Peta opcija postala je najbolja. Leta 2012. popeli su se na Taru Marko Šćepović i Lazar Marković kao starosedeoci, Stefan Šćepović i Mohamed Zabija u ulozi novajlija i jedan dečak gladan uspeha. Još na pripremama se videla rešenost da ih sve pretekne.
Nije mu dugo trebalo, posle nekoliko meseci potukao je klupsku konkurenciju i izrastao u prvog špica Partizana, u međuvremenu ostvario višemilionske transfere, napredovao do oslonca igre državnog tima i sve vreme držao status miljenika navijača.
Koliko im je Aleksandar Mitrović pristastao za srce pokazuje mesto u idealnoj ekipi crno-belih u deceniji na izmaku (počevši od 1. januara 2011).
Mada je prošlo skoro sedam godina otkako je napustio Humsku, Grobari visoko vrednuju predanost i energiju sadašnjeg špica Fulama – o kojoj je govorio i Marko Nikolić – pa su ga uparili sa Laminom Dijarom i oblikovali, po njihovom sudu, ubojiti tandem za ovu dekadu.
Ujedno, napunili srce 25-godišnjem Smederevcu, ovih dana naviknutom na priznanja. Prvi strelac Čempionšipa proglašen je za igrača sezone u ligama van Premijeršipa na teritoriji Engleske, ali i sam priznaje da mu je draže mišlljenje naših ljubitelja fudbala, ispoljenih u anketi MOZZART Sporta, naklonjenih Partizanu.
„I jesam pomalo iznenađen izborom“, smeška se Mitrović iz porodičnog doma u Londonu i obrazlaže.
„Nekoliko igrača pre mene, a pogotovo veliki broj po mom odlasku, ostavilo je snažan pečat u Humskoj. Činjenica da sam u idealnom timu pokazuje da sam nešto dobro uradio za Partizan. Pravo da vam kažem, imponuje sud navijača, igrao sam samo godinu dana za voljeni klub i, izgleda, ostavio trag. Hvala im na poverenju“.
U Humskoj je proveo samo sezonu i kusur tokom kvalifikacija za Ligu šampiona i Ligu Evrope leta 2013, pre nego što je potpisao za Anderleht. Iako je bilo dugovečnijih ili špiceva koji su postigli više golova, deluje da navijači nisu zaboravili kako je tadašnji tinejdžer celog sebe davao Parnom valjku. Otuda 29,21 procenat glasova u konkurenciji Dijare, Đurđevića, Marka Šćepovića, Tavambe, Danka Lazovića, Tejga, Rikarda, Škuletića i Sadika.
„Najtananije emocije vezuju me za Partizan. Boravak u Humskoj je jedan od najlepših perioda karijere. Živeo sam san: igrao za voljeni klub, nosio dres sanjan odmalena, delio svlačionicu sa momcima tretiranim poput idola kao što je Saša Ilić, trčao ka južnoj tribini posle postizanja gola… Na sve to, u prvom timu delio dobro i zlo sa generacijskim ispisnicima Markecom i Džigijem, kao i još nekoliko momaka iz omladinske škole: Tomićem, Brašancem, Jojićem, Aškovskim… Pokako su u prvi tim tad ulazili Živković i Pantić. Ma, uživanje“.
Bilo je to, kako ga je krstio Vladimir Volkov, „zlatno doba Partizana“, ilustrovano sa šest uzastopnih titula, jednim plasmanom u Ligu šampiona i tri učešća u Ligi Evrope.
„Taj period obeležilo je sjajno druženje. Bili smo baš dobar tim. Kad se stvori hemija unutar svlačionice onda sve ide kao podmazano: dao sam gol u prvom derbiju, radovao se Jojićevom u drugom, tim pogotkom osvojili smo titulu, prethodno igrali grupnu fazu Lige Evrope protiv kvalitetnih rivala… Žao mi je samo što je kratko trajalo, što nisam još koju godinu odigrao za Partizan. Voleo bih još jednom da pokušam i ostvarim ciljeve koje sam odavno sam sebi zacrtao. Pre svega se to odnosi na igranje s Partizanom u Ligi šampiona, ali i postizanje još golova. Osećam da to mogu. Imam još neke želje, može se reći nedovršena posla u Humskoj, nešto što nisam uradio u prvom mandatu. Kažu ljudi da ne bi trebalo planirati, ali svakako bih voleo da još jednom obučem taj dres“.
Tako nešto zimus je najavio tvoj „klasić“, Lazar Marković.
„Nisam to rekao slučajno, niti se ljutim što je Markec plan izneo u javnost. Svako ko me poznaje, posvedočiće da zaista želim opet u Humsku. Iako bih voleo odmah, moramo biti realni, sad to nije moguće, međutim, ubeđen sam da će se jednog dana steći uslovi da opet zaigram pred Grobarima. Da se zna, neću se vraćati reda radi, niti da bih zauzimao mesto mlađima, nekom detetu iz škole što jedva čeka da dobije koji minut u prvom timu, ne bih voleo ni da me tad doživljavaju u smislu „e, Mitar je napravio ime i karijeru, on ima prednost“. Ne, ne, stvarno vam kažem, bude li se pojavila opcija da se vratim u obzir dolazi samo Mitrović maksimalno fizički spreman, u naponu snage, sposoban da celog sebe dâ, pomogne Partizanu. Ne da se vučem po terenu“.
S obzirom da je pred njih još bar desetak godina karijere na visokom nivou, postavlja se pitanje tajminga Mitrovićevog povratka. U trenutku kad je vezan „jakim“ ugovorom za Fulam tako nešto je neizvodljivo. Kasnije…
„Sve sam snove dosad ostvario. Verujem da ću i taj o povratku. Da završim neke stvari. Volim računa o svom telu, veliku pažnju posvećujem načinu treninga, oporavku i ishrani, zato se nadam da će mi karijera trajati dugo i da ću moći celog sebe da dam Partizanu, kad za to dođe vreme. Imam još nekoliko ideja, nadam se da ću ih sve realizivati pre povratka u Humsku, da ništa ne ostane na pola. Dotad, vredno treniram, radim na sebi, ujednom pratim sve šta se dešava u klubu i navijam“.
Mitrović je vratio film na vruće leto 2012. Malte nije moglo da se diše od vrućine, međutim, on je „kidao“ na pripremama kao da su mu poslednje, a ne među prvima u životu. I dokazao pretpostavljenim da zaslužuje šansu. Trener Vladimir Vermezović i sportki direktor Ljubiša Tumbaković su brzo shvatili da im pred očima svetluca dragulj.
„I Vermez i Tumba su verovali u mene, gurnuli me u vatru kad niko nije očekivao. Podsećam da se tog leta iz inostranstva vratio Stefan Šćepović, da je njegov brat Marko bio prvi špic ekipe, Lazar Marković već iza sebe imao sezonu na viskom nivou, doveden je i Zabija. Bio sam poslednja opcija. Plan je podrazumevao da uskočim ako se neko, ne daj bože, povredi ili ne može da igra zbog kartona. Plus, da dobijem koji minut na kup utakmicama“.
Kako to obično biva, nije kome je rečeno, nego kome je suđeno. Već u revanšu sa malteškom Valetom je debitovao – i dao gol – mesec dana kasnije poentirao na gostovanju Tromzu (glavom, kako drugačije?), kasnije dao gol Crvenoj zvezdi na Marakani i sa ukupno 15 pogodaka u sezoni, sa samo 18 godina, vodio Partizan ka šampionskom trofeju.
„Videli su da sam spreman na žrtvu. Stvarno sam ‘razvalio’ te pripreme. Mislim da su uočili i moju ljubav prema Partizanu, koliko mi je značilo da se dokopam mesta u timu. Na treninzima sam bukvalno bio spreman da se pobijem samo da bih dobio šansu. I dobio sam je. Imao sam i poverenje i minute, ujedno i razumevanje za moje… Hm, bubice, nestašluke. Svega je bilo, ali su me trener i sportski direktor sve vreme štitili od kritika javnosti i nisu odustajali od mene. Na tome sam im večno zahvalan“.
Javna je tajna da Mitrović, u mlađim kategorijama, nije bio projektovan kao talenat top kategorije. Neki su govorili da je „škart“, a onda ga je tako odbačenog uzeo Vuk Rašović u Teleoptik i promenio mu život.
„On mi je otvorio vrata Partizana. Kod Vuka sam naučio sve najvažnije u fubalu. Prva lekcija – šta znači biti profesionalac. Jedan od najzaslužnijih ljudi što sam dobio šansu u profesionalnom fudbalu, postepeno me je uvodio u sistem, najpre kroz Teleoptik, kasnije u prvi tim. Neprestano me je gurao napred, terao da učim, menjao me, oblikovao. Slobodno mogu da kažem da mi je fudbalski otac, zauzima posebno mesto u mom srcu“.
A srce uvek užurbano udara kad se pomene Partizan. Bilo kad i bilo gde, pa je tako Aleksandar Mitrović i jesenas govorio da sadašnji tim crno-belih ima perspektivu i da je valjano vođen.
„Stojim pri tom stavu. Partizan je na dobrom putu. Jeste bodovni minus, jeste razočaravajuća pozicija na tabeli, ali jeste i dobar fudbal, ako ćemo pošteno. Stvarno crno-beli igraju lepo, vidi se ruka trenera, ofanziva, visok procenat poseda lopte, kontrola utakmice, šansi… Sad, moraju i te prilike da se pretvaraju u golove, čini mi se da u tom segmentu moj klub može još bolje. Siguran sam i da hoće, jer Savo Milošević radi fantastičan poosao, potrebno mu je dati vreme da posloži sve kockice, da mu se možda i dovede još neko pojačanje kako bi ideje sproveo u delo. Znate kako se kaže, koliko para, toliko muzike. Baš mi se svidelo što su Deki Stanković i Savo Milošević javno to rekli pred poslednji derbi. To je suština. Imajući u vidu uslove, Savo i njegovi saradnici, profesor Marko Stojanović, legenda Igor Duljaj i Nenad Cvetković rade dobar posao. Uz, razume se Milana Đumija Đuričića, čije znanje o fudbalu je neiscrpno. Samo neka nastave ovako i biće dobro“, dopunio je najbolji srpski napadač i omiljeni špic u očima navijača crno-belih u proteklih deset godina.
(FOTO: Star sport)