Putin je spriječio da Srbe proglase genocidnim narodom

“Nije mi bio prvi put da smo predsednik Putin i ja razgovarali potpuno sami, bez prevodioca. Još jednom smo imali takav susret i to u njegovoj kući. Moj ruski napreduje pošto ga dodatno učim, i njemu ne smeta ni da pogrešim. Razumeli smo se. I to je najvažnije”. Ovako predsednik Srbije odgovara na pitanje Novosti šta mu je sve prolazilo kroz glavu kada su se na Nikoljdan, njegovu krsnu slavu, teška vrata zatvorila za njim i kada je ostao sam, oči u oči, sa jednim od najmoćnijih ljudi sveta.
Tih 35 minuta u Kremlju mogu da budu ključni za dalju stratešku orijentaciju naše zemlje, ali i za dalju političku karijeru Aleksandra Vučića. I taj susret je bez sumnje najupečatljivija slika u godini koju ispraćamo. Sa šefom države pričamo o očekivanjima u 2018, najvećim političkim i ekonomskim izazovima, zamršenom kosovskom čvoru, našem mestu u globalnoj tuči velikih sila, o „hladnom ratu“ koji se prelama čak i preko njegove porodice…
* Počast koja vam je ukazana, a i ponešto što se moglo čuti od članova naše delegacije, ukazuje na to da Putin računa na Srbiju i na vas lično. Kako ste vi to shvatili?
– Mislim da sam više od svih političara, koji su od 2000. naovamo vodili Srbiju, bio sa predsednikom Putinom. Verujem da se dobro poznajemo. Sam prijem i gostoprimstvo su bili na najvišem nivou. Rusija je posebna zemlja, čak i po protokolu koji baštini. Nisam od onih koji će u njoj da vide samo Dostojevskog, Puškina, Jesenjina i Tolstoja, već i političkog i ekonomskog partnera u budućnosti.
* Jeste li svesni težine svoje reči, izgovorene pred Putinom, da Srbija nikada neće uvoditi sankcije Rusiji? Bojite li se posledica?
– Rekao sam da se to neće dogoditi dokle god stranka koju vodim kontroliše većinu u Vladi. To sam rekao u Vašingtonu i na mnogo mesta. Ne mislim da se dodvoravam bilo kome, mislim samo o interesima našeg naroda. Nisam siguran da su u Rusiji svi oduševljeni time kada govorim da je Srbija na evropskom putu, ali moram da kažem da mi predsednik Putin ništa nije prigovorio po tom pitanju.
* Znači, nije tačno da vam je kroz smeh kazao da ne žurimo mnogo u EU?
– Ja sam i pred njim i na konferenciji za medije rekao da se Srbija nalazi na evropskom putu. Jasno i glasno. A lideri mnogih malih država iz EU nikad i ne pomenu Uniju kad odu kod Putina. Mislim da je u tome snaga srpske politike – da govorite istinu i branite svoje pozicije na isti način i u Moskvi, Berlinu, Briselu ili u Vašingtonu. Rusiji je zaista važno da Srbija bude vojno neutralna i da ima samostalnost i nezavisnost u odlučivanju, a to je i naš interes. Želimo dobre i čvrste odnose u budućnosti, i to ne tradicionalne, istorijske i kulturne veze, kako bi to neko želeo da ograniči, već dobre političke i ekonomske odnose sa Ruskom Federacijom. Ne zaboravite, jedna stvar će ući u istoriju, a to je odluka od 8. jula 2016. godine. Zahvaljujući predsedniku Putinu, Lavrovu i Čurkinu, Srbi nisu, jedini, uz jedno afričko pleme, proglašeni za genocidni narod.
* Da li je banalna teza da se ta vojna neutralnost može očuvati samo ako dobijemo neko novo moćno naoružanje?
– Ne vidim da smo u ovom trenutku na bilo koji način ugroženi, ali nikada tu mogućnost ne smete da isključite. Zato moramo da budemo i vojno snažniji. Ne zaboravite, naše vazduhoplovstvo konačno postoji. I to nije samo pitanje šest „migova 29“, već smo nabavili dva helikoptera Mi-17 i ugovorili devet „Erbasovih“ helikoptera za vojsku i policiju. Sad razmatramo nabavku još šest helikoptera iz Ruske Federacije.
* Šta je sa isporukom sistema S-300?
– Srbija će osnažiti svoju protivvazdušnu odbranu. To je sve što mogu da vam kažem.
* Da li je izgradnja „srpskog toka“, koji će možda biti naslonjen na „Turski tok“, deo energetskog paketa koji ste ugovorili u Moskvi?
– Razgovarali smo o svim opcijama sa ruskim partnerima i sa premijerom Bugarske Bojkom Borisovom. On planira da napravi jedan evropski hab, gde bi se slio „Turski tok“, a u igri su još tri ili četiri opcije za dotok gasa. Sve to imamo u vidu i izgradnjom gasovoda kroz našu zemlju stvaramo šansu da ekonomski osnažimo Srbiju. Mogli bismo taj gas da dostavljamo i drugim zemljama u regionu. To je za nas od izuzetnog značaja, ali mnogo toga zavisi od Bugarske.
