Pejdžeri smrti

Piše: Slobodan Reljić

 

Ostaće ovaj „krvavi utorak“, 17. septembar leta Gospodnjeg 2024, zabeležen kao datum kad je nešto okončano i očekuje se da nešto novo počne. Pri tom ne mislim na pokretanje ratnih operacija Izraela s Hezbolahom i potencijalno s Iranom. Mislim na civilizacijsko razgraničenje u oblasti ljudske komunikacije.

Ono što se nazivalo informatička era (informatičko društvo), kad navodno informacija postaje ključna supstanca i proizvodnje i kulture jednog doba, stiglo je u gornju tačku istorijskog toka – do smrti. Dalje nema. Jer smrt ukida komunikaciju u društvenoj stvarnosti.

Ideali masovnih medija

Svaka nakana kapitaliste podrazumeva eksploataciju, izrabljivanje slabijih u društvu i izrabljivanje slabijih društava svuda po svetu. Država se brinula da napravi opšti okvir (ustav), pravila ponašanja (zakone) i obezbedi silu koja bi proklamovani red održavala (vojska, policija i tajne službe). Kapitalistička država se našla u istorijskoj situaciji da je morala to izvoditi u demokratiji.

Rušeći feudalno društvo, buržuji su demokratiju koristili kao mamac za mase, iako je Platon (427–347 p.n.e) objasnio da „ko je bolestan, pa bilo da je siromašan ili bogat, mora ići na vrata lekara i svaki onaj kome je potrebno vođstvo treba da ide na vrata onog ko može da ga vodi, a ne da vladalac, ako on zaista nešto vredi, moli podanike za dozvolu da njima vlada“.

Zato demokratija podrazumeva da vladajuće klase na vrhu opstaju – manipulacijom. Sve manje gole sile, sve više lažnih umilnih reči.

Kaže se da je čitav sistem „servis naroda“, ali kad bi buržoaska klasa pristala na to bila bi neuporedivo siromašnija i sa skromnom koncentracijom moći. Otud se uvećanje para i moći obezbeđuje uveliko preko – sredstava komunikacije. Sredstva koja prenose poruke zovu se mediji. Za razmere društva – masovni mediji.

I, uz klasični triling – zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast – imamo i četvrti stub demokratije – medije. Njima je namenjena uloga da omogućavaju narodu da vidi kako rade njihovi izabrani vladaoci.

Problem se pojavio od početka. Pošto su oni koji vladaju bliže medijima, da l’ privatnim, da l’ državnim, stalni je napor da se sloboda govora održava. Koliko-toliko slobodnom. Rezultati su polovični.

Vesti nisu istina

Najveće dostignuće u novijoj istoriji je bio podnošljiv privid da narod može da utiče na vlast… Iako je još Volter Lipman u Javnom mnjenju (1922) pokazao da vest nije istina jer „funkcija vesti je da signalizira događaj, funkcija istine je da osvetli sakrivene činjenice, da ih postavi u međusobnu vezu i da naprave sliku o stvarnosti po kojoj ljudi mogu delovati“.

Ali to je realno nemoguće, tvrdiće Lipman, inače vrlo uticajan u američkoj javnosti, jer „kao što je Aristotel insistirao da su robovi bili to po svojoj prirodi, tako demokrate insistiraju da je slobodan čovek pravnik i administrator po svojoj prirodi“. Oni nikad nisu priznavali da nije svaki čovek u stanju da bi se kompetentno bavio tako složenim i samo obučenim ljudima dostupnim radnjama. „Superiorni [u tome] bili su suviše jaki i beskrupulozni da bi dozvolili sebi da ne kapitalizuju tako lepu opravdavajuću tvrdnju.“

Tako je podanik-građanin, koji po definiciji mora znati šta je istina da bi mogao da odluči ko je odgovoran i sposoban da vodi društvo – ostao u tunelu bez sigurnih putokaza. Vode ga tamo-ovamo, obećavaju, prete, a on može shvatiti da je to loše, nepodnošljivo loše, samo na ivici ambisa. Ali tad je kasno da se to rešava rečima. I to je, u stvari, ono što se zvalo i zove demokratija i sloboda štampe.

Posle se, naravno, priznalo da mediji ne pomažu građanima da nađu poštene i sposobne, nego da – oni koji kontrolišu medije, u stvari, manipulišu građanima. A manipulacija je proglašena i nužnom i istinitom. Pojavljuju se i kritičari, ali svi smo svesni da korenite promene ne može biti.

