Šest scenarija za BiH u 2024. godini

Piše: Nenad Kecmanović

U prošlu subotu dočekana je i Srpska 2024. Kao i početkom svake godine, mediji anketiraju političare, eksperte, umetnike: „Šta u Novoj godini čeka Srbiju i Srpsku?” Narod voli da čuje prognoze onih koji „više znaju”, mada se obično ne ispune. Vučić kaže da je Srbima sudbina ista jer nam se poslednjih meseci minule godine, kao nikad, kolektivni Zapad sinhronizovano navalio na vrat „Kosovo može da ode iz Srbije, Srpska mora da ostane u BiH”. Ipak, proslava „međunarodno zabranjenog rođendana Republike Srpske”, 9. januara, učinila je da na levoj obali Drine bude posebno svečano, napeto i neizvesno, šta se Srbima u pola BiH sprema tokom narednih 12 meseci.

Sve će ostati po starom. Moglo bi se reći da se u Bosni stalno nešto burno događa da bi ostalo sve isto. Kolektivni Zapad nema ni interesa ni želje ni volje da raspetlja bosanski čvor jer u BiH nema ni nafte, ni gasa, ni zlata, ni jadarita, ni domaće industrije, ni viška ziratne zemlje, ni mnogo potrošača. Jedino ih brine ruski uticaj u Srpskoj. Bosna nikada ni sama sa sobom nije mogla da izađe na kraj, a nije joj valjao ni vilajet, ni aneksija, ni protektorat, ni Aleksandar, ni Josip. Zapad tek ne zna šta hoće: ako svi prihvate Dejton, oni ga ruše, ako nema visokog predstavnika, oni pošalju Šmita, ako im fali alat da pritegnu, izmisle bonske ovlasti, nameću zakone i sudove, obmanjuju evropskim perspektivama. I opet ništa. Već na početku rata svi mirovni posrednici su zauzeli svoju stranu u bosanskom građanskom ratu, i evo i danas razmenjuju pretnje, a svi zbog prečih poslova poručuju „ne talasaj”, zadovoljni da Bosna ostane mirna. Teško da će se i u narednoj godini nešto bitno promeniti.

Globalne promene će prelomiti. Jasno je da multipolarizacija sveta ide u prilog srpskom svetu, u prvom redu Srbiji i Srpskoj. Priključivanje i kandidovanje velikih, mnogoljudnih i resursima bogatih zemalja BRIKS-u, ŠOS-u i ODKB-u nedvosmisleno pokazuje da se globalni odnos snaga menja. Baš zato ni Rusija u Ukrajini ni Kina na Tajvanu ne žure nego iznutra vojno i ekonomski jačaju, okupljaju saveznike, čekaju da kolektivni Zapad posrne iscrpljen sistemskim protivrečnostima, osipanjem jedinstva, produbljivanjem pukotine između SAD i Nemačke, Evrope i arapskog sveta. Odgovor SAD i EU: ukopavaju se na Balkanu i povećavaju pritisak na Srbiju i Srpsku. „Ko nije sa nama, taj je protiv nas.” Dinamika globalne multipolarizacije nije sinhrona sa dinamikom našeg otpora i u tome se krije opasnost po Srpsku i Srbiju: „Ne lipši magarče do zelene trave.” Ukoliko izbori u SAD, u EU i više relevantnih zemalja, možda nešto i ranije promene, utoliko bolje po nas.

BiH će se raspasti. Tri decenije tvrdoglavog guranja projekta unitarne BiH, koji ne samo da ne napreduje nego krupnim koracima ide natraške, mogao bi napokon da dojadi i unutrašnjim i spoljnim akterima. Paradoksalno, u prvim posleratnim godinama još je bilo živo sećanje na bolje međunacionalne odnose, pa makar bili ostvareni pod diktaturom (proletarijata) i drakonskim kaznama za sve one koji su javno iskazivali nacionalni identitet. No, kako je došao mir, demokratija je omogućile da sva tri naroda slobodno izraze svoje osobenosti – nacionalne, verske, jezičke, kulturne, običajne, tradicionalne, folklorne, mentalitetne. To bogatstvo u razlikama je zanimljivo, „ali ne u mojoj kući” jer, kako vidimo, u svakodnevici života tri naroda generiše napetosti na ivici sukoba i želju da se sa sebi sličnim samoorganizuju na svom delu BiH. Čini mi se da je čak i kod bošnjačkog došlo do zamora od bezbrojnih jalovih pokušaja da se rastuće razlike uteraju u Prokrustovu postelju unitarne države. Spoljne intervencioniste to ne pogađa koliko narode u BiH, ali valjda je vreme da i kod njih razum nadvlada aroganciju i dozvole miran razlaz entiteta i kantona.

