Šta želi Srbija?
Piše Čedomir Antić
Reklo bi se, na osnovu sadržaja nacionalističkih crnogorskih medija, da je Crna Gora na ivici da bude uključena Veliku Srbiju. Koliko je samo dragocenih televizijskih sati, kvadratnih metara novinske hartije i milijardi karaktera na internet univerzumu potrošeno da bi se pokazalo kako je Srbija jedna država otpadnica koja nema pametnija posla nego da pripaja delove susednih država, naseljava ih svojim siromasima i ojačava ustanove nacističke korporativne države čiji je stvarni cilj da osvoji Izrael, Palestinu i Iran ne bi li dovršika Holokaust, kao i istrebeljenje svetskih muslimana. Gluposti je bilo toliko da bi mogao da bude sačinjen jedan leksikon koji bi, samo da je dobro proveden na engleski, bez mnogo sumnje postao izdavački uspeh godine u okvirima daleko širim od balkanskih.
Od one neverovatne gluposti, koju je na globalnoj televizijskoj mreži izneo Ferid Zaharija, prema kojoj su SAD i NATO posle Srebrenice sprečili da genocid nad Bošnjacima bude izvršen u čitavoj Bosni (podsetimo to je bilo vreme pada Srpske Krajine, započetog pre oslobođenja Srebrenice i hrvatske operacije „Oluja“, a agresija NATO-a na Republiku Srpsku započela je zbog deblokade Sarajeva bezmalo šest sedmica kasnije), do pisma koje je jedna mlada Dukljanka, intelektualna posestrima pevačice Jadranke Barjaktarević, naslovila kao „Dugi telegram“, u kome inspirisana Kenanovom najavom Hladnog rata, i ona obaveštava o gigantskim i zlim namerama Srbije i Rusije – svedoci smo istovetnog obrasca. Taj obrazac zasnovan je na megalomanijama i fantazmagorijama teorija zavere koje samo javnost nekakvog Kju Kluks klana može da prihvati bez bilo kakve rezerve. Da stvari svedem na velikog sina hrvatskog naroda i narodnog gradonačelnika Splita „svijetom vladaju banke, iza njih stoje Židovi i Srbi“.
Srbija nikada nije imala nameru da bespogovorno uključi Crnu Goru u svoj sastav. Svi planovi i projekti zajedničke države bili su zvanično više jugoslovenski nego srpski. U svakom projektu unutrašnjeg razgraničenja unitarne ili savezne zajedničke države, Crna Gora je dobijala više zemljišta nego ranije. Osim Fonblankovog predloga iz 1853. niti jedan plan stvaranja zajedničke države nije podrazumevao raseljavanje stanovništva Crne Gore. Do pojave Mila Đukanovića i savremene nezavisnosti niko u Srbiji nije pokušavao da razdvoji Srbe i Crnogorce, odatle i sav neuspeh srpske politike prema Crnoj Gori u 20. veku. Činjenica je da su ujedinjenje 1918. izvršili predstavnici naroda Crne Gore, a Srbija je po potrebi pomogla. Primer Bosne i Dalmacije pokazuje da je srpskoj vladi tada bili važno da bude stvorena jugoslovenska država, a smatrala je nevažnim pitanje srpstva i uvećanja Srbije. Slično je bilo za vreme postojanja monarhije. Uostalom, zar nisu pristalice nezavisnosti u prvo vreme bili organizovani u Jugoslovenskoj republikanskoj stranci čije je sedište bilo u Beogradu. Crnogorski su kadrovi KPJ imali neku svest o državnosti pa nisu dozvolili stvaranje autonomne Boke, ni avnojevskog Sandžaka, kao što su se lako odrekli Metohije i Kapele na Lovćenu koju su čak bili stavili na grb NR Crne Gore. Bilo bi dobro izračunati u kojoj meri su dobitnici Jugoslavije bili građani Srbije, a u kojoj Crne Gore, srpski narod dobitnik svakako nije bio. Čak i kada danas govore o tome kako su svi „radili a Beograd se gradio“ zaboravljaju da je Sofija bila slično veliki grad u slično velikoj nacionalnoj državi, pa je posle svih poraza i neuspeha Bugarske u 20. veku danas grad veličine i razvijenosti prestonice Srbije.
Miloševićeva, demokratska i Vučićeva, Druga republika, Srbija još je bolji primer. Beogradske elite često su bile taoci nacionalne periferije – nije Miloševićeva ideja bila da zbog milion i po stanovnika nasiromašnijih oblasti Balkana uđe u rat, to je učinio braneći svoju vlast od vojske i savezne vlade, ali i štiteći svoj život od 24% stanovnika Beograda od pre 1990., koji su bili rođeni u Hrvatskoj i BiH i još 800.000 prognanika – koji su se kada je rat počeo našli u Srbiji i Crnoj Gori. Milošević je odnose između Srbije i Crne Gore ostavio njenom rukovodstvu. Tražio je da to bude država, a ne konfederacija, ali je bio spreman da popusti praktično u svim pitanjima, a o SR Jugoslaviji odlučivali su građani Crne Gore, ali ne i Srbije. Milošević je i sâm imao dva identiteta i bio je preteča onoga što se od 2003. može nazvati narodom Ratluka. Crnogorskom nacionalizmu ostaje da objasni zašto su njegovi bastioni na Cetinju i u Baru listom glasali za SR Jugoslaviju u danima kada je ona bila na pragu velikog rata i sankcija OUN.
