Ulica „Igora i Nebojše“ u Maoči

Piše: Čedomir Antić

Republika Srpska je u opasnosti. Već četvrt veka traje nastojanje Sjedinjenih Država i saveznika da silom sruše i ukinu Republiku Srpsku. Na jednoj strani njihovi ideolozi, političari i mediji tvrde da je Srpska etnonacionalistička prepreka stvaranju „funkcionalne“ i „evropske“ države Bosne. Na drugoj strani vode trajnu politiku medijske satanizacije Srpske. To ide dotle da nisu spremni da je nazivaju njenim ustavnim, „dejtonskim“, imenom, već u svojim jezicima korise srpski naziv umanjujući tako njen značaj (to je kao kada bi rasisti neku afričku zemlju nazivali njenim imenim na domicilnom afričkom jeziku izbegavajući da je nazovu republikom na razumljivom derivatu latinskog i bečeći se prilikom izgovora – pitam se šta bi bilo kada bi se mi ovde sporazumeli da Kosovo i Metohiju zovemo „Republjik Kosova“?).

U okviru medijskog zatiranja je i politička i šovinistička upotreba ratnih zločina, od koje se inače ograđuju u svim drugim slučajevima. Konačno, na delu je i privredno zatiranje: Srpskoj su uvedene sankcije koje zapadne sile sprovode formalno i neformalno mimo bilo koje međunarodne ustanove – ne plaćaju joj dugove, zabranjuju berzansku prodaju njenih obveznica, sakncionišu banke…

Naravno da u tim uslovima ne možemo govoriti o visokim demokratskim standardima u Srpskoj. U uslovima kada bošnjački ministar – jedna alanfordovska karikatura i neborazovana budalčina – najavljuje da će umreti kao „mučenik za veru“, a ministar Bošnjak u zajedničkim ustanovama u helikopterima i raketama vidi „panicilin“ za Srbe… Demokratija je praktično nemoguća. Setimo se Sjedinjenih Država i lova na veštice tokom dvehiljaditih… kršenja ustava i habeas corpus akta na osnovu isključivog opravdanja navodnog interesa bezbednosti države koja je tokom proteklih trideset godina skrivila smrt 4,5 miliona ljudi širom sveta. Da ne govorimo o Britaniji gde je svedok lažnog povoda za napad na Irak ubijen kao da je besan pas, a istraga se završila bez rezultata.

I dok stotine miliona dolara otimaju Srpskoj, a druge stotine miliona ulažu u one koji će je vojno ili privredno podjarmiti, kao i stotine klevetnika i opadača koji su se na raznim jezicima razmileli po mnogim televizijama… u Srpskoj postoji opozicija. To je dobro. Srbija je imala snažnu i glasnu opoziciju čak i u vreme kada je njena skupština prognana na Krf. I tada je bilo izroda i bednika, kakav je bio Triša Kaclerović koji je u inistranstvu ponavljao austorugarske laži o srpskom masakriranju 120.000 Arbanasa. Ta ništarija je, posle komunističkog masovnog ubistva oko 40.000 Srba i ukidanja parlamentarne demokratije, pristala da bude sudija Vrhovnog suda FNR Jugoslavije. No, to je daleka prošlost, valjda su srpski i ruski komunisti do danas mogli nešto da nauče od svojih nemačkih i britanskih kolega koji bi, da su pomislili ono što su Srbi i Rusi radili, sami otišli da se prijave kako bi što pre bili obešeni zbog izdaje svojih kajzera i imperija.  U Narodnoj skupštini Srpske deluju dva političara koji svakako privlače pažnju. Za razliku od srpskih socijalista i komunista sa početka 20. veka ovi ljudi nisu baš poznati kao intelektualci, a teško da u njihovom delovanju ima nekih načela.

