Paleokonzervativna misija Takera Karlsona

Piše: Slobodan Reljić za RT Balkan

I sam Taker Karlson (54) je, posle intervjua sa Vladimirom Putinom koji je videlo stotine miliona ljudi (govori se i o dve milijarde), postao planetarna vest. Poruke koje je razaslao hvatane su u letu, a postalo je očigledno da je on sam persona koja ima – određen pogled na svet. Samosvojan. I efikasan. Ume da plasira svoje ideje na originalan način.

Neostvareni špijun

Odjeknule su njegove opaske kako moskovskim metroom mogu bez straha putovati i deca, o cenama u ruskim samouslugama iako je zemlja pod zapadnim sankcijama, pa da ma šta mislili o ruskom predsedniku, u Rusiji nema spomenika Putina… Sve je to direktna provokacija američkim predstavama o svetu u kome živimo.

Sve što je našao pred put „kakav je grad Moskva“ u „digitalnim izvorima informacija koje koristi – bilo je potpuno neadekvatno“, deo je deo njegove konsekventne kritike „Vikipedije“, koja informiše kroz zapadne dezinformacije.

Inače, kad govori o dobrim stvarima u Rusiji to je – kritika ove Amerike i sadašnjeg američkog stanja.

Deluje kao raspet na krst – između svoje vere u izuzetnost Amerike i trenutnog stanja koje je duboko krizno, a kriza se ne rešava. Njegov otac je bio direktor „Glasa Amerike“ (1986-1991), a u Takerovoj biografiji stoji da je „posle koledža pokušao da se pridruži CIA, ali mu je molba odbijena, nakon čega je odlučio da se bavi novinarstvom uz očevo ohrabrenje“. Putin je bio bolje sreće. Njega je KGB prvo odbio, ali je posle napravio izuzetnu obaveštajnu karijeru.
Karlson je radio u „Vikli standardu“, tokom devedesetih uticajnom neokonzervativnom nedeljniku, na Si-En-Enu postao poznat kao voditelj emisije „Krosfajer“, a uzleteo na vrh u „Foks njuzu“.

U biografijama ga određuju kao konzervativca, pa i – paleokonzervativca. U osnovi, radi se o nemirnoj prirodi koja ume da prati obaveze, ali je sposobna kad obaveze ugrožavaju zdrav razum – da se pobuni.Tokom nedavnog intervjua sa ruskim predsednikom Vladimirom PutinomTanjug / Gavriil Grigorov, Sputnik, Kremlin Pool Photo via AP
Rađanje prvi cilj društva

Je l’ Taker Karlson došao iz bajke Carevo novo odelo?

Paleokonzervativac (skraćeno paleokon) je neko ko se drži konzervativne političke filozofije koja naglašava tradiciju, drži do građanskog društva „sa verskim, regionalnim, nacionalnim i zapadnim identitetom“. Engleski znalac međunarodnih odnosa Majkl Foli nalazi da su „paleokonzervativci za ograničenja imigracija, povlačenje multikulturalnih programa, decentralizaciju federalne politike, obnavljanje kontrole slobodne trgovine, stavljaju veći naglasak na ekonomski nacionalizam i neintervencionizam u američkoj spoljnoj politici“, te da se izričito drže tradicionalnih vrednosti oko „pola, etničke pripadnosti i rase“.

U tročasovnom razgovoru na potkastu Leksa Fridmana (osam i po miliona gledanja) niz puta je pominjao svoj brak sa Suzan (koja je putovala s njim i u Moskvu), svojih četvoro dece i kućne pse. I naglašavao značaj prirode. „Drveće je lepše od bilo koje zgrade po mom mišljenju.“ Preterano normalan čovek za vek veštačke inteligencije. I uživa u tome.

Izričit je u tome šta je zdravo društvo: rađanje, sve duži očekivani životni vek i trezvenost.

„Ako imate društvo u kojem ljudi jednostavno ne mogu da se izbore za trezvenost, ne žele da imaju decu i umiru sve mlađi, imate samoubilačko društvo. Izuzetno bolesno“, objašnjava. „Ne krivim nikoga. Samo objektivno kažem šta je tačno.“
Sklon je direktnoj kritici društva rodne ideologije. I opet moć očiglednosti: „A mera zdravlja vašeg društva je broj dece koju imate i koliko im dobro ide. To je vrlo jednostavno. Morate da imate sledeće generacije. Svi mi umiremo i šta nas zamenjuje? A ako vam nije do toga stalo, onda ste samoubilačko društvo.“

Tu je i njegov omiljeni primer: Južna Koreja. Kao dete je u Kaliforniji živeo sa Korejcima. O njima misli sve najbolje: „Pametni, zabavni, iskreni, hrabri“. Iz tog sledi logično pitanje: „Pa šta se desilo sa Južnom Korejom? Zašto niko ne može da odgovori na pitanje? Oni su sjajni ljudi, oni su bogati, imaju sve ove prednosti. Oni su na samom vrhu svakog Amerikanca… Za stranu zemlju, oni su više Amerikanci nego možda bilo koja druga zemlja, osim Kanade. I šta se dogodilo? Južna Koreja umire, ona bukvalno umire. Daleko su ispod pozitivne stope fertiliteta, stopa samoubistava je astronomska. Zašto je to? To je bogata zemlja. Naravno, ne znam odgovor“, priznaje, „ali mislim da to ima neke veze sa prodorom tehnologije u južnokorejsko društvo, mislim da je ono po tom sigurno jedno od najviših na svetu, ljudi tamo žive onlajn.“