Tako dolazimo i da je demokratija, kako se setio dovitljivi Vinston Čerčil, „najlošija forma države ako izuzmemo sve ostale“. Ili, ciničnije, i samim tim tačnije: „Demokratija je proces koji nam garantuje da se nama neće vladati bolje nego što to zaslužujemo“. (Džordž Bernard Šo)

Nadzorni kapitalizam kao rezultat

Otpor tome jeste postojao, ali – pošto tu nekog suštinskog i trajnog napretka ne može biti – građanin se umori i lakše mu je i bezbednije da viče „Hajl Hitler“, kako je sugerisao Jozef Gebels, najveći među manipulatorima 20. veka, nego da se uhvati posla Don Kihota. Uostalom Servantesov junak se uzima u toj kulturi kao biće nedoraslo promeni. Pošteno biće. Ali smešno biće. Sančo Pansa je junak novog doba.

Poslušaš šta traže oni koji imaju pare, policiju i medije, biće ti mučno, trebaće ti opijati – jer svako od nas koji slušamo smo ljudsko biće koje ne voli da bude izigravano, odnosno bar ne voli da mora da vidi da je izigravano – ali ide se dalje. Liberali su se, recimo, pokazivali humanijim u manipulisanju od komunista i fašista, i zato su potrajali duže, ali – sa neke distance sve se svodilo na isto.

Tako se liberalni kapitalizam koji je stigao do informatičke ere pretvorio u najtotalitarnije društvo u zapadnoj civilizaciji – u nadzorni kapitalizam. U potpuno izmenjenom svetu „Gugl je izmislio i usavršio nadzorni kapitalizam baš kao što je pre jednog veka ‘Dženeral motors’ izumeo i usavršio menadžerski kapitalizam“, ili pre dva veka Džejms Vat – industrijski kapitalizam.

Pre dva veka kapitalista se trudio da što brže i što jeftinije napravi proizvod koji će moći da što lakše i što povoljnije proda kupcu, a danas – nadzorni kapitalista kontroliše misli i radnje kupca a da bi mogao da ih oblikuje i da kupca usmerava da uzme ono što je interes ubeđivača. Bez obzira na kvalitet robe i potrebu kupca. Nema robe, postoje samo proizvedene želje koje se u hipnokratiji ispunjavaju. Sad ih već i ne tražiš, dobacuju ih u tvoje stanište. Nema probe, nema provere – samo kupovina.

Tako se nameću proizvodi i ideje, a na kraju i oni koji vladaju tobom. „Nadzorni kapitalizam u osnovi je parazitski i samoreferentni sistem. Priziva u sećanje stari Marksov prikaz kapitalizma kao vampira koji se hrani radom, ali s neočekivanim obrtom. Umesto radom, nadzorni kapitalizam se hrani svakim aspektom iskustva svakog čoveka“, reći će Šošana Zubof, pisac knjige Doba nadzornog kapitalizam.

Tehnološka sredstva onemogućuju pojedincu da bude izvan teigre. Ako se ti ne uhvatiš u kolo, oni će te uvesti. Jer internet je krvotok društva. „Zbog te logike život postaje svakodnevno ponavljanje faustovske pogodbe. ‘Faustovske’ zato što je maltene nemoguće izdvojiti se, iako će ono što pružamo zauzvrat uništiti život kakav poznajemo.“

Neljudskost i posledice

Posledica je „psihička obamrlost“ u kojoj postajemo svesni „da nas neko prati i raščlanjuje, po nama kopa i menja nas. Priprema nas da to stanje primimo s rezigniranim cinizmom, da iznalazimo izgovore koji deluju kao odbrambeni mehanizmi (‘nemam šta da krijem’) ili da zabodemo glavu u pesak, svesno birajući neznanje iz osećaja frustracije i bespomoćnosti.“ (Zubof)

Gugl-industrija potpuno je izvan kontrole: to su tamo neki ljudi koji te obasipaju uslugama bez kojih ne možeš, usmeravaju tvoje dete a da te ne pitaju, kupuješ u okvirima koji oni sugerišu, glasaš pod pritiskom koji oni nameću kao bezuslovan, špijuniraju te a da tačno ne znaš gde i kad, razgolićuju te… Ta monstruozna sila „ne mari za društvene norme i ukida elementarna prava na samosvojnost ličnosti, bez kojih se ne može ni zamisliti demokratsko društvo“.

