Da li su kultura Srbije, srpski jezik i srpska književnost za poslednjih pedeset godina nenadoknadivo oštećeni?

Piše: Milorad Antonić

U tekstu „Rodna ravnopravnost ili brigo moja pređi na drugoga“ objavljenom 10.01.2024.godine citiran je i deo iz dopisa koji je Advokatska kancelarija Radić uputila PREDSEDNIKU REPUBLIKE. Taj dopis mogao bi pokrenuti veoma značajno pitanje o tome, kako je u istom naglašeno, da li nam treba „Rečnik nepostojećeg srpskohrvatskog jezika na kome će se raditi narednih 60 godina a prema odluci SANU, oni ne žele da da menjaju naziv tog Rečnika.“

Uvidom u informacije vezane za nadležnost i zadatake SANU između ostalog stoji da se ista angažuje „..Na izradi dela od nacionalnog interesa,poput Srpske enciklopedije,Rečnika Srpske akademije nauka i umetnosti, nacionalnog atlasa i enciklopedija u oblasti nauke i umetnosti, kao i kritičkih izdanja najznačajnijih naučnih i književnih dela na srpskom jeziku, vrednih muzičkih dela i najvažnijih pravnih spomenika,“ (vidi: https://www.sanu.ac.rs/o-akademiji/zadaci-i-aktivnosti-sanu/. Iz priloženog jasno je da je nečijom voljom ili neodgovornim radom jedan od osnovnih zadataka SANU zanemaren,što se i bez gore citiranih zadataka i aktivnosti, a uz činjenicu da se radi Rečnik nepostojećeg srpskohrvatskog jezika taj posao čini problematičnim,nesvakdiašnje čudnim i nerazumnim. Takođe, pravo je čudo da se sve to nečijom voljom više od pola veka sprovdi. Jer prosta logika nalaže da se za vreme, provedeno na izradi rečnika nepostojećeg jezika,moglo možda malo više uraditi nešto od zadataka od nacionalnog interesa Srbije.

Isto tako začuđujuće je da su na organizacionim telima, počev od raznih uredničkih odbora (a ima 21 akademski Odbor i 8 Odelenja) te na kolegijumima i sličnim nadležnim uredničkim telima ove aktivnosti mimo  nacionalnog interesa i zadataka Akademije dobijale „zeleno svetlo“. I upravo to pitanje  da li se za to vreme radilo i dalje radi na štetu nacionalnog interesa proističe i iz dopisa ove Advokatske kancelarije te je i iz tog razloga isti upućen Predsedniku države. Nedostatak pojašnjenja, nedoumice ali i sumnje u ovu našu nacionalnu ustanovu kulturte i nauke i umetnosti ništa dobro ne donose. Sve to dopirnosi zaključku da je jedino što se poštovalo to je lakoća donošenja odluka. Da je sve  to veoma moguće upućuje i činjenica da je na ovu nedopustivu aktivnost izdavanja Rečnika nepostojećeg srpskohrvatskog jezika u NINU od 8.septembra poprilično daleke 2009. godine ukazao akademik Dragoslav Mihailović: 

„Mihailovićeve zamerke na osnovu kojih on predlaže načine za dalji rad na Rečniku mogu se svrstati u dve grupe. Prva se odnosi na sam naziv i prirodu ove publikacije. SANU namerava da nastavi sa radom na srpskohrvatskom rečniku do kraja, dakle na rečniku jezika koji više ne postoji, budući da su na njegovom govornom području za poslednjih nekoliko decenija proklamovani hrvatski, bošnjački i crnogorski jezik (redosledom raspada bivše Jugoslavije). Uzrok ove odluke, naš akademik detektuje u hroničnom jugoslovenstvu u srpskoj jezičkoj nauci na račun Srbije i srpskog jezika. Mihailović ne spori da bi se takva odluka mogla razumeti ukoliko bi posao mogao da se završi u kratkom roku, posebno i zbog već ogromnog uloženog truda od 5.571 izvora u 15 svezaka. Pojednostavljeno, ukoliko bi ostatak posla do slova Š mogao, nekim čudom, da se obavi recimo za nekoliko meseci ili najkasnije do 2012. ili 2015. Tako bi se nekako u skorije vreme okončala izuzetno neprijatna i nadrealna situacija u kojoj se, iako im je Ustavom zagarantovano pravo ali i obaveza službene upotrebe srpskog jezika, građanima Srbije zavlači ruka u džep za finansiranje rečnika bivšeg, nepostojećeg jezika proklamovanog za potrebe bivše, nepostojeće zemlje. Mihailović čak primećuje da bi „širina delovanja“ srpske nauke mogla da zavisi i od želje i zanimanja novih država, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Republike Srpske, da „sarađuju sa Srbijom u pogledu jezika i da snose svoj deo napora i troškova za dalji zajednički rad“.

