Nepokorni Srbi nisu potrebni Zapadu

Piše: Ljuban Karan

Srbija uporno pokušava da uspostavi korektne odnose sa administracijom SAD i drugim zapadnim silama, svesna da samo oni mogu da obuzdaju nasilje nad Srbima na KiM i zaustave etničko čišćenje Srba. I taman kada smo pomislili da su stvari pomerene s mrtve tačke, da je mladi ambasador Srbije (u SAD) Marko Đurić uradio dobar posao na planu uvažavanja i srpskih interesa, dogodilo se neprijatno iznenađenje, hladan tuš. Ponovo uviđamo da su osmesi i obećanja evropskih predstavnika i američkog ambasadora samo maska, i da se vraćamo tamo gde smo bili decenijama unazad kada je Zapad u pitanju.

GURANJE „KOSOVA“ U SAVET EVROPE

Takozvano Kosovo je, uprkos našim zahtevima, molbama i intervencijama, iako je pod (lažnim) zapadnim sankcijama, dobilo preporuku političkog komiteta Saveta Evrope da postane članica ove organizacije. Ako se to dogodi, a dogodiće se već u maju, ima li smisla da Srbija bude članica Saveta Evrope zajedno sa „Kosovom“? Odnos pri glasanju (31 : 4) jasno nam govori da Srbija Zapadu kao partner nije potrebna. Ali nije to najopasnije članstvo na temu teritorijalnih i drugih strateških ugrožavanja Srbije – ono što smo smatrali potpuno nemogućim i suludim postaje realna mogućnost, da „Kosovo“ postane i članica NATO-a. To je i poruka zapadnih moćnika da će potpuno ignorisati Srbiju i primiti lažnu državu u sve međunarodne institucije i organizacije gde Srbija nema mogućnosti da preko svojih iskrenih prijatelja to spreči.

U isto vreme sa veoma uznemirujućim informacijama javnosti se obratio bivši direktor BIA Aleksandar Vulin, rekavši da u okruženju predsednika Aleksandra Vučića ima ljudi koji rade za CIA, i da predsednik to zna. Naravno da je to pretnja njemu lično i interesima Srbije, ali ako predsednik to zna, znaće i da reši konkretnu situaciju. Ostale aktuelne i predstojeće pretnje na koje ukazuje Vulin nisu ništa manje. Kaže da je pre nekoliko dana Amerika oštro zapretila Srbiji jer je nabavila ruski moćni protivdronski sistem koji obara dronove „bajraktar“, a ne smeta im što je tim dronovima od strane Turske naoružana prištinska paravojska. I to nije kraj pogubnim antisrpskim aktivnostima i još gorim namerama naših američkih i evropskih „prijatelja“. Rade na tome da se izbegne Savet bezbednosti gde Rusija i Kina mogu uložiti veto i da se na Generalnoj skupštini UN ipak usvoji rezolucija o genocidu koja je ranije sprečena zahvaljujući vetu Rusije. Ta upornost u drastičnom antisrpskom delovanju jasno govori da im nismo i nikada nećemo biti partneri.

Naš izbor je jasan – potpuna potčinjenost ili potpuni otpor. I da stvar bude kompletna što se tiče srpskog korpusa, u BiH su stacionirane interventne snage koje planiraju hapšenje predsednika RS Milorada Dodika. Doskora uspešni direktor BIA, u čiju obaveštenost ne treba sumnjati, i koji sada nije direktor samo zato jer je podneo ostavku pod pritiskom administracije SAD kako bi zaštitio Srbiju od sankcija, tvrdi da Zapad od predsednika Vučića očekuje da podrži hapšenje Dodika. Znači i dalje u masi zahteva koji se isporučuju Srbiji kao uslov za ulazak u „zapadni kulturni svet“ mora biti bar jedan neprihvatljiv i on će biti dovoljan da se Srbija drži u lažnoj nadi i na istinskoj distanci. Čudno je kako nemaju mašte, nego računaju na našu zaboravnost. Jer istorijski gledano sve je veoma slično, od ultimatuma Austrougarske, ultimatuma Hitlera, ultimatuma u Rambujeu, pa do danas: od Srbije se namerno i smišljeno traži baš ono za šta su unapred potpuno sigurni da neće prihvatiti.

