Ustanički odmor
Piše: Filip Rodić
Evo mene, eto vas, ali danas su Cveti, posle toga Vaskrs, onda će Đurđevdan, pa predlažem da ustanak protiv despotske vlasti dignemo u novembru, a onda, ako izgubimo možemo reći da je to bilo zbog posta, jer su naši borci bili izgladneli i iscrpljeni. Zamislite da je Miloš Obrenović govorio u Takovu tog sudbonosnog 23. aprila 1815. Šta bi od Srbije bilo?
Sjećam se, bilo je to pre oko godinu dana, opozicioni lider harizme uporedive s onom bivšeg predsednika Evropskog saveta Hermana van rompeja (britanski političar Najdžel Faraž ga je uporedio s „vlažnom krpom“) Zoran Lutovac požalio se voditeljki jutarnjeg programa na jednoj televiziji s nacionalnom frekvencijom kako ga „nikada ne zove u emisiju“. Ona mu je spremno odgovorila kako to nije tačno i navela precizno kada ga je sve zvala, a on odbio da dođe.
Na to je Lutovac, koliko se sećam, odgovorio – da, ali sve me zovete kada ja ne mogu da dođem, jer vikendom idem u vikendicu. Kako čovek s ovakvim pristupom „borbi za slobodu“ i protiv „tiranije“ može ikada pomisliti da će pobediti protivnika koji je spreman da u svako vreme bude na svakom mestu? Rat se ne može voditi iz fotelje, nego se mora otići u rov i ne može se birati kada će se u bitku ući, nego to nameće čitav niz faktora. „Neka Beč usvoji leks specijalis, i ovako to stalno radi, pa nek odloži ofanzivu do vremena kada nama bude zgodno da mu izađemo na crtu, ako ne pristanu, mi nećemo izađi na bojno polje. i da, da vojsku ne predvodi Oskar Poćorek, jer je on zemaljski namesnik u BiH“, mogao je reći kralj Petar Prvi.
Ne, ni Milošu, ni Aleksandru, a ni nekom trećem, četvrtom, ili petom vojskovođi ovako nešto ne bi nikada palo na pamet pod uslovom da zna „kakvu svetinju brani“ i ovde je možda baš u tome problem. Možda baš zbog toga liderima prozapadne opozicije toliko smeta da novi beogradski izbori budu održani onda kada to zakon nalaže, 28. aprila – jer nisu sigurni „kakvu svetinju brane“.
Nije zgodno, kažu, jer se tada održava Beogradski maraton, jer su Cveti. kao da su opozicioni birači sve sami maratonci i najljući pravoslavni vernici. a i da jesu, mogu posle maratona da otrče do biračkog mesta, ili da posle liturgije odšetaju na glasanje. ako im je stalo. ali izgleda da razmaženom „krugu dvojke“ i nije baš toliko stalo da poremete svoj komfor i nešto žrtvuju u borbi za svoju „slobodu“. Tada počinje školski raspust pa će verovatno dobar deo „prosvećenih“ iz centra Beograda otići nekud na odmor, uključujući možda i Zorana Lutovca. „Što organizujete izbore kada ja ne mogu da dođem“, pobunio bi se verovatno. OVO je, zaista, realna opasnost za prozapadnu opoziciju.
To su pokazali i oni slavni prošlogodišnji protesti čije su ime uzeli za svoju koaliciju. Njihove pristalice sa protesta „Srbija protiv nasilja“ bili su spremni da se bore za svoju „slobodu“ samo dok nije došlo vreme da se ide u rovinj, ili neku drugu destinaciju koju „beogradska elita“ smatra „mondenskom“. a onda su se ti protesti protiv „terora“ i „nasilja“ vlasti osuli toliko da više nikada nisu mogli da se sastave. Ni posle sve one buke oko izborne krađe i pokušaja reanimacije bunta. Ovoga puta ne postoji tolika opasnost od odlaska u rovinj, ali je Zlatibor realan.
Glasači SNS-a, ta kako ih nazivaju „krezuba rulja“ iz prigradskih naselja najčešće nema dovoljno novca da za praznike ode nekud, a ima dovoljno vere da glasa za onog kojeg poštuje. Oni su spremni, ako treba, možda, čak da na izbore u Beogradu krenu i iz Male krsne. Ukratko, kakvi revolucionari, takva i revolucija i obratno. Ako su birači prozapadne opozicije toliko nespremni da imalo svoj komfor žrtvuju za nekakvu „slobodu“ i „ideale“, to samo govori o toj slobodi i idealima. Život vredi samo onoliko koliko vredi ono za šta se žrtvuje, a oni, izgleda, nisu spremni da ga žrtvuju ni za šta. Danski filozof egzistencijalista Seren kjerkegor je govorio da „istina uvek počiva na manjini, a manjina je uvek jača od većine, jer manjinu uglavnom čine oni koji zaista imaju svoje mišljenje, dok je snaga većine iluzorna, formira je rulja koja nema nikakav stav – i koja, dakle, u sledećem trenutku (kada je evidentno da je manjina jača) preuzima stavove manjine, koji tada postaju stavovi većine, tj. postaju besmislice zato što većina ima masu na svojoj strani, dok se istina ponovo povlači ka novoj manjini“.
Možda je ovo tačno za Dansku, možda je tačno i za zapadni svet. Možda je nekada bilo tačno i u Srbiji, ali sada svakako nije, jer istina sadašnje političke manjine očito nije takva da ozbiljno privuče i same pripadnike te manjine, a kamoli da prevuče pristalice većine. i OTUD taj strah od 28. aprila, a ne zbog toga što do tada neće biti (vremenski) moguće da se ispune preporuke iz famoznog izveštaja ODiHr-a. ako ćemo pravo, postoji samo jedan uslov koji bi morao da se sprovede da bi prozapadna opozicija odnela pobedu u Beogradu, a kamoli u ostatku Srbije – da izbori budu organizovani poput takmičenja „Pesma za Evroviziju“, da grupa od pet nameštenika poništi narodno glasanje i u ime stručnosti i znanja odredi šta treba da se izabere. ako bi ti nameštenici mogli biti iz nemačke stranke Zeleni, to bi bilo idealno. Kažu da je vojska magaraca koju predvodi lav bolja od vojske lavova koju predvodi magarac. A šta ćemo kada vojsku magaraca predvode magarci? I to u vreme odmora.
(Novosti)