SRAMNA REZOLUCIJA O LAŽNOM GENOCIDU

Piše: Srđa Trifković

Glavni cilj rezolucije o “genocidu” u Srebrenici u Generalnoj skupštini Ujedinjenih Nacija bio je dvojak. Trebalo je da se odvrati pažnja od Gaze sa jedne strane – pogotovu neposredno nakon podizanja optužnice protiv izraelskog premijera Bendžamina Netanjahua u Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu – kao i da se, sa druge strane, izvrši dodatni pritisak na Srbiju u kontekstu tri zahteva koji su joj sa zapadnih adresa ispostavljeni već poodavno.

Prvi od navedena tri zahteva jeste tzv. normalizacija odnosa sa Prištinom, a znamo šta se pod time podrazumeva. Kao drugo, možda još aktuelniji u ovom trenutku, jeste pritisak na Vučića da se što više olabavi veza između Banjaluke i Beograda, u trenutku kada naglo raste pritisak na Milorada Dodika i kada će on svakako dodatno eskalirati kao posledica srebreničke rezolucije. Kao treće, ali ne i najmanje važno, i dalje je trajno prisutan zahtev da se uskladi spoljna politika Srbije sa EU, pod čime se jasno podrazumeva zavođenje sankcija Rusiji.

Tvorci te zamisli ne sagledavaju činjenicu da što više budu težili kolektivnoj stigmatizaciji Srba, to će biti manja motivacija zvaničnog Beograda da te ispostavljene zahteve ispunjava. Sada barem postaje savršeno jasno da je tzv. evropski put Srbije napokon završen, da ga zapravo više nema (a pitanje je da li je ikada postojao). Više ni teoretski nije moguć ulazak Srbije u EU bez ispunjavanja zahteva Nemačke i drugih satelita SAD da Srbi krotko priznaju krivicu za genocid baš shodno rezoluciji GSUN – uz sve šta iz toga proizilazi – kao preduslov daljem “napretku” ka sve ofucanijem briselskom klubu.

Rezolucija o Srebrenici de fakto predstavlja kolektivnu demonizaciju Srba, svih i svuda, a pre svega u Republici Srpskoj. Međutim, iskustvo ukazuje da rezolucije Generalne skupštine u praktičnom smislu nemaju naročitu težinu. Ovo je sada pogotovu slučaj jer većina zemalja članica UN nemačku rezolucije nije podržala. Uostalom, isto tako ni najmanji kredibilitet nemaju ni rezolucije Evropskog parlamenta, niti pak neobavezujuće rezolucije američkog Kongresa, koje se često usvajaju na zahtev određenih lobističkih grupa za njihovu propagandnu upotrebu.

Stoga Srbija i Srbi u celini ne bi trebalo ovom sramnom činu da poklanjaju opsesivnu pažnju niti da ga doživljavaju tragično. Treba sagledati činjenicu da je težina rezolucije – kako u simboličkom tako i u supstantivno političkom smislu – samo onolika koliku žrtva takve rezolucije želi da joj dodeli. Drugim rečima, bezbroj je rezolucija Generalne skupštine UN usvojeno o raznim pitanjima koja su suštinski periferna, od zaštite životne sredine i svetskog dana amazonske džungle pa do kojekakvih propagandističkih rezolucija o pravima burmanskih muslimana i drugih navodno ugnjetenih grupa u raznim delovima sveta, npr. Ujgura u Kini. Biće i ovo na kraju jedna zaboravljena epizoda u duhu one narodne „tresla se gora rodio se miš“.

Daleko bi bilo ozbiljnije i teže za Srbe u celini, a posebno za Republiku Srpsku, ukoliko bi se forma i duh te rezolucije nametali u domaćim zakonodavnim telima kao neporeciva datost. Na ovome inostrani gaulajteri insistiraju već godinama. Nažalost, to je u Republici Srpskoj donekle već postignuto sa prinudno usvojenom rezolucijom pod prethodnom vlašću SDS-a. Međutim, sponzori rezolucije u GSUN bitno su doprineli da efekti tog čina biti skroz zbrisani, trajno i nepovratno.

U supstantivnom smislu bitno je da sami Srbi budu svesni da je genocid u Srebrenici jedan mit, zlokobna laž skovana da bi se oni kolektivno demonizovali a Republika Srpska ugasila. Desio se ratni zločin o čemu nema sumnje, ali je manipulacija terminom genocid u ovom slučaju gruba, svesna i izrazito politički uslovljena. Srebrenica je svetlosnim godinama daleko od definicije genocida koju je još daleke 1944. godine poljski pravnik Lemkin skovao da opiše fizičko uništenje čitave jedne jedne zajednice na osnovu njenog etniciteta, rase ili vere.

U slučaju Srebrenice znamo da su žrtve bile isključivo muškarci vojnog uzrasta. Žene, deca, starci i nemoćni, svi listom su bezbedno evakuisani autobusima od strane srpskih vlasti na terenu. Bilo je likvidacija zarobljenika. Još uvek ne znamo o kom se zaista broju radi. Objektivne studije ukazuju na najviše dve hiljade, što jeste ratni zločin prvog reda, ali on nužno iziskuje razumevanje konteksta: seriju ratnih zločina koje su Orićevi zlikovci počinili nad srpskim civilima oko Srebrenice i Bratunca u prethodne tri godine, ubivši oko 3.500 ljudi, žena i dece. Sigurno je da nema ni govora o 8.000 ubijenih. Ni sam Haški tribunal tu cifru nikada nije zvanično usvojio niti naveo u nekoj od optužnica protiv srpskih optuženika.

Sve dok sami Srbi budu svesni da je reč o jednoj svesnoj, skoro tri decenije staroj političkoj i medijskoj manipulaciji tim nemilim događajem, nikakve rezolucije ne treba da ih se tiču niti dotiču. Nema ni govora ni o genocidu pa dakle ni o „genocidnosti“, bez obzira na sve rezolucije ovoga sveta. „Istina će vas osloboditi!“ (Jovan, 8:32)

Naravno, do nametanja takve etikete Srbima najviše je stalo upravo onima koji su nad njima genocid zaista sprovodili u Drugom svetskom ratu. To su pre svega Nemci i njihovi svesrdni balkanski pomagači pod fesovima – bilo da su na tim fesovima nosili slovo “U” ili mrtvačku glavu SS Handžar divizije.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)