Milica je postala simbol stradanja djece tokom bezumnog napada Sjevernoatlantske alijanse

Bojana Tošović bila je najmlađa žrtva NATO bombi u Srbiji, a tokom 78 dana agresije stradalo je ukupno 79 mališana, među kojima i Milica Rakić.

Trogodišnja djevojčica iz Batajnice postala je simbol stradanja djece tokom tog bezumnog napada Sjevernoatlantske alijanse.

NATO agresija na SRJ počela je na današnji dan pre 25 godina. Milica je stradala 17. aprila 1999. u kupatilu svoje kuće, na noši, dok ju je majka spremala za spavanje. Pogođena je gelerom NATO projektila, što je bilo kobno za tek započeti život preslatke djevojčice.

Na dan pogibije nacrtala je cvjetiće, lale, i zalijepila ih na zid. Te večeri oglasila se vazdušna opasnost nad Beogradom. NATO avioni su ponovo stizali da seju smrt.

Kazaljke sata stale su na 21.45. Milica je bila u kupatilu, na noši, dok je mama Dušica u sobi spremala njen krevetić za spavanje. Vrata kupatila su bila otvorena.

– U daljini su odjekivale NATO bombe. Plašila se moja djevojčica. „Mama, požuri. Dođi da me čuvaš“, rekla mi je Milica, a onda – prasak – ispričala je jednom prilikom majka Dušica.

Začula se detonacija, lomnjava stakla i kupatilskih pločica, fasade… Tata Žarko je utrčao i zatekao dijete bez svijesti. Svuda oko nje bila je krv. Probao je da je spase. Uzeo ju je u naručje, sjurio se niz stepenice, pa u automobil, odvezavši je do Zemunske bolnice. Dežurni ljekari su je primili…

Rupe od gelera na fasadi zgrade i danas su vidljive.

Roditelji ih ne diraju, već tamo stoje kao nemi podsetnik na ovaj strašni zločin. Dugo posle tragedije nisu imali snage da govore, a svojevremeno je otac Žarko za Novosti rekao:

– Želio sam da tužim NATO zbog ubistva moje Milice, ali mi je tadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Drašković to zabranio. Od tada ne pričam javno o pogibiji naše Milice. Izlazimo svakog 17. aprila na groblje da obiđemo naše dijete i potom nastavljamo da živimo. Koliko-toliko normalno.

Rakići imaju dvoje djece, Aleksu i Anđelu, ali bol za Milicom nikad neće proći.

– Ne mogu da plačem. Jednostavno, suze nekud idu. Plakali smo, Aleksa dugo nije prestajao. Mnogo je volio Milicu, on se njoj najviše radovao. I, ne sanjam je, a volela bih. Žarko je sanja. Kad ga, ponekad, vidim ujutro gotovo samlevenog, ja i ne pitam. Znam da je sanjao Milicu – rekla je majka Dušica jednom prilikom.

„Mojoj mrvici“…

Milica Rakić sahranjena je 19. aprila na batajničkom groblju. Na crvenom mermeru je njena slika, a ispod svježe cvijeće, uglavnom roze boje. Na poleđini spomenika je urezan potresan tekst.

„Mojoj mrvici. Znaš, mrvo moja, kad vidim tvoje drugare, pustoš mi u duši vlada! Oprosti mi zbog toga. Reci mi, mrvice moja, kako to Bogu ponestaju anđeli? Znam da si zbog toga otišla, ali kako kada si i anđeo bila i ovdje! Reci mi, anđele moj mali, gdje da idem, gdje da te tražim“…

Majka trudna sahranila Milicu

U trenutku tragedije, 17. aprila 1999, majka Milice Rakić je bila trudna. To je saznala tek posle nesreće. Sledeće godine, 12. aprila 2000, rodila je ćerku, s razlikom od samo pet dana od Miličinog datuma smrti. Rakići su pre Milice dobili sina Aleksu.

„Bili smo samo deca“

Spomenik sa epitafom „Bili smo samo djeca“ u beogradskom Tašmajdanskom parku, u znak sećanja na 79 stradalih mališana, a na kom se nalazi bronzana bista djevojčice sa lutkom, izvajana po liku Milice Rakić, više puta je skrnavljen.