* Može li biti političke sabotaže kao kod „Južnog toka“?
– To je teško proceniti u ovom trenutku. Bugarska svakako mora sebe da osigura i dobije najjeftiniji gas.
* Kako to da do sada, makar javno, sa ruske strane nije došao neki Hojt Ji da nam izmakne jednu od dve stolice? Ili su oni diskretniji u pritiscima?
– Svako ima svoje pristupe i načine rada. Neko to radi na način koji ne mora uvek da bude diplomatski, neko sasvim drugim rečima i metodama postiže svoje ciljeve.
* Rekli ste pre nekoliko dana da će se u 2018. pojačati pritisci da promenimo jasan kurs vojne neutralnosti i suverene Srbije. Možemo lu uopšte biti „malo više Srbi“, kako kaže Stojan Novaković, u psihozi novog „hladnog rata“?
– To što je Stojan Novaković rekao je ključna stvar za naš opstanak. Teško je to objasniti nekim ljudima koji, recimo, vide samo rusku stranu. Ja to najbolje vidim po svom ocu. Teško mi je da mu objasnim značaj EU, i da mi tamo izvozimo 70 odsto naših proizvoda. Mora da se kaže da iz EU dolaze i najveći investitori. On mi na to kaže: „Pusti ti to, oni su nas i bombardovali!“ I onda prekidamo razgovor, jer shvatam da on još proživljava nešto od pre dvadeset godina. S druge strane, majci moram da objasnim da je veoma važno da imamo najbolje odnose sa Rusijom, jer ona misli da je Evropa najvažnija. Ali, mislim da oboje razumeju da vodimo dobru politiku gde je Srbija najbitnija. I nadam se da ćemo u bilo kojoj varijanti sačuvati mir i stabilnost i da nećemo biti na dnevnom redu velikih trvenja.
* Ima li istine u diplomatskom traču da se do kraja 2018. mora konačno raspetljati kosovski čvor?
– Bilo bi dobro kada bismo u tome uspeli. Ali, ne vidim šta znači to „da se mora“ i šta bi se desilo da se to ne dogodi? Osim što bi i nama i Albancima bilo teže. A što se tiče tih navodnih imperativa, tako je neko „bio naredio“ i da moramo da izgubimo izbore u Pećincima. To je nedopustivo. To je nedozvoljeni pritisak. I to što neko kaže, ne znači ništa, na kraju građani Srbije o tome odlučuju. Ako mi budemo imali snage da se ponašamo racionalno, ozbiljno, odgovorno, nešto ćemo da uradimo.
* Iz ove perspektive dogovor sa Albancima deluje kao naučna fantastika…
– Nisam optimista. I dalje mislim da su nam šanse za obostrano prihvatljiv dogovor manje od pet odsto. Ali, i za dogovor unutar Srbije, između nas. Praktično je nemoguće rešiti ovo pitanje bez velikih sila.
* Zašto se uopšte žuri sa zatvaranjem kosovskog pitanja?
– Pobornici zamrznutog konflikta, koji naročito vole moj otac i Milorad Vučelić, polaze od postavke da će nešto u međuvremenu da se desi.
* Zar se nije desilo? Rusija je ojačala, pojavila se i Kina, menja se globalni odnos snaga…
– A, šta se to promenilo u Glogovcu, u Srbici? Preduslov za pomeranje sa mrtve tačke je dobra volja i Srba i Albanaca.
* Taj sporazum, koji bi se ostvario, bio bi prvi koji je nastao bez rata…
– Ta vaša rečenica je ključna. Iako znam da bih bio prokazan u najvećem delu srpske javnosti od prvog trenutka kada bismo došli do takvog kompromisa, za dvadeset godina bih bio slavljen. Svestan sam svih opasnosti i svih ružnih reči. Čujem to na svakom koraku – i kada šetam pa mi neki dobace „izdajniče“, drugi viču „pederu“, neki viknu „stoko radikalska“. Ali, svi se negde nadaju i čekaju da Vučić to reši, da sva kola teškog tovara sruče meni na leđa i znajući da je to dobro, kažu kako je to katastrofa za naš nacionalni interes. No, bez obzira na to, istorijska stvar bi bila da postignemo dogovor sa Albancima i to bez sukoba. Ako to postignemo, biću veoma ponosan na to svoje političko nasleđe bez obzira na to kako bi mi politički bilo suđeno u današnje vreme, misleći na to kako će to biti tumačeno u budućnosti.
* Ali, za Zapad je Kosovo nezavisno i tačka…
– Dobro, ako svi na Zapadu smatraju da Srbi ne treba da dobiju ništa, i to je u redu. Hvala.
* Je li za vas apriori neprihvatljivo da Kosovo dobije stolicu u UN?
– Mislim da je to nemoguće, osim ako ne postignemo neku drugu vrstu istorijskog sporazuma