Rečnik bez leksike naroda Srbije

Tako neodustajanjem od daljeg rada na izdavalju Rečnika nepostojećeg jezika i odbijanjem izmene naziva rečnika ovaj naš i jezički i naučni i nacijonalni hram  favorizuje drugi umesto srpski jezik. U prilogu koji sledi uočava se jedan veoma interesantan primer.Naime   na zvaničnom predstavljanju  Odbora i Odelenja SANU u  opisu aktivnosti i zadataka  Odeljenja za jezik i književnsot navdeni su i odbori.

„Odeljenje jezika i književnosti pokriva dve naučne oblasti: nauku o jeziku i nauku o književnosti, ali ga čine i istaknuti književni stvaraoci – pesnici, prozni i dramski pisci, književni kritičari i esejisti.

Nauka o jeziku izučava se u Odeljenju posredstvom više naučnih projekata u različitim odborima–Odbor za Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika, Odbor za Srpski etimološki rečnik, Odbor za onomastiku. Nauka o jeziku se izučava i putem akivnosti međuodeljenjskih odbora za dijalektološke atlase evropskih, opštekarpatskih i slovenskih zemalja, kao i kroz Staroslovenski odbor u kojem se uporedo proučava srednjovekovna srpska jezička i književna tradicija i stari spomenici srpske pismenosti.“

Kao što se vidi u nazivu ODBORA čiji zadatak, imeđu ostalih je i rad na spornom rečniku stoji  da je to Odbor za Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. Dakle ne samo da sporni Rečnik srpskohrvatskog jezika nosi to veoma čudno ime već se tako zove i sam ODBOR.Tolika privrženost ne smo kroz rad već i kroz naziv odbora a time i  i promocija nepostojećeg jezika  nije jasna.A  nije ni   štamparska greška!  A ni primedba akademika Mihailovića nije usvojena!Pa šta je u pitanju?

Sami  prosudite i pokušajte da nađete razuman razlog za ovakvo mišljenje uz  adekvatan odgovor zašto se SANU  oglušio o primedbe akademika Mihailovića koji je ukazao na to da je: „Posle izlaska 8. i 12. sveske u Odboru za Rečnik SANU dva puta zapaženo da u njemu nedostaje leksika naroda Srbije, ali i da takva greška u sledećim sveskama nije ispravljena. Naprotiv, Mihailović konstatuje da je pregledom izvora i navoda Rečnika u 15 svezaka samo potvrdio ranije zaključke: „kultura Srbije, srpski jezik i srpska književnost za poslednjih pedeset godina nenadoknadivo su oštećeni“. Na prvom mestu zbog „nipodaštavanja srpskih dijalekatskih područja“ jer u pigtanju su „tri miliona i 181 hiljada duša“ ili 56 odsto stanovništva srednje Srbije po popisu iz 1981.“(vidi:https://www.nin.rs/arhiva/vesti/14368/sporenja-o-recniku-srpskohrvatskog-jezika-sanu)

Nije samo NIN pratio ovu temu.Na nelogičnosti i čuđenje javnosti ukazale su i „Nezavisne novine“ iz Banja Luke,koje su se otvoreno upitale „Da li još postoji  srpskohrvatski  jezik  i na kom to jeziku piše SANU.“ Na tribinama i diskusijama moglo se čuti i to da se „još samo u Beogradu i to u SANU čuva srpskohrvatski jezik.“ Mondo je, takođe, preneo veoma interesatna mišljenja i zapažanja o ovom  nesvakidašnjem trudi i ponašanju SANU. (vidi: https://mondo.ba/Magazin/Kultura/a604350/Izasao-19.-tom-Recnika-srpskohrvatskog-jezika.html).

Pomenute i mnoge druge nejasnoće nisu samo čudne nego uz malo zdravog razuma, da ne govorim o  iskonskoj ali i patirotskoj potrebi ma koga, pogotovo institucije  od izuzetnog značaja za čuvanje i negovanje  nacionalne kulture,ukazuju na nedostatak posvećenosti tome. A možda i nedostatku osećanja pripadnosti nacionalnim interesima  akademije kojoj pripadaju oni od kojih zavisi drugačiji odnos.

I to je već pitanje odgovornosti.

Kada je kralj Milan Obrenović 1. novembra 1886.u Nišu obnarodovao zakon Kraljevsko-srpske akademije  kojim je Akademija  ustanovljena zadatak akademije je bio „da nauku obrađuje i unapređuje; da postavlja i održava zdrave osnove naučnome sudu; da obelodanjuje i izaziva istraživanja naučna u prirodi, društvu i istorijskim spomenicima; da potpomaže udomaćivanje i razvitak viših umetnosti; da udruženom snagom za napredak prosvete izvršava ono, za šta je posebna snaga nedovoljna“.

Laik(čitaj narod) bi posle  ovakvog ponašanja SANU  postavio pitanje: da li će i kako će ova naša naučna i značajna  nacionalna  ustanova da realizuje postavljene zadatake, kako će narodu da objasni značaj da imamo rečnik  nepostojećeg i jezika koji ne razumemo. A narod će sve razumeti ako  razume jezik. Uostalom probajte :da li razumete npr. ove reči hrvatskog jezika: dimodojavnik