ZLOUPOTREBA SLOBODARSTVA SRBA

Dok druge male zemlje na interese i zahteve velikih i moćnih gledaju kao na višu silu, Srbi su tradicionalno neposlušni i spremni da se suprotstave. Kroz istoriju, zapadne sile su uvek nalazile načine da zloupotrebe i iskoriste baš tu slobodarsku srpsku vrlinu. Nije samo u pitanju neprihvatljivi ultimatum Austrougarske kao povod za agresiju na Srbiju, jer danas pouzdano znamo da je vodećim državama NATO-a, pre svega SAD, bio potreban rat, a ne mir prilikom lažiranih pregovora u Rambujeu. Tamo pregovora nije ni bilo jer se delegacije Srbije i Prištine uopšte nisu srele, a kamoli pregovarale. Glavni cilj američke diplomatije bio je da Srbiji (SR Jugoslaviji) postave zahteve za koje će biti apsolutno sigurni da ih neće prihvatiti, i uspeli su u tome. Istovremeno, Medlin Olbrajt je potajno predstavnicima Prištine objasnila (zapretila) šta treba da rade: „Vi potpišete, Srbi potpišu, imate NATO na ‘Kosovu’ – vi potpišete, Srbi ne potpišu, mi bombardujemo Srbiju – vi ne potpišete, zaboravite na našu pomoć i zaboravićemo da postojite.“ Osnovna prevara i manipulacija je u tome što Alijansi tada nije bio potreban mir nego upravo rat kojim bi demonstrirala svoju moć i svrhu postojanja povodom 50-godišnjice osnivanja ove zločinačke mašinerije. Srbi tada nisu bili potrebni kao partneri, već kao idealni protivnici i neprijatelji u ratu protiv NATO-a – dovoljno ponosni i hrabri da se suprotstave, a po procenama njihovih vojnih eksperata, dovoljno slabi da za nekoliko dana budu poraženi od najjače vojne sile na svetu. Poraz srpske vojske i Srbije trebalo je da bude spektakularna prezentacija moći Alijanse, pretnja neposlušnima i opravdanje njenog postojanja i širenja.

Moramo se upitati da li se slične prljave diplomatske igre iza kulisa dešavaju i danas, i da li je Alijansa iskreno zainteresovana za mir ili joj treba novi rat na Balkanu? Dalje se pitamo, da li su zapadni moćnici shvatili i prihvatili da Srbi nisu idealan protivnik, a da mogu i žele biti dobar partner? Nažalost nisu. U duhu zapadne poslovnosti iskoristili su srpski slobodarski duh i Srbiju kako bi od Balkana napravili jedinstven poligon za praktično usavršavanje novih načina ratovanja – hibridnog rata i proksi rata, kao oblika prikrivene agresije, kojima su kasnije uspešno sprovodili obojene revolucije i rušenje neposlušnih režima u svetu. Još dok se nije ni znalo šta je proksi rat, usavršavali su ga kroz pomoć svim srpskim protivnicima na Balkanu i tako dogradili strategiju i doktrinu posrednog nastupanja. Na Srbiji su usavršili i metode stvaranja i jačanja unutrašnjih nasilnih prevratničkih grupa sposobnih da pokrenu mase i preuzmu vlast, kao i način posrednog upravljanja takvim državama nakon prevrata. Uvežbavali su i tajne superprljave metode insceniranja povoda za vojno prisustvo, upotrebu sile i agresiju, među kojima je najčuvenija metoda „udara pod lažnom zastavom“ (Markale 1, Markale 2, Vase Miskina, Tuzlanska kapija, Račak). „Udar pod lažnom zastavom“ – vatreni udar po sopstvenim civilima koji se kao težak zločin podmeće protivniku – postao je sastavni deo takoreći svake ofanzivne akcije NATO eksperata u svetu, bilo kao povod za široku vojnu („humanitarnu“) akciju ili kao najjača osnova totalnog propagandnog rata.

DA LI JE TOTALNI PROKSI RAT NAJVEĆA PRETNJA SRBIJI?

Zapadne moćnike i njihove stratege posebno brine nova pojava koja preti da, poput virusa, zarazi i sve ostale pokorene narode. Srbi su jedini narod koji je uspeo da ne kapitulira prilikom agresije, da anulira skupo plaćeni prevrat i ponovo uspostavi kontrolu nad svojom državom. Zapadne sile su zbunjene, jer to je i za njih nova situacija, pa prema tome novi neizvestan eksperiment. Za novi pokušaj pokoravanja Srba uspeli su da sačuvaju deo svojih starih, „odškolovanih“ poslušnika koji su opstali na političkoj sceni Srbije, ali su stvorili i neke nove, čija agresivnost ne zaostaje za onim starim. Ti novi su većinom agenti uticaja, kao fabrikat nevladinih organizacija finansiranih iz inostranstva, od kojih se neki politički angažuju dok je drugima posao stvaranje nezadovoljstva i raspirivanje neopravdanih i finansiranih protesta. Svima zajedno, starima i novima posao je destabilizacija, uporno podrivanje svake vrste, narušavanje međunarodnog ugleda Srbije, slabljenje srpskih pregovaračkih pozicija i odbrambene moći, uz snažnu vezu sa uticajnim strancima i njihovim obaveštajnim službama.