Zaključak je univerzalan: „U Južnoj Koreji se iz više razloga verovalo da će zapadna tehnologija biti oslobađajuća progresivna sila, a mislim da je bilo suprotno. To je moj jak osećaj. I mislim da je to istina i u ovoj zemlji (Americi). I ne razumem kako ljudi mogu da ignorišu smanjenje očekivanog životnog veka ili porast upotrebe fentanila. Ne radi se samo o tome da Kina isporučuje te hemikalije u Meksiko, već: ‘Zašto bi uzimao to s..nje?'“

I iznosi kontrapunkt koji sliku o Korejcima a i svetu u kome živimo dovodi do kraja: „Pa, dozvolite mi da vas pitam ovo. Mislim da Severna Koreja izgleda kao najdistopskije, najstrašnije mesto na svetu, zar ne? Očigledno je to sinonim za distopiju, zar ne? Severnokorejski. Koristim ga stalno. I to mislim. Ali ako za sto godina ima više živih Severnih Korejaca nego Južnokorejaca, šta nam to govori?“

Kad ga magazin „Tajm“ opisuje kao „najmoćnijeg konzervativca u Americi“, onda se ima na umu ta izuzetna sugestivnost. Izuzetno sugestivna upotreba činjenica.

I kad se ne slažete s njim ne možete a da ne mislite o onome što govori. „U redu, dakle, nisam protiv svake tehnologije. Ali možete li da navedete veliku tehnologiju u poslednjih 20 godina za koju možemo reći da je definitivno poboljšala živote ljudi?“, pita i onda dodaje ključnu činjenicu kako je primena „tehnologije u rukama ljudi koji žele da nam nanesu štetu i unište nas. To je tako očigledno zastrašujuće.“

Amerikanac koji uči

Taker Karlson je od one vrste ljudi koji ne znaju, ali uče i onda naučeno dele s vama. S javnošću.

Kao voditelj na Si-En-Enu (2000-2005) podržavao je ratnu intervenciju u Iraku, ali se posle godinu dana otreznio. „Mislim da je to totalna noćna mora i katastrofa, i stidim se što sam išao protiv svojih instikata i podržavao rat.“

Odmah će sesti i napisati knjigu (2004) i izneti tipično američko objašnjenje: „Irak je usrano mesto, naseljeno gomilom polupismenih majmuna i zato nije vredelo invazije.“ Narativ je američki izrečen, ali s ciljem direktno suprotnim od američke politike. A u skladu s zdravim razumom. I to ga čini univerzalnim.

Dvadeset godina kasnije napredovao je – sada veruje da Amerikanac ne treba da uči druge kako da žive po američkom uzoru, iako veruje da je – Amerika, staklena kuća na bregu, iznad drugih.

Impresioniranost američkom slobodom govora kod Takera Karlsona je na nivou – izuzetnosti koja nema premca u svetu. Ali to je danas sve srozano do dna.

Voli da pripoveda kako je Amerika nekad izvozila demokratiju koristeći nedemokratska sredstva (u tom ne vidi dimenziju nemorala!), ali da mu je njegov otac govorio kako je to za neke tamo, a da se to ne sme činiti u Americi. Sad ga zaprepašćuje da se to zlo kao bumerang vratilo u zemlju odakle je lansirano. To mišljenje je tipično takerovsko – verovatno nije daleko ni vreme kad će se suočiti sa tom iluzijom. Jer zlo ne nastaje ni iz čega.
Kad je nedavno razgovarao sa Majkom Bencom koji je godinama u Stejt departmentu držao sajber portfelj o najstrašnijim manipulacijama koje je sprovodila američka država – a sve se završava operacijom kovid-19 i obezbeđivanja pobede na izborima Džoa Bajdena – čudio se kao dete. „Upravo si ispričao izvanrednu priču koju nikada nisam čuo; skoro je nemoguće poverovati da se ovo dogodilo; hvala vam još jednom na ovom skoro neverovatnom objašnjenju; toliko je toga ovde i tako je šokantno; ali ti ne opisuješ demokratiju. Mislim, opisujete zemlju u kojoj je demokratija nemoguća; ovo je jedna od najupečatljivijih priča koje sam ikada čuo, i zahvalan sam vam što ste nam je doneli.“ I u toj iskrenosti je moć.

Tako da je Taker Karlson, kao pobunjeni Amerikanac koji drži da je borba za trezvenost jedna od tri najveće vrednosti nekog društva, bačeni konopac sluđenoj Americi. I ne samo njoj. Neka (paleokonzervativna) sveća na kraju tunela za bolesna društva. I nije čudo što je takav veliki problem za „duboku državu“ i sve što ona širi.