Ne psuj Boga, molim te!

Slava je. Sedimo za sofrom punom svega. Prepunom. Previše je to, no…
Malo je kome do plamena sveće, ikone, slavskoga kolača…dobrano se već popilo i slava je tek zbor flaša što ispijaju ljude na eks…
Ćutim i gledam u flašu- gleda ona u mene, ljuta je otkad smo se razišli, nije išlo više, škodio sam ja njoj više negoli ona meni…
– Jebote Bog, novinar, što ne pišeš o crkvi, šta rade ove vladike i popovi…- kljunu me u rebra ovo pjano do mene, ko da proverava jesam li valjano parče pečenja, prezirući posnu trpezu.
– Ne psuj Boga, molim te!
– Ma, ne mislim ja na Boga ko na Boga već na ove njegove šta rade, jesi li video..?
– Koje njegove, brate?! Svi smo Njegovi! I oni koji ne veruju u Boga- Bog veruje u njih!
– A, jebote Bog, znaš na šta mislim, na ove tajkune u mantijama, bre!
– Ne psuj Boga, molim te! Psuješ sebe, svakog pretka i potomka kad opsuješ na Boga…
– A, što, tebi je u redu ovo što radi crkva pa im izigravaš portparola, a?!
– Jeste, sasvim mi je u redu! Crkva čini isto što i 2000 godina unazad…
– Aha, i tad su vladike i popovi bili ovako besni i bahati, jel?! Pre 2000 godina su terali “audije” i brojali lovu na kamari?!
– Ti govoriš o ljudima a ne o crkvi, brate…
– Pa, to je crkva, bre!
– Ne, to su ljudi, baš kao ti i ja, grešni, poročni, nepokajni ili pak sve suprotno tome, kako ko…
– E, vidiš, za mene je, recimo, pop- crkva, a kad me pop izneveri izneverila me je i moja crkva, znaš!
– Vidiš, za mene je pop poslušnik kao i nas dvojica, a njemu na dušu i savest kako će to poslušanje da čini? Ako te je izneverio čovek- nisi ti, brate, nikada verovao u Boga i crkvu, već greh, zemlju i prah…

– A?! Šta lupaš, bre, pa ako je Bog stvorio čoveka prema svom liku znači da su oni kao i on, a u takve i takvu crkvu ja ne verujem!
– Ali bespogovorno veruješ u sebe, a stvoren si jednako po Božijem liku?! Crkva je, brate moj, više od opskurnih vladika i paroljubnih popova, shvataš?
– Pa, kako ja da verujem ako treba da se ugledam na njih, a oni ko tajkuni, bre?!
– A, ko ti je rekao da veruješ u njih?! Veruj u sebe, u ono najbolje u sebi i veruješ u Boga! Ako su oni loši a ti budi dva puta bolji i ništa drugo Bog od tebe ne očekuje…
– Ja da budem bolji od nekog ko treba da mi je uzor?!
– Najpre, i među sveštenstvom i monaštvom imaš predivne ljude, nemoj sve zbirno u istu kotaricu, a sve i da niko od njih ne valja- Sveto pismo i Sveti oci nas uče da se zagledamo u sebe a ne pred sebe. Eto, ne zameri, ali prigrabio si tu flašu pa je prazniš verujući da te na njenom dnu čeka Gospod, a na crkvu huliš uz plamen sveće, kandilo, ikonu, kolač…
– Ne, ne, ne…menjaš teze, ne treba ja da ispravljam crkvu već ona mene- mene!
– Pa crkva nas, Bogu hvala, ispravlja i kičmeni već dve i nešto hiljade godina, brate, o tome ti i govorim! Crkva je naš stožer vazda i kada su ključevi od porte kod nedostojnog možda, ako je uopšte nama dato da cenimo ko je dostojan..?
– Jeste nam dato! Na nama vernicima je da kažemo ko valja a ko ne?
– Nije to izbor za mis, brate, pa da cenimo i ocenjujemo, a i to što ne valja, ne valja jednako u nama koliko i u kleru! Ne vire vladiki krila pod mantijom, niti nama dvojici pod košuljama…
– Dobro, ali kako ja da objasnim detetu da…
– Svojim primerom, brate! To ti je vera u Boga! Svojim mu primerom pokaži šta je čovekoljublje najpre, pa ćeš stići i do bratoljublja i bogoljublja, a onda si u crkvi i kada si na livadi, veruj mi…
– I sad si ti kao bolji od mene što ne piješ, ne psuješ Boga i držiš mi predavanje?!
– Ni slučajno! Naprotiv, lošiji sam i grešniji! Ne pijem jer sam svoje prepio, Boga ne psujem jer psovkom unizim sebe u sebi a ovo što ti govorim nije nikakvo predavanje, brate, već pokajanje, ispovest…
– Zabole te, znači, za njihova besnila, “audije” i ostalo?
– Baš! Više me brinu moja posrnuća i…
– Pa ti tolko fin da ih izgleda i nemaš, bre?!
– Pod vodom sam ti ja, brate, više negoli nad njom, ali verujem da svaki put kad izronim i udahnem to dar od Boga a ne nekog vladike i auspuha njegovih kola. Crkva smo ti i ja, porozna i nestalna ko naše svetinje, ali jednako crkva! Prestaneš li da veruješ u nju prestao si da veruješ u sebe, a onda ti bahatnici u mantijama imaju prava da čine šta žele jer se ugledaju na tebe…
– A, ne, mi treba da se ugledamo na njih i da…
– Mi treba da se ugledamo na lik koji jutrom vidimo u ogledalu i spoznaćeš svu silinu ljubavi i milosti Božije!
– A vladika nek vozi “audi”, a, a ja ću pešice?
– Nek vozi! Nema u tom “audiju” snage koliko u tvojim nogama da se uspeš do vrha, a tamo te čeka…
– Bog, a?!
– Ti, brate! Ti si gore. Crkva, vera, Gospod…sve je to na tom vrhu, u tebi, a “audiju” prokuvao motor još u podnožju, razumeš…
– Hoćeš ti da popiješ jednu, lako ćemo, bre, za crkvu?!
– Neću, hvala ti! Naravno da ćemo lako za crkvu, mi nju vazda možemo poneti jer na našim je nogama, no teško njoj sa nama…
– Aj’ bar jednu za domaćina…
– A, shvataš li uopšte, brate, ko nam je domaćin..? Vidiš li koliko je blag i čovekoljubiv, ne ljuti se ni kada mu flašom u slavu nazdravljaš…
– Pa, što da se ljuti, on je i ponudio…
– A, shvataš li uopšte, brate, ko nam je domaćin..? Ovo je gostoprimnik, a domaćin je…
Slava je. Sedimo za sofrom punom svega. Prepunom. Previše je to, no…
Malo je kome do plamena sveće, ikone, slavskoga kolača…dobrano se već popilo i slava je tek zbor flaša što ispijaju ljude na eks…

Mihailo Medenica