Slamka spasa ili odlaganje neminovnog: Šta donosi revolucionarni plan Merkelove i Makrona?

piše: Nikola Vrzić

Evropska unija suočena je sa najtežom krizom u svojoj istoriji, a takva kriza zahteva adekvatne odgovore, ukazala je nemačka kancelarka Angela Merkel. I zato su ona i predsednik Francuske Emanuel Makron u ponedeljak predstavili svoj plan za spas EU i njene ekonomije. Plan, vredan 500 milijardi evra, zaživeće ako ga podrži svih 27 članica Unije.

Ovaj iznos tri puta je veći od Maršalovog plana kojim je posle Drugog svetskog rata obnovljena Zapadna Evropa. Pa ipak, pitanje je može li da bude dovoljan da bi sanirao predstojeću ekonomsku krizu – Međunarodni monetarni fond, naime, predviđa da će BDP Evropske unije ove godine pasti za čak 7,5 odsto, što je bezmalo duplo više nego u velikoj ekonomskoj krizi 2008. godine.

Zajedničko zaduživanje

Plan Angele Merkel i Emanuela Makrona nije revolucionaran samo zbog količine novca koja je njime predviđena, već i zbog načina na koji bi taj novac bio obezbeđen – zaduživanjem Evropske komisije koje bi, ukazuje portal „Politiko“, „Evropsku uniju za jedan korak približilo stvaranju prave fiskalne unije“. „Ako imate zajedničke obveznice, zar to nije neka vrsta fiskalne unije?“, postavlja (retoričko) pitanje i „Fajnenšel tajms“. Ovaj nemačko-francuski predlog „može da transformiše Evropsku uniju“, optimista je i predsedavajući Minhenske bezbednosne konferencije Volfgang Išinger.

Zajedničko zaduživanje članica Evropske unije, kome se Nemačka do sada žestoko protivila, ipak neće biti u potpunosti zajedničko; svaka od 27 članica Unije plaćaće samo svoj udeo, i neće biti odgovorna za tuđe dugove. A ti delovi zajedničkog duga biće proporcionalni doprinosima svake od članica budžetu Evropske unije, „što će zasigurno razočarati prezadužene i najteže pogođene članice EU, kao što je Italija“, komentariše „Vol strit džurnal“.

Zajedničko zaduživanje članica Evropske unije, kome se Nemačka do sada žestoko protivila, ipak neće biti u potpunosti zajedničko; svaka od 27 članica Unije plaćaće samo svoj udeo, i neće biti odgovorna za tuđe dugove.
Otpor škrte četvorke

Za početak, međutim, Angela Merkel i Emanuel Makron imaju zadatak da u svoj plan ubede svih ostalih 25 članica Evropske unije. Počev od takozvane „škrte četvorke“ koju čine Austrija, Danska, Holandija i Švedska – najglasniji u svom protivljenju za sada je austrijski kancelar Sebastijan Kurc – a koje planu prigovaraju zbog toga što je isuviše velikodušan i, povrh svega, što predviđa da onih 500 milijardi evra budu raspodeljeni u formi bespovratne pomoći umesto kredita. Pri čemu treba imati u vidu da plan predviđa i da ovaj novac bude deo sedmogodišnjeg budžeta Evropske unije, koga članice EU već dve godine ne uspevaju da usvoje ni u njegovoj ranijoj i daleko skromnijoj verziji.

Tek, imajući sve to u vidu, možda i ne čudi što bivši ministar finansija Grčke Janis Varufakis poziva na oprez pred „trijumfalnim najavama“ plana Merkelove i Makrona, podsećajući da su pre dve godine, podjednako trijumfalno, njih dvoje najavili zajednički budžet evrozone, pa od toga na kraju nije ispalo ništa.

Da li će sadašnja inicijativa Angele Merkel i Emanuela Makrona doživeti istu sudbinu? Zašto je Nemačka odustala od svog protivljenja zajedničkom zaduživanju, i ko će od njega imati najviše koristi? I šta će ovih 500 milijardi evra značiti za Evropsku uniju, kako u ekonomskom, tako i u političkom smislu?

O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ razgovarali dr Slobodan Zečević, saradnik Instituta za evropske studije, i profesor na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu dr Đorđe Đukić.

Iako magazin „Ekonomist“ konstatuje da dogovor Merkelove i Makrona „predstavlja pravo iznenađenje“, Slobodan Zečević ukazuje da „iznenađenja zapravo nema zato što je reč o drugom delu već postojećeg plana od ukupno 1.000 milijardi evra pomoći, o čijih je prvih 500 milijardi odluka već doneta. O drugom delu tog paketa do sada nije bilo saglasnosti zbog nemačkog protivljenja korona-obveznicama, međutim, oni su sada pristali na kompromis i saglasili se da dođe do zajedničkog zaduživanja.“

„Reč je o pokušaju da se iznađe način da se finansira oporavak od pogubnih posledica pandemija Kovida-19“, kaže Đorđe Đukić, ukazujući da bi nedavna odluka Ustavnog suda Nemačke, kojom je osporeno učešće Bundesbanke u monetarnim programima Evropske centralne banke, i u ovom slučaju mogla da se pokaže kao „potencijalno žarište“ i problem za realizaciju najavljenog programa.