Sadašnjost je sumorna, a budućnost nasavladivo strašna. „Kao što se industrijska civilizacija razvila nauštrb prirode, zbog čega bismo mogli ostati bez planete Zemlje, tako će se informaciona civilizacija, koju oblikuje nadzorni kapitalizam i njegova novostečena instrumentarna moć, razviti nauštrb čovekove prirode. To bi nas moglo koštati ljudskosti.“ (Zubof)

Dobro, dosad su svi ti ekrani – kojih ima više i raznovrsnijih nego što je Orvel uopšte mogao da zamisli – nagovarali, lažirali, pretili, ali nisu – ubijali. Ekranoid je imao neki prostor samostalnosti. Mrva, ali ipak nešto. Bar da se zavarava.

Od 17. septembra 2024. te spravice od čipova – ubijaju. Klik! – i mrtav si ili su od tebe napravili invalida! A kad dođe faza da ti čip ugrade u mozak, kako slavodobitno obećavaju, utešno je što neće morati da troše eksploziv.

Da, prošli smo onaj prvi čin drame u kome je puška obešena o zidu i slutili smo, kako je Stanislavski govorio, da ona mora da opali u trećem činu, ali smo se nadali da ono što mora da se desi ne mora nama da se desi…

Jer, ovo je 21. vek, govorili su naši preparirani i nedorasli tešitelji, čudeći se da neko pomišlja da Neko u doba ovo može imati ideju da te ubije.

Masovne ubice su fini ljudi

Ljudska glupost je svemirskih dimenzija. Nju jedino kroti strah od smrti, ali ni on je ne može ukrotiti.

Ona je takođe posledica samolaži u kojoj dobrovoljno živimo, ali „obazrite se oko sebe: krv se potocima proliva, pa još na tako veseo način kao da je to šampanjac“! I: „Jeste li primetili, da su najautentičniji krvoloci bili skoro svi odreda najcivilizovanija gospoda, kojima razne Atile i Stenjke Razini nisu bili ni za mali prst; i ako ne padaju tako jako u oči kao Atila i Stenjka Razin, to dolazi samo otuda što ih često srećemo, što su suviše obični i svakodnevni“, pisao je Dostojevski vek pre nego što će Hana Arent „civilizovani svet“ suočiti sa „banalnošću zla“ (sa procesa Adolfu Ajhmanu 1961).

„Ranije je (čovek) gledao u krvoproliću pravičnost, i mirne savesti je istrebljivao koga je trebalo istrebiti; dok danas, mi, iako krvoproliće smatramo za gadost, ipak se bavimo tom gadošću, i još i više nego ranije. Koje je gore? Odlučite sami.“ Ali kapitalistički progres je unapredio i te strašne slike s kojima nas je suočavao F. M. Dostojevski. Progres je spiritus movens zapadne civilizacije, u svakom je njenom segmentu, pa i u smrti. Ne može industrija smrti da zaostaje za industrijom ere.

Dakle, oni iz Hezbolaha su razumeli, na primerima kad su im uz pomoć hvatanja i kontrole signala mobilnog telefona ubijani vođi, da se treba vratiti na pejdžer i voki-toki, jer to je sigurnije… Greška. U elektronsko-digitalnom prostoru nema sigurnog ćoška. I to je postalo osnova za masovnije ubistvo.

Ne mislite, valjda, posle svega da je ovakva vrsta likvidacije ljudi – presedanska. I da je to samo za Hezbolah, ili samo za muslimane, ili samo za opasne ljude… To je, razumeće sad sve više ljudi, besmislica. Nikad se ne zna za koga ko može biti opasniji od borca Hezbolaha. Ovo je istorijski trenutak kad će se početi normalnije gledati na – mobilni aparat: koji je dosad proizvodio zavisnost ljudi, a sad i smrt.

Svaka zavisnost, setićete se, na različite načine ubrzava vaš kraj. A postoje i prečice. Obezbediće vam se besplatna eutanazija. I kad vi ne tražite. Jer, osnova privlačnosti interneta je – besplatnost, koja uvek košta više od najviših realnih cena. Ali to je filozofija. Hit je „uzmi sve što ti život pruža“!

Besplatno ste uzimali nešto, što vam uglavnom nije ni trebalo a davali ste sve. Činilo vam se da skeptici preteruju. Posle 17. septembra 2024, valjda je jasno, da ni oni nisu imali hrabrosti da misle realno.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)