REKONSTRUKCIJA VLADE U CRNOJ GORI

Piše: Vladimir Dobrosavljević

 

Sadašnji saziv Skupštine Crne Gore, rezultat je parlamentarnih izbora održanih trećeg juna 2023. godine. Nakon njih usledili su višemesečni pregovori oko formiranja skupštinske većine i izbora Vlade. Iz današnje tačke opservacije, zanimljivo je pratiti evoluciju pozicija unutar najjače grupacije po izbornim rezultatima, pokreta Evropa sad!, i njenih tadašnjih čelnih ljudi, Milojka Spajića i već izabranog predsednika države, Jakova Milatovića. Tu se pre svega misli na spremnost da se prihvati participacija u izvršnoj vlasti političkih predstavnika srpske etničke zajednice, oličenih u koaliciji Za budućnost Crne Gore. Naime , od parlamentarnih izbora iz avgusta 2020, kada je u ovoj zemlji po prvi put u istoriji došlo do promene vlasti na demokratski način, umetnut je narativ, kako je prihvatljivo da politički predstavnici Srba podržavaju izvršnu vlast, participiraju u lokalnim samoupravama i budu na funkcionerskim pozicijama u državnom sistemu uprave, ali da još uvek nije opravdano da i formalno postanu deo egzekutive. Izgovor za ovakav ekscentričan stav, pronađen je u navodnoj rezervisanosti diplomata iz redova država Zapadnih saveznika, prema srpskim političkim subjektima i ličnostima u Crnoj Gori, zbog navodnog uticaja koji na njih imaju zvanični Beograd, ali i Moskva. Naravno, ovakve imaginativne konstrukcije su više puta kroz praksu i iskazane stavove, opovrgnute, ali su ipak zaživele kao uspešan izgovor, zbog kojeg najveći deo srpskih birača u Crnoj Gori nije mogao adekvatno da bude reprezentovan, srazmerno svojoj brojnosti. Samim tim, ni njihovi interesi nisu mogli efektivno da budu zaštićeni. Ipak, nakon predsedničkih i parlamentarnih izbora tokom 2023. godine postalo je potpuno jasno kako se u buduće, interesi srpske zajednice u ovoj zemlji ne mogu ignorisati, a da to ne dovede do ozbiljne političke krize, te da su njihovi politički predstavnici pokazali znatno više kapaciteta za usvajanje liberalnih vrednosti, nego njihovi konkurenti, koji su uvek bili napadno preglasni kada bi trebalo da se istakne privrženost evropskim principima, ali i sa izraženim deficitom, primene istih, u svom delovanju.

Međutim, u početku pregovora o formiranju skupštinske većine, nakon parlamentarnih izbora u junu 2023, iz redova pokreta Evropa sad!, zadržana je rezerva oko participacije u izvršnoj vlasti koalicije Za budućnost Crne Gore.

Izgovor je ostao isti, kako njihovi zapadni partneri ne bi blagonaklono gledali na to, pogotovu što je odijum ka bilo kakvom iskazanom racionalnom odnosu prema Ruskoj Federaciji, postao proskribovan nakon početka rata u Ukrajni, februara 2022. Ipak , ovakav pristup nije puno pomogao u kompleksnom poslu kakav je sastavljanje parlamentarne većine. To je dovelo i do prvih šumova u javnim nastupima, među čelnicima PES i njihovih koalicionih saveznika. Postalo je primetno, kako za jedan deo njih, bilo kakva saradnja sa delovima nekadašnjeg režima, nije prihvatljiva u odnosu na marginalizaciju saboraca, na demokratizaciji zemlje, iz koalicije ZBCG. Bilo je očito da takav stav zastupa i predsednik države i tada još uvek drugi čovek PES, Jakov Milatović. Zanimljivo da je to već uveliko bio period kada se između njega i lidera njihovog pokreta, Milojka Spajića, vodila svojevrsna ’’igra prestola’’ u borbi za uticaj kako u partiji, tako i na državnom nivou. Samo što ona nije bila dovoljna da dovede do funkcionalnog razrešenja političke krize koja je nastupila zbog nemogućnosti da se postigne konstruktivni i prihvatljiv dogovor.