Problem će, dodaje Slobodan Zečević, predstavljati i škrta četvorka, međutim, napominje, „autoritet Francuske i Nemačke unutar EU je veliki, i pred njime su Austrija, Holandija, Danska i Švedska već popustili u slučaju prvog paketa, tako da očekujem da se to i sada dogodi“.

Jeftinije zaduživanje

„Osnovna ideja iza ovog plana centralnog zaduživanja“, sumira Zečević, „sastoji se u tome da je Evropska unija ozbiljniji garant zaduživanja nego što su to, na primer, Italija ili Španija, zbog čega će i kamate na taj dug biti niže“.
„Čitav mehanizam je sazdan tako da rizična premija na državne obveznice onih članica EU koje su već prezadužene, kao što je Italija, bude što manja, kako bi teret budućeg duga i njegovog servisiranja bio što manji… Procene su da će italijanski dug preći 150 odsto BDP-a ove zemlje, što problem visine kamata, zbog sposobnosti servisiranja tog duga, čini još i većim,“ objašnjava prof. Đukić, ukazujući da je „pre Kovida-19 prinos na desetogodišnje italijanske obveznice bio 0,92 odsto, a sada je 1,6 odsto, i to uprkos ovoj najavi plana Merkelove i Makrona“.

Italijanskim putem prekomernog zaduživanja nezadrživo ide i Francuska, čiji dug već iznosi 100 odsto njenog BDP-a a očekuje se da u narednom periodu poraste za još dvadesetak odsto.

Ratne reparacije

Rešenje ovog problema, kaže Slobodan Zečević, „nalazi se u modelu u kome bi bogati prelivali svoja sredstva za račun siromašnijih. Problem je, međutim, u tome što je Evropska unija nedovršen sistem koji ima elemente federalizma – kao što su zajedničko tržište i valuta, što Italiju i druge zemlje onemogućava da same sprovedu mere za jačanje svoje ekonomije – dok istovremeno ne postoje mogućnosti za transfer sredstava kojima bi se nadomestili ovi nedostaci. I to je ono što Nemačka sad počinje da shvata – ako nastavi da ide ovim putem, koji za nju jako povoljan ali nije povoljan za druge, preti joj raspad Evropske unije, a to upravo njoj najmanje odgovara.“

Problem je, međutim, u tome što je Evropska unija nedovršen sistem koji ima elemente federalizma – kao što su zajedničko tržište i valuta, što Italiju i druge zemlje onemogućava da same sprovedu mere za jačanje svoje ekonomije – dok istovremeno ne postoje mogućnosti za transfer sredstava kojima bi se nadomestili ovi nedostaci.

Upravo zato je, navodi magazin „Ekonomist“, Angela Merkel i bila prinuđena da „napravi ubedljivo najveći kompromis“. Portal „Politiko“ pojašnjava da je ona to morala da učini jer bi potapanje, na primer, italijanske privrede imalo katastrofalan uticaj i na nemačku privredu, te je zato i odlučila da podnese žrtvu koju ruska agencija „RIA novosti“ u svojoj analizi poredi sa „plaćanjem reparacija koje priliče porazu u pravom ratu“.

„Ovo je za Nemačku iznuđen potez, koga ona odlaže još od krize 2008.“, napominje Đorđe Đukić. „Sadašnji sistem je neodrživ, a dosadašnjim potezima Evropske centralne banke, kojima se veštački održavaju niske i negativne kamatne stope, kupovano je vreme i problem je samo odlagan a nije rešavan. Tim više što su, zbog tako niskih kamata, penzioni fondovi i osiguravajuće kuće prinuđeni da novac ulažu u rizičnije investicije koji donose veći prinos, što može da ima katastrofalne posledice po sistem u slučaju lomova na berzama. Baš kao što je to bio slučaj 2008. godine.“

Optimisti poput Volfganga Išingera predviđaju pak da će plan o zajedničkom zaduživanju biti „katalizator suštinskih promena“ u EU i „prvi korak ka dubljoj integraciji koja će transformisati Evropsku uniju u globalnu silu u spoljnoj politici i bezbednosnim pitanjima“.

„Jasno je da, u svom sadašnjem obliku, EU ne može da igra ozbiljniju ulogu u globalnim okvirima“, komentariše Slobodan Zečević. „I zato će, ako postoji namera da EU opstane, u narednom periodu morati da bude produbljena integracija, za početak, unutar evrozone. U suprotnom će Italija, ili Španija, krenuti svojim putem, jer, zašto bi ostajale u sistemu u kome stalno gube?“

„Plan Angele Merkel i Emanuela Makrona će verovatno biti realizovan i u izvesnoj meri će amortizovati udare predstojeće krize. Međutim,“ zaključuje Đorđe Đukić, „fundamentalni faktori neravnoteže u evrozoni, i sve ono što može da izazove buduće lomove, i dalje će ostati nerazrešeni. Bez stvaranja dublje, fiskalne unije, sve ovo što se čini predstavlja samo finansijsku alhemiju. Normalizacija kamatnih stopa, međutim, moraće da nastupi, a ceh gubitaka koji su u međuvremenu nastupili platiće na kraju poreski obveznici.“