Vatrogasci duha

0

Piše: Nebojša Jevrić

„Ja nisam književnik. JA SAM RAZBOJNIK. Neka zapamte ariviste, ulizice, profesorske njuške i svi vatrogasci duha: meni je potpuno vrušt, još bolje, meni je drago što neću da uđem u istoriju srpske književnosti…”

Tako je nekad pisao Moni de Buli.

Bes i beda onoga što se danas naziva srpska književnost, razni kukci i kukavci sa kojima se nekada borio Rade Drainac, Moni da Buli , opet su na sceni.

Od tih kukurekala, od tih kukaca i kukavaca koji se sa svakom raspodelom moći sami rasporede po forumima i redakcijama, nemoguće je da se pojavi nova knjiga a kamo li novi pisac.

Iako postoji četirsto književnih nagrada, ne postoji mogućnost da tu nagradu dobije književni poslenik kojeg oni nisu odabrali. Sreski pisci ih dodeljuju jedni drugima.

Zveče na njima medalje ko na šarovu verige.

U sveopštem rasulu kao da niko nije obratio pažnju na propadanje velikih srpskih izdavača. Nestali su Prosveta, Nolit, BIGZ… Prepušteni tranzicijskom ludilu nestali su sa kulturne mape.

Pisanje ni o čemu kao osnov društvenopolitičke podobnosti i lager lista postmodernista, ponižavajuća i okupaciona književnost za čije kanalisanje su bili zaduženi naši fulbrajtovci.

„Kabinetski producenti rđave literature, seminarski pacovi i falsifikatori stvarnosti”, govorio je o njima još Rade Drainac.

Nacije koje treba okupirati nemaju pravo na nacionalnu književnost.

Sakrivanje od publike ozbiljnih pisaca.

Pojavi se knjiga i prećute je kao da je knjiga svrakin izmet. Zadatak je jasan – DENACIONALIZACIJA Srbije.

U slikarstvu, opet, svoje mesto zauzimaju konceptualisti. Gazda Soros je imanovao kustose.

Šta će književnost, šta će pisci narodu koji treba da bude okupiranan.

Koliko godina treba da prodje pa da bude otkriven neki novi Stanislav Krakov ili Dušan Jaglikin, Georgije Božović? Zaboravljen je Miodrag Bulatović.

Književnost je marginalizovana. Sa jedne strane tu su plačipička lirična sranja koje pišu gospođe i gospođice u godinama i na drugom kraju, romansirane žitije svetaca, lager lista posmodernista koja služi da se rastera publika. Književnu publiku. Koje nikad nije bilo mnogo. Otkad su se pojavili mobilni sve je manje.

Kao i novinarstvo i literatura je svedočanstvo jednog vremena. Gospodari Novog Poretka ne vole svedoke…

Kome su potrebne Željkove priče!

Da li ste čuli za knjigu „Utuljena baština”? utulili. Ne može odavno da se nađe u knjižarama ugasili. Ne može se smatrati obrazovanim onaj Srbin ko nije čitao Stanislava Krakova, Grigorija Božovića…

Imali smo rat u komšiluku, i tu u kući, ali sve knjige napisane o ratu su prećutane, tako da nije čudo što se niko od pisaca ne prihvata posla. Imamo tranziciju i najstrašniji oblik divljeg kapitalizma, a niko ne sme ni da lane. Boje se Hadži Čaršije Salijeri. Takozvane Druge ili Duboke Srbije. One koja drži vlast u kulturi. Uvek je talenat taj koji je osuđen na propadanje. Na rane, na ispljuvke krvi… Udružuju se niže vrste. Mravi, pčele. Netalenti.

Kurjaci zavijaju duboko u planinama. A lako ih je prepoznati. Na njih nema lovostaja.

Nestali su pesnici iz javnosti. Da li znate da su u Srbiji nestali pesnici? Ako i postoje, toliko su marginalizovani da žive na ivici egzistencije. Da nije tužno bilo bi smešno. Kako može da živi narod koji nema poziju? Kako se ne ubije?

Nema ih u knjižarama.

Nema u izdavačkim planovima. Nema ih nigde a imamo najbolje pesnike Evrope. Nema književnih časopisa.

A ako postoje štampaju se u pedeset primeraka.

„Da skrešemo budžet za kulturu” predložili su Čerčilu kad je počinja’ Drugi rat.“

„Šta će nam pobeda bez kulture”, rekao im je Čerčil.

(IN4S)

Ostavite Komentar

Your email address will not be published.