CETINJSKA ELEGIJA (sjenima Mašana i Marka)

Piše Emilo Labudović

Grad u dušu ranjen, u senke se sklanja
I pred mesečinom skriva mutne oči,
Ne čuju se zvona, još nema svitanja,
S Medovine grka medovina toči.

Umukle su ptice, ćute jablanovi,
I Biljarda, nema, spustila je škure,
Nad njom zloduh smrti sjaj zvezdani lovi,
Odbrojava vreme do potonje ure.

I sve je nestvarno, fantazija uma,
Mračnom rukom mračna naslikana slika
Obilića poljem kolo igra čuma
Skrivena pod maskom Edvardovog „Krika“.

Nad Lovćenom oblak, mračan i ozeb’o,
Sprema iskru munje i bijes nevere
Pa da strelom gneva raskomada nebo
I prizove kišu da trag zla opere.

Dečja soba prazna; bol na mrtvoj straži,
I na stolu sveska, tek raspakovana,
Nedovršen sastav još odgovor traži:
Kako se piše noć kad padne usred dana?

Jutru se još ne da, krene, pa okleva,
Još prikuplja skute i prebira staze,
Dok nad Manastirom dva anđela bela
Držeć se za ruke u večnost odlaze.