Kakademik

Piše: Čedomir Antić

Dušan Teodorović je penzionisani profesor Saobraćajnog fakulteta u Beogradu i član Srpske akademije nauka i umetnosti. On je već nekoliko godina aktivan u javnosti kao krajnji opozicionar i ogorčeni kritičar srpskog društva. Nedavno je dao jedan intervju regionalnoj televizijskoj stanici N1, medijskom servisu Sjedinjenih Američkih Država čije sedište, kao i sva odgovorna lica nisu u granicama bilo koje od balkanskih država. Teodorović je upravo gnevan zbog propadanja Srbije.  Tvrdi da je društvo „šešeljizovano“, da naš sistem zapravo ni u čemu nije funkcionalan, da mladi odlaze iz zemlje na „nekakve mastere“ i da se većina nikada neće vratiti, da smo stvorili sopstveni sistem javašluka, nepotizma, nerada i korupcije nasuprot kome je istinski funkcionalni sistem koji deluje širom sveta. Još se požalio kako ga više ne zovu ni na fakultetske proslave zato što nije po volji ministru saobraćaja Goranu Vesiću.

Teodorović je u Srbiji ugledan kako stručnjak za saobraćaj. Da sistem ipak postoji svedoči činjenica da je ovde ostvario univerzitetsku karijeru. Možda je on kao mlad bio zadovoljan stanjem u državi, pa se nije bunio kada su profesore univerziteta izbacivali sa posla a jednog akademika poslali u zatvor samo zato što su hteli da budu stručni u svojim domenima – filozofiji i pravima, a poverovali su da se u Brozovoj diktaturi na javnoj raspravi o Ustavu sme izneti naučni sud. Da li je tada brat uvaženog akademika bio živ i na službi u Službi državne bezbednosti? Ja to ne znam, samo pitam, pošto abrove ne slušam, ali znam da najglasniji u svim ideologijama snagu urlika uglavnom dugoju nekom ličnom bilu ili nedostatku.

Teodorović je predavao u Sjedinjenom Državama, širom Evrope i u Kini… I opet je to naša država primetila, pa je u godinama kada je već bio za penziju, a na vlasti već bio sadašnji sistem vrednosti, primljen u članstvo Srpske akademije nauka i umetnosti. Čudno, toliko kritike na račun sistema koji ne funkcioniše a u njemu je Teodorović ostvario neviđeni uspeh. Toliki da mu se čini da bi, kako je jednom u emisiji sličnog formata promišljajući glasno o budućem predsedniku republike, spomenuo ostvarenog čoveka dosećajući se sebe samog kao idealnog kandidata. Neko ko kao problem ne spominje progon srpskog naroda u susednim državama, dekadenciju i sunovrat evropskih i američke demokratije, ekonomiju destrukcije u koje su se zapadne privrede pretvorile što tako odgovara ekonomskim viđenjima koja ovde preovlađuju od „Periklovog doba“ Brzove diktature… Naprotiv na pristojnost i modernost nas poziva ignorant i moralni gluvać koji je postao senator Ljubljanskog univerzteta u vreme kada je 25,000 njegovih sunarodnika bilo „izbrisano“ iz državljanstva Slovenije – te šovinističke države i lišeno svih prava, što do danas nije potpuno ispravljeno.

Kako da verujemo da će Teodorović u osamdesetim godinama da promeni Srbiju ako nije imao sposobnosti ni vremena (pošto je predavao po svetu) da uredi sopstvenu katedru. U Srbiji, za razliku od SAD i Evrpske unije političari ne mogu da smene profesore, ovde još uvek nema totalitarnih progona zbog verbalnog delikta – koji u SAD i Britaniji pretvaraju univerzitete u saborišta političkih poslušnika i naučnih dogmata. Nije ni on devedesetih godina baš bio glasan kao danas, mada su mu se koliko se sećam dopadali metodi talibana (mada ne i talibanskih profesora), i sada očekuje da će njegove kolege radi njegovog gunđalačkog prisustva da se liše drugrstva sa Goranom Vesićem  tim večitim vrtnim patuljkom u Đinđićevom i Vučićevom begluku?!

Ostaje pitanje kakvu to državu mogu da nam stvore neosteljivi ljudi tipa Teodorovića, Dragana Đilasa, Vladimira Kostića, Ivanke Popović… ? Oni bi prepisali modele modernizacije iz država čiju istoriju i praksu poznaju u meri u kojoj ja poznajem građenje sistema saobraćajne signalizacije. Kada ne uspe, podići će nosiće, uvrediće se, prokleti narod koji ih je obasuo samo dobrom, berićetom i počastima pa će ga nazvati nesposobnim za promene, nekulturnim, defektnim… Nesvesni da su sami male šešeljoidne prznice koje misle da ako imaju neki talenat i zaslugu mogu da se prave da nemaju nikakav dug ni razlog za solidarnost sa svojim narodom bilo da je progonjen izvan granica Srbije, siromašan ili neprosvećen u njenim granicama.

Sve je to obična karikatura. Zato je Zoran Ćirjaković neurotičnog akademika prekrstio u kakademik, jer je njegov doprinos izvan saobraćaja sličan doprinosu dece na noši (koji je pak drago samo i isključivo njihovim napaćenim roditeljima).

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)