Dogovor bez spoljnog posredovanja. Iako negde u Dejtonskim papirima stoji da se sve odredbe mogu menjati dogovorom strana potpisnica, „međunarodna zajednica” nikada nije rekla „eto vas tamo pa se sami dogovorite šta ćete i kako ćete”. Inostrani posrednici, koji su uvek nesložna množina, više vode računa o vlastitim interesima i njihovom usaglašavanju nego o interesima lokalnih naroda u sporu. Pozitivan primer direktnog dogovora predstavnika tri naroda u BiH bila je neformalna koalicija nacionalnih stranaka uoči prvih izbora devedesetih. Tada su zajednički nastupili protiv komunističke vlasti, uzajamno glasali za nacionalne liste, unapred podelili funkcije, tako da je pored trijumfalne pobede sprovedena i mirna i efikasna tranzicija vlasti. Dodik i Čović su tokom prošle godine pozivali Izetbegovića na takav dogovor, ali je ovaj to, oslanjajući se na silu SAD, prećutao. Nije isključeno da će Bošnjaci, osvedočeni kako Amerika svoje saveznike napušta u Avganistanu, zloupotrebljava u Nemačkoj, šalje u smrt u Ukrajini, doći pameti. Možda je profesorka Ekonomskog fakulteta u Sarajevu Sabina Silajdžić lasta koja najavljuje proleće.

Povratak na Dejton. „Dejtonski sporazum je doneo mir, ali ne i političko rešenje za BiH”, počeli su da ponavljaju Amerikanci, a za njima i Evropljani koji su ga skrojili. To je i logički i politički neodrživo, jer je političko rešenje i omogućilo prekid rata. Dejtonskim sporazumom BiH je dobila Ustav, koji je temelj političkog rešenja, a u ostalim aneksima su definisane osnovne institucije i funkcije države, „cela u tri dela”. Iako će se ispostaviti da je to bila još jedna „privremena i prelazna” obmana „u duhu” Zapada, ostalo je crno na belo zapisano, od sve tri strane potpisano i međunarodno garantovano, da će BiH biti konfederalna država. Minimalna centralna vlast sa svega četiri zajedničke funkcije i visokom političkom autonomijom delova kojim pripadaju sve ostale nadležnosti. Sve što je samovoljom v. p. oteto, nametnuto, suspendovano, nema težinu Ustava i volje naroda, i na nekoj budućoj konferenciji o Bosni možda bude kao i na Jalti za Jugoslaviju – fifti-fifti, iliti u sarajevskom žargonu „lapo-lapo”.

Srpska će otići iz BiH. Paradoksalno, ali lažni v. p. bi mogao da donese nešto zaista novo u BiH. On razmišlja: ako u pola BiH mogu da budem prihvaćen kao pravi, onda mogu u Bosni i da uradim što god mi padne na pamet. Verovatno je negde na brifingu pred odlazak u Sarajevo čuo da je „Bosna zemlja čuda” i da na „njenim granicama prestaje logika”, pa se i sam ponaša u skladu s tim. Pošto svi, ne samo u BiH, smatraju da je nesposoban, odlučio je da pokaže za šta je sve sposoban. Najnovije: pored suđenja v. d. direktoru „Službenog glasnika” zato što nije objavio njegov privatni zakon, lažni v. p. je onomad uveo sankcije nekoj maloj firmi koja je učestvovala u organizaciji rođendana Republike. To bi sve skupa bilo komično, posebno otkako je predsednik Suda BiH, pred kojim se vodi proces protiv Dodika, uhapšen zbog korupcije, da Šmit nije najavio zakon po kome će Srpskoj oteti šume, reke, zemljište, zgrade i sve ostalo što je u javnoj svojini. Praktično, to je isto kao da je najavio zakon o likvidaciji Republike, a na to postoji samo jedan jedini odgovor. Znajući kakve je gluposti do sada pravio, ne bi iznenadio, a poslodavci zauzeti ratovima u Ukrajini i na Bliskom istoku i ne primjećuju da je Šmit postao opasnost po mir i stabilnost u regionu. Dodik ga je upozorio da će to biti povod da Srpska ode iz BiH. Rekli bismo, možda i dobrodošao povod, jer ko zna da li će se i kada steći idealne okolnosti, a ovako nema nam druge nego da koristimo prednost prvog poteza ne čekajući da se Ramo i Zukan poseku šumu na Jahorini i upregnu se da stabla dovuku na čaršiju. Šmit se možda proslavi kumovanjem samostalnosti Republike Srpske, iliti kao korisni idiot.

Izaberite scenarij, ali ne onaj koji vam se najviše sviđa, nego onaj koji vam se čini najrealniji.

(Politika.rs)

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)