Miloševićev spor sa Đukanovićem bio je sukob unutar jedne dualne partije i jedne služene kriminalne organizacije. Đukanović je pazio da taj spor nema nacionalna obeležja znajući pravila mafije kojoj je pripadao od rane mladosti. Razmahao se tek kada je Milošević neočekivano izgubio vlast. Prilikom pregovora o reformi zajedničke države slabi i podeljeni srpski pregovarači bili su još popustljiviji od Miloševića. DSS-u je bila važna forma – da li je „državna zajednica“ ili „zajednica država“ – a DS-u nije bilo važno ni toliko. U vreme kada je odlučivano o nezavisnosti prvi su znali samo da nemušto i slabo pomažu jednu grupu beogradskih Ratluka, koji su više ličili na udruženje boraca NOR-a nego na moderni pokret, nisu sačinili plan kako da stvore funkcionalnu saveznu državu, a Srbe i njihove stranke u Crnoj Gori videli su samo kao nekakav instrument čija je funkcija da održi privid zajedništva. Uoči referenduma, jedan od vođa DS-a, Dušan Petrović, definisao je stav Srbije koji je u odnosu na različite velike sile, i pre SAD i EU , decenijama zastupao Beograd. Dušan Petrović je tada rekao: „Srbiji odgovara sve što želi demokratska (čitaj Đukanovićeva) Crna Gora, a čemu se ne protivi Evropska unija“. Ja mislim da ekstremisti nedićevci i ljotievci nisu ovako nešto rekli o svom odnosu prema Trećem Rajhu i prethodnom pokušaju Nemačke da ujedini Evropu.
I šta sada Srbija želi? Pažljivo sam analizirao istupe Aleksandra Vučića i nisam primetio, osim stidljive želje da Crna Gora pristupi američkom projektu pod nazivom „Otvoreni Balkan“, bilo šta konkretno. Kada je predsednik Crne Gore Milatović bio u Beogradu od otvorenih pitanja dosetio se izručenja Svetozara Marovića. Da li u Crnoj Gori građani znaju da crnogorska policija od 1998. nije više sarađivala sa srpskom? Znate li koliko su funcionera srpkse države ubili ugzekutori Crnogorci koji su se posle sakrili u rodnoj zemlji? A obračun Škaljara i Kavača koji se više odvijao u Srbiji nego u svim ostalim krajevima sveta, uključujući i Crnu Goru, uzetih zajedno…? E, takav je odnos u svemu.
Srbija je takva kakva je. Ako Srbi nisu životno ugroženi ona ne ustaje u njihovu zaštitu – to je u ostalom i geopolitčka datost sa kojom se suočavamo od 1941. do danas. Zato su, u osećaju ugroženosti svakako – jer znali su šta su Srbima radili – crnogorski rodoljubi u septembru i oktobru 2020. kupili čak 2.000 stanova u Beogradu. Grade svoj imidž kao da su oni Jevreji a Srbi nacisti, ali ja ne znam da je neki Jevrejin posle anšlusa Austrije 1938. godine požurio da kupi stan u Berlinu.
Srpski narod je u Crnoj Gori mogao da se organizuje i ispostavi svoje zahteve tek kada je nestala nefunkcionalna i nenarodna zajednička država stvarana na temeljima Kardeljeve ustavnosti, zloj volji Havijera Solane i njegovih slovačkih posilnih. Tada su srpske stranke zahtevale ravnopravost, njen uzor je u Švajcerskoj i Severnoj Makedoniji. Danas smo na pragu to da dobijemo, ali bez značajnije pomoći Srbije, a da ne spominjemo Rusiju. Problem je u tome što šovinistička, ustaška crnogorska opozicija svaku kritiku sadašnje vlade svodi na njeno navodno srpstvo. Dakle, možemo da očekujemo da u budućnosti neka nova većina bude stvarana na pomirenju ponovo zasnovanom na obespravljivanju Srba.
Ako do toga dođe, molim sve Crnogorce da dobro razmisle – Slovenci, Hrvati, Albanci, Srbi u BiH… svoja prava videli su u sklopu stvaranja posebnih država. Nemojte slučajno da pomislite da će u slučaju pojave novog Đukanovića neko imati razumevanja za Ratluke. Nećemo odustati od svojih prava, samo zato što neko računa da nismo spremni da idemo do kraja.