Zbog neuspelih pokušaja pokoravanja agresijom, prevratom i hibridnim ratom, čini se da je ponavljanje istih strategija nepouzdano za postizanje konačnog i dugoročnog strateškog cilja. Ali neće odustati, i nakon obraćanja javnosti srpskog predsednika Aleksandra Vučića jasno je da Kurti sva zla prema Srbima na KiM čini u čvrstom dosluhu sa zapadnim silama. Ostala je samo jedna vrsta agresije koja nije primenjena prema Srbiji, a to je totalni proksi rat, i zato on figurira kao najverovatnija opcija.

Proksi rat je primenjivan kroz oružane pobune i stvaranje paravojski suprotstavljenih JNA na prostoru bivše SFRJ, ali to je sve bilo u nekom eksperimentalnom obliku. U tim sukobima države NATO-a bile su daleko manje uključene u poređenju s današnjim proksi ratovima. Čini se da pripreme našeg okruženja idu baš u tom pravcu – dok svoje balkanske NATO satelite i paradržavu Kosovo naoružavaju kapom i šakom modernim borbenim sistemima, Srbiju optužuju da se naoružava i destabilizuje Balkan. Rade na tome da Srbija bude vojno što slabija u odnosu na okruženje i da, ako bi pokrenuli novi sukob, Srbija bude „agresor“.

Ako izuzmemo proksi rat zapadne alijanse protiv Rusije u Ukrajini, koji ne mogu dobiti jer je u pitanju jedna od najvećih svetskih sila, proksi rat s malim državama za njih je postala dobra opcija i dobitna kombinacija iz više razloga. Prvo i najvažnije, nemaju ljudskih gubitaka – ratuju s nultim (tuđim) gubicima. Drugo, njihovo učešće u takvim ratovima i njihove ciljeve teško je formalno-pravno definisati, pa tako i dokazati. Stepen svog upliva u takve ratove prikrivaju ne samo pred svetskom nego i pred sopstvenom javnošću i prikazuju ga tek kao pomoć „dobrim momcima“ ili humanitarnim akcijama. Treće i mnogo važnije nego što se čini – moćni zapadni lobi vojne industrije, koji ima moć da ruši i postavlja vlast u zapadnim državama, zadovoljan je jer se municija i oružje troše i korporacije uspešno posluju.

NATO PEŠADIJA NA BALKANU 

A najveći problem za zapadne sile kod planiranja i vođenja totalnog proksi rata, ko će ginuti za njihove interese, na Balkanu je odavno rešen. Tu imaju svoju „pešadiju“ u vidu vojski i paravojski koje takav istorijski trenutak dugo čekaju i za njega se pripremaju i vojno i psihiloški. To su države i „Kosovo“ kao paradržava, koje pokušavaju da svoje interese ugrade u interese i ratne ciljeve velikih zapadnih sila jer ne vide drugu mogućnost da ostvare svoje teritorijalne i liderske pretenzije na račun Srbije i srpskog korpusa na Balkanu. Takvim stavom višestruko povećavaju mogućnost novog oružanog sukoba, ovoga puta u formi totalnog proksi rata NATO-a protiv Srbije i RS, koji Srbija na sve načine pokušava da izbegne.

Kada se čudimo novim drskim zahtevima zapadnih sila, među kojima su redovno i oni neprihvatljivi, moramo biti svesni neprijatne činjenice da oni tako namerno drže Srbiju na distanci ili pripremaju vojno rešenje problema. Zato ponovo pokušavaju da nas obeleže kao genocidni narod koji mora da se disciplinuje i drži pod kontrolom, ako treba i silom. Prava je ironija i teška provokacija što to pokreću oni koji su vršili genocid, Nemačka i Ruanda. Već samo vezivanje i upoređivanje Srba i Srbije sa ovom nesrećnom afričkom državom je neprihvatljivo, ali upravo tako i treba da bude, uvredljivo i ponižavajuće.

Priznanje „Kosova“ i otimanje KiM ne treba ni spominjati kao nemoguć zahtev, jer upravo zato što je potpuno nemoguć postao je najvažniji. Eventualno hapšenje predsednika Dodika i ukidanje RS pod lažnom optužbom da je to genocidna tvorevina, apsolutno je neprihvatljivo i upravo zato se na tome insistira. Brojni neprihvatljivi zahtevi svakako mogu poslužiti da se stvori lažni utisak da se sa Srbijom ne može pregovarati i da se mora upotrebiti sila. Ako zapadnim moćnicima treba novi sukob, Srbija ga ne može sprečiti, kao što nikada u istoriji nije mogla. Ova surova saznanja o namerama zapadnih sila imaju i jednu pozitivnu crtu – sada je svima jasno da je besmisleno prekidati prijateljske veze s Rusijom i Kinom kako bismo stvarali lažna prijateljstva i srljali u podaništvo.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)