicanja.

Mislim da je impuls ka samoporicanju – nastaviću da se njime bavim što je moguće šire i iznijansiranije – delom posledica veličine i prirode nacionalnog poraza, koji je, bojim se, istorijski. Nije lako saživeti se sa njegovom veličinom i „trajanjem“; praktično kontinumom, činjenicom da je serijski, sa premalo usputnih pobeda. Imam utisak da je umnožavanje samoporicanja, koje, ipak, prati jednu ohrabrujuću, „silaznu“ putanju – krenulo je od malignog, samodestruktivnog, išlo preko narcisoidnog, iluzornog, i stiglo do plemenitog, samouzdižućeg – predstavlja način da jedan takav poraz, ne samo ogroman već „u povratu“, savlada naš frustrirani „krem“; naše elitne, umne putovođe.

Kada razmišljamo o samoporicanjima, posebno malignom, slučajnosrpskom, važno je istaći da „samokolonijalizam“ ovde nije ostao mentalni – da nije samo „kolonijalizam uma“. To je važno istaći jer danas postoji samo jedan živi kanon, zapadni, pa su (skoro) svuda u svetu (skoro) svi elitni umovi kolonizovani (ili su, pak, zapadni). To se ovde prepoznaje kada čitate Vidovića; ne morate da pređete na Lomparov opus, a kamoli na Konstantinovića.

Sve što je moguće jeste (samo)osvestiti činjenicu da vam je elitni um kolonizovan zapadnim idejama, shvatanjima i tumačenjima. Mada, ni to nije lako, pošto elite, uključujući mnoge elitne srpske nacionaliste, po pravilu veruju da Zapad nije samo „univerzalan“ već i da je jedini istovremeno ovozemaljski i „univerzalan“. Čak i oni koji ovde razlikuju „zavetno“ mi i „univerzalno“ – skloni su da kao „univerzalno“ vide samo ono što je ili prilično trivijalno ili zapadno.

Ono što je važno, taj jako neobični, unutrašnji srpsko-srpski „kolonijalizam“ – koji počinje u 19. veku, bez metropole ali sa kolonistima, i potčinjava „osmanske“ Srbe „zapadnim“ – imao je ne samo identitetske već i ontološke posledice. Kao i klasični, jedini punokrvni, zapadni kolonijalizam, onaj koji ne zahteva ni prefikse, ni kvalifikacije, ni ograde, njegov pečat nije upisan samo u one koji su ga doživeli i ovde iskusili u njegovom začetku, niti samo u one na koje je prenošen – već je utisnut i u mehanizam oblikovanja elite i logiku samorazumevanja kojom je ona obeležena. To je ono čega se teško otresti.

PRIVILEGOVANI I PREZRENI U SRBIJI: Srbiju su u 19. veku „kolonizovali“ elitni kolonisti, koji su od nas, identitetski naši, ali koji su socijalizovani na Zapadu, što ih je činilo duboko kulturalnim tuđincima. Bilo je tu dobronamernih, ljudi sa plemenitim motivima, kao je pominje Trajan Stojanović, ali mnogi su postali naše „pijavice“ i stekli neke od najvećih privilegije – kao i kolonisti u klasičnim, zapadnim kolonijama u to vreme. Naše nesreće je da su, opet je sličnost sa zapadnim kolonijama upadljiva, kumovali rađanju novih, domaćih „pijavica“ – koje danas, uglavnom na državnim institutima i univerzitetima, „piju krv“ zemlje koja im se gadi i naroda koji preziru.

Činjenice da su pripadnici kolonizujuće elite bili Srbi, da u svojim rukama nisu imali ključne poluge moći, kao i da nisu bili glavni vlasnici velikih bogatstava, otežavaju prepoznavanje uloge koja je u mladoj kneževini bila neprijatno slična ulozi kolonista u zapadnim kolonijama. To je jedan od razloga zašto je ovaj tekst ovoliko dugačak i zašto sam, još češće nego u prethodnim, u ovom tekstu ponavljao i pocrtavao već iznete teze.

Za razliku od francuskog kolonijalizma u Alžiru, koji se završio 1962. godine, ovdašnji unutrašnji „kolonijalizam“ je nastavio da buja. Prečanski Srbi, novopridošla elita, koji su postali kičma ne samo državnog aparat i obrazovnog sistema već skoro cele, novouspostavljene institucionalne infrastrukture, nisu asimilovani u mladoj državi – oni su ti koji su asimilovali nove pripadnike „učene“ elite, privilegovane u Srbiji, među kojima danas, čak i na ponosno srpskoj desnici, ima mnogo onih kojima se gade prezreni u Srbiji.

Znam da metafora koja mi se nametnula ima gomilu mana – ali do nje sam došao, kao i do ovog teksta, pokušavajući da otkrijem zrna stvarnosti u tezi o „koloniji Srbiji“.

Naime, Dositeja je ovde korisno posmatrati u kontekstu učinka Dejvida Livingstona ili Henrija Mortona Stenlija, poznatijeg u Kongu kao Bula Matari, „Kamenolomac“. Dakle, kao „pionira“ jednog jako neobičnog, krnjeg i sasvim neformalnog, ali, ipak, kolonizujućeg – pseudokolonijalnog odnosa. Mi smo „plemeniti divljaci“ dositejevštine.

To što su neki od nas stekli klasne i druge privilegije, a mnogi (p)ostali prezreni u Srbiji, može biti posmatrano i kao društvena istorija koja sledi kolonijalnu dinamiku – mada, naravno, bitno ublaženu i omekšanu činjenicom da, kao i drugi Evropljani, uživamo evropsku privilegiju. NJu oličavaju Golfska struja i Sredozemno more, beskrajna plava grobnica za crne ljude, a tek u drugoj, ili nekoj još kasnijoj, iteraciji Didro, Šekspir, ili ko vam već prvi pada na pamet.

I prezreni u Srbiji imaju jednu, prilično malu, ali, po pravilu, životnu korist od naše evropske privilegije, koja ne prestaje na rečnom „bedemu“ koji ovde deli Zapad od ostatka Evrope. Žive u jako razvijenom „Prvom svetu“ – negde pri njegovom dnu, ali bitno bolje nego trećesvetki prezreni u Alžiru, da ne pominjem četvrtosvetske prezrene u Čadu – čije su egzistencije skoro svima u Srbiji, pa i velikoj većini prezrenih, nezamislivo loše.

Ta privilegija je, pored naše istorije, pored boje kože i koječega još, uglavnom povezanog, jedna od tačaka gde se sapliće svaka teorija o „koloniji Srbiji“ – pa i ova moja, „ponutrašnjena“, sa pridevima, prefiksima i ogradama. Ipak, verujem da je ona ne samo bliža važnim odrednicama naše stvarnosti dugog trajanja već i korisna ako želimo da razumemo zašto se može govoriti o – samoprezrenoj Srbiji i samoprezrenima u Srbiji.

Te naše lažne „druge“ ne treba brkati sa prezrenima u Srbiji. Te dve odrednice isključuju jedna drugu. Među samoprezrenima u Srbiji – nema prezrenih u Srbiji; nema „drugih“. Kolonizovani intelektualci su bili „dugi“ u Pol Potovoj Kampućiji, i još ponegde i ponekad.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)