Kao što to i obično biva u svim ovdašnjim regionalnim jednačinama, do rešenja se dolazi kada se otkrije pozicija najvažnije nepoznate, a to je uticaj stranaca. Tako i u ovom slučaju, kada je već pretila mogućnost ponavljanja izbornog procesa, dogodio se novi globalni bezbednosni izazov, ovag puta u oblasti Gaze, između Izraela i Palestinaca. To je već bila druga zona rizika, koja je tražila fokus zapadnih saveznika, sa mogućim globalnim implikacijama. Iz tih razloga, njima je bilo neophodno da u onome što oni smatraju svojom zonom interesa, a to naš prostor Jugoistočne Evrope za njih svakako jeste, pacifikuju svaku moguću nestabilnost i turbulencije. Zato je, tokom zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u NJujorku, oktobra 2023, prilikom susreta na marginama skupa, između američkog državnog sekretara Entoni Blinkena i predsednika Crne Gore Jakova Milatovića, postignuta saglasnost o participaciji političkih predstavnika Srba unutar vladajuće većine, uz definisanje vremenskog perioda nakon kojeg bi ušli i u Izvršnu vlast. Taj rok se, u svojim maksimalnim terminima, odnosio na period do usvajanja budžeta za 2025. godinu, dakle najkasnije do kraja kalendarske 2024. Ubrzo nakon ovog susreta dogovorena je skupštinska većina, Andrija Mandić kao vodeća ličnost među srpskim političarima izabran je na mesto predsednika Skupštine Crne Gore, da bi trideset prvog oktobra 2023. bila izglasana i nova Vlada sa premijerom, Milojkom Spajićem. NJu su sačinjavali ministri iz redova PES, Demokrata CG, SNP, kao i dve albanske koalicije.

Od samog početka funkcionisanja ovakve Vlade pokazao se čitav niz slabosti i nedostatak u njenom delovanju. Tenzije su bile oko postavljenja na funkcije unutar bezbednosnog sektora, između premijera i članova kabineta iz redova Demokrata, zatim oko aktivnosti ministra pravde iz redova PES, Andreje Milovića, koje su dovođene u vezu sa sivom i crnom zonom poslovanja. Na kraju, ali ne i najmanje važno, kada je predsednik Crne Gore Jakov Milatović, odlučio da napusti redove PES, te započne samostalno političko delovanje. To je rezultiralo njegovim opstrukcijama prilikom usvajanja pojedinih zakonskih rešenja, tačnije njegovo vraćanje skupštini na ponovno razmatranje, ali i u fazi imenovanja određenih kadrovskih rešenja, u diplomatiji, pre svega onih koji su dolazili na predlog PES i ZBCG.

Samim tim, postalo je jasno kako je neophodno ubrzati rekonstrukciju Izvršne vlasti, kako bi se dobila neophodna politička stabilnost i snažnija podrška za reforme koje su građani podržali na izborima. Iz redova grupacije premijera Spajića, poslata je poruka javnosti kako se o proširenju vladajuće većine, može razgovarati nakon usvajanja IBAR od strane Međuvladine konferencije EU i prethodno pozitivne procene Evropske komisije. U pitanju je Izveštaj o proceni ispunjenosti privremenih mera u poglavljima 23 i 24, nakon čega bi se odmrzli pregovori o članstvu Crne Gore u EU. Poglavlje 23 odnosi se na pravosuđe i temeljna prava, dok su poglavljem 24 obuhvaćeni pravda, sloboda i bezbednost. Dodatno je ojačalo stav PES u prilog rekonstrukcije Vlade, ojačala i njihova inicijativa da razreše dužnosti odmetnutog ministra pravde iz svojih redova, Andreja Milovića.

Bez obzira, što je IBAR formalno usvojen dvadeset šestog juna 2024. godine, na Međuvladinoj konferenciji EU u Briselu, najmanje još dva velika izazova su prethodila realizaciji namere da dođe do rekonstrukcije Izvršne vlasti. Prva je podrška Crne Gore inicijativi da se u Generalnoj skupštini UN donese rezolucija kojom bi se obeležavao dan sećanja na zločin počinjen u Srebrenici tokom ratova za nasleđe bivše SFRJ, čemu su se protivile srpske političke stranke u ovoj zemlji, smatrajući da je ona tako intonirana da stigmatizuje čitav srpski narod. Dok je druga izglasavanje rezolucije o Genocidu u sistemu logora Jasenovac, Mathauzen i Dahau, čime bi ova država postala prva na svetu koja je politički eksplicitno osudila genocid počinjen u Drugom svetskom ratu na teritoriji Nezavisne države Hrvatske, nad Srbima, Romima i Jevrejima. Protiv ovog, nesumnjivo civilizacijskog čina, predloženog na inicijativu Predsednika skupštine, Andrije Mandića, bile su sve druge političke grupacije, osim PES, ZBCG, Demokrata CG i SNP. Dodatni pritisak u javnosti izazvala je Hrvatska, koja se neprimereno glasno bunila protiv njenog usvajanja, preteći čak i određenim sankcijama, bez obzira što diplomate najvažnijih država među Zapadnim saveznicima nisu imali ništa protiv rasprave o tom pitanju. Štaviše, ambasadorka SAD u Podgorici, DŽudi Rajzing Rajnke, podržala je otvaranje ove tema kao vid edukacije i negovanje kulture sećanja novih generacija, da se takvi zločini iz prošlosti više nikada ne bi ponovili. Uprkos drastičnijim pretnjama, Hrvatska se odlučila na selektivnu primenu zabrane ulaska u tu zemlju za Andriju Mandića, Milana Kneževića i Aleksu Bečića, kao lidere stranaka koji su glasali za Deklaraciju, ’’zaboravivši’’ pri tom još dvojicu predsednika partija koje su to isto učinile, Milojka Spajića i Vladimira Jokovića.