Prvi je Igor Crnadak, funkcioner Partije demokratskog  progresa. Reč je o osobi koja bi trebala da svaki dan obiđe rodno selo svojih starih u Bosanskoj Krajini i zapali sveću neolitu koji u tim krajevima ponegde živi do naših dana. Nije jasno šta Crnadka izdvaja: novinar bez poznatijeg teksta, ekonomista koji je diplomirao u trideset i drugoj godini života,  Krajišnik neuglednog izgleda i slabe pojave…  U svetu ne bi prošao nigde, a ovde je nekako uspeo možda zato što su prvi ljudi PDP-a oko sebe želeli takve ljude da bi stranka ostala „predstava jednog čoveka“, a možda i zato što jedostavno nikome nije smetao. Meni fizičke mane ne smetaju, razumem zdravstevene probleme više nego 99% građana, pošto sam i sâm sa njima suočen, međutim kod Crnadka kao da je neugledan izgled jedina  pozitivnijih karakteristika. Crnadak je u vreme radikalizacije krize u BiH posle 2014. postao ministar spoljnih poslova i tada se inatio sa srpskom vlašću u Banjaluci. Kritikovao je Izveštaj u političkim pravima srpskog naroda, koji smo sastavili te godine, tvrdeći da Srpska nije ugrožena i da će Dodikov režim uskoro propasti. U to vreme njegove kolege u vlasti, članovi SDA, donosili su program koji predviđa ukidanje Republike Srpske, a njegove kolege iz strake su na tom kongresu bile počasni gosti. Danas Crnadak prihvata da muslimanski šovinisti njegovoj partiji žrebom dodele poslaničko mesto u Veću naroda PS BiH i najvljuje demontiranje vlasti u RS uz njihovu pomoć. Pitam se da li bi sreća Republike Srpske bila da je Crnadak rođen recimo u Šipovu, a da su mu roditelji iz Zadra u kome se on, verovatno sticajem okolnosti, rodio. Onda bi nestao i poslednji razlog da ga biraju – ne bi bio poreklom domicilan.

Nebojša Vukanović je sin slavne Hercegovine – srpske zemlje u kojoj, uz Crnu Goru,  kažu živi srazmerno najpametniji i najhrabrije stanovništvo. U takvim sredinama još su upečatljiviji retki oridžinali  – ljudi kojima nedostaje nešto od socijalne inteligencije ili slično, pa njihova često velika dostignuća bivaju potcenjena ili dovedena u pitanje. Takav je Vukanović. On je inteligencijom i vrednoćom stekao ime opozicionara i omrazu vlasti, ali je ponašanjem i držanjem često privukao i zasluženu porugu i podsmeh. Nedavno je napadajući Dodika, za muslimanske medije izjavio kako bi želeo da narod ne prima plate i penzije mesecima pa da usled gladi obori režim. On se tako raspriča pred kamerama muslimanskih šovinista, a onda se iznenadi kada mu oni kažu kako je u Srebrenici izvršen genocid, pa počne da ih ubeđuje da to nije baš tačno. U vreme pada Mila Đukanovića našao se na Cetinju. Kada se Đukanović krio iz dve hiljade fašista koji su tamo skarlikali i pretili patrijarhu srpskom da će ga zaklati, veselnik Vukanović se poput Jovače Micića u Njujorku uputio među opozicionare, tamo su ga prepoznali i umesto da ga nose na rukama, zaurlali su: „Evo ga Srbin !!!“ i dobro ga izmarisali.

Imam jednu poruku za Crnadka i Vukanovića. Ukoliko istorija Republike Srpske završi progonom i egzodusom u Srbiju, ovde niko normalan za to neće smatrati odgovornim Dodika. Siguran sam da i među Muslimanima niko neće pomisliti na pomoć koju su im pružili razni izrodi počev od Đorđa Nastića preko Jovana Divjaka do Vojina Mijatovića. Možda se ipak dosete Đura Pucara, Cvijetina Mijatovića Maje, Crnadka i Vukanovića. Velikobošnjačka džamahirija neće imati svog Boru i Ramiza – srpskog komunistu i antifašističku belu vranu među Šiptarima –  ali se možda u Maoči sete Igora i Nebojše pa nekoj džadi daju njihova časna imena. Siguran sam da su zaslužili. Niko nije platio propast Srpske Krajine i okupaciju Kosova. Možda će ova prilika biti izuzetak. Prema tome, braćo moja, ako do progona dođe najbolje je da bežite u Hrvatsku. Ne znam da li je za takve sigurna – to pitajte Veljka Džakulu i Borisa Miloševića – ali znam da u Europskoj uniji ne biraju korumpirane tipove – nema tamo afere ni sa vakcinama ni sa azerbejdžanskim kavijarom – ali znaju da izaberu osobe kakva je bio Kurt Valdhajm, humanista sa Kozare.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)