Cetinje na dnu!

Piše: Emilo Labudović

Cetinje je nekada bilo, u svakom pogledu, vrh Crne Gore. Bilo, pa se sunovratilo.

Survalo u katakombu samoponištenja, u kaljugu bruke koja ozbiljno dovodi u pitanje njegov formalni status kao prestonice jer se onaj intimni doživljaj njega kao pijemonta kod ogromne većine građana Crne Gore odavno izgubio.

Cetinje je samo sebe poništilo i svelo na Belveder, a sve serdare i vojvode koji ga braniše kroz istoriju na – Oskara Hutera.

Cetinje, Oskarovo i „oskarovaca“ je, osam decenija nakon Drugog svjetskog rata i sloma fašizma, poslednje utočište fašističkog gesla „Jevrejima, Srbima, Ciganima i psima prolaz zabranjen“, s tim što je danas redukovano samo na Srbe. Psi slobodno šetaju Cetinjem.

„Neka je prokleta zemlja u kojoj su paščad puštena a kamenje svezano“!!!