Dobri poznavaoci prilika tvrde, kako pravi razlog afektivnog reagovanja zvaničnog Zagreba prema Podgorici, leži u činjenici smanjenja njihovog uticaja na tom prostoru koji se decenijama ukorenjivao preko političkih i bezbednosnih struktura, kao i putem jednog dela medija i NVO.

Pošto i ovakvi krupni izazovi za parlamentarnu većinu nisu uspeli da naruše odlučnost da nastave dalju saradnju, prirodno je na dnevni red došlo i pitanje o rekonstrukciji vladajuće većine. Ovde treba napomenuti, kako je sve vreme, pored predstavnika koalicije ZBCG, još jedan politički subjekt bio tema budućeg formata Izvršne vlasti, a to je Bošnjačka stranka. Iako su u pitanju dugogodišnji saveznici Demokratske partije socijalista, njihov prelazak na stranu skupštinske većine predstavljao je dramatičan iskorak za političke procese u toj zemlji. Za početak, unutar same stranke bilo je velikih podela po pitanju ovakve saradnje, što je uostalom i dovelo do napuštanja nekih članova. Drugo, prema njima je bilo jakih spoljnih pritisaka, iz međunarodnih centara moći, ali i nekih klerikalnih krugova, koji su lobirali za jednu ili drugu opciju. Tu su bili i nekadašnji njihovi koalicioni partneri, te njima naklonjena javnost, koji su ih optuživali da bi saradnjom sa dojučerašnjim političkim protivnicima, napustili principe tzv. građanskog koncepta u Crnoj Gori. Na kraju je prevladao pragmatizam u redovima donosioca odluka unutar Bošnjačke stranke. Procenili su da postižu najbolje rezultate u sredinama sa svojim biračkim telom upravo od momenta kada je DPS izgubio vlast i počeo da gubi uticaj među Bošnjacima i Muslimanima.

Zatim zadržavaju uticaj na centralnu vlast i u prilici su da realizuju svoje i interese sopstvenih glasača. Uz sve to, pokazuju kako više nemaju ograničeni koalicioni kapacitet, te da mogu da sarađuju sa svima. Sa druge strane, ovakva odluka je isprovocirala emocionalne reakcije od strane DPS i njima bliske javnosti, jer su sada bukvalno ostali izolovani, jer osim Hrvatske građanske inicijative, ni jedna reprezentativna grupacija, manjih identitetskih zajednica nije ostala uz njih. Ovim činom je i praktično završeno sa narativom o Srbima kao remetilačkim i stigmatizovanim faktorom u Crnoj Gori.

Nova Vlada premijera Spajića izglasana je dvadeset trećeg jula 2024. Sa trideset dva ministarstva, što je čini jednom od najvećih u svetu. Ipak, to je bio nužan kompromis, kako bi se postigla inkluzivnost, i Crna Gora približila idealu konsenzualne demokratije, koja je imanentna njenoj unutrašnjoj strukturi. Najveći doprinos izboru ovako koncipirane egzekutive dao je PES, koji se odrekao nekoliko važnih ministarstava, između ostalog i spoljnih poslova, kako bi partneri u vlasti bili što manje nezadovoljni. Očito je premijeru Spajiću postalo jasno, da nakon nekoliko unutarstranačkih deoba i relativno slabijih rezultata na nekoliko lokalnih izbora, da mu je prioritetni interes opstanak Vlade do kraja mandata, sa što širom podrškom, ne bi li tako ostvario što više predizbornih obećanja i sačuvao konkurentan rejting za budućnost.

Politički predstavnici Srba su preuzeli pet ministarstava. Tri su iz Nove srpske demokratije, dr Budimir Aleksić je potpredsednik Vlade zadužen za prosvetu, nauku i odnose sa verskim zajednicama, Simonida Kordić je ministarka turizma, a Slaven Radunović ministar za prostorno planiranje, urbanizam i državnu imovinu. Dva koja dolaze iz Demokratske narodne partije su Milun Zogović koji je potpredsednik Vlade za kapitalne investicije i Maja Vukićević koja je postala ministarka saobraćaja. Ovim su politički predstavnici srpskog naroda, po prvi put od indipendentizacije ove države dobili mogućnost da se srazmerno svojoj zastupljenosti bore za interese svojih glasača i naših sunarodnika. U narednom periodu to su pre svega popravljanje ekonomskog statusa, prohodnost ka radnim mestima u državnoj upravi prema kojima do promena 2020. godine, nisu imali pristup, pitanje državljanstva, jezika i korišćenja identitetskih simbola.

(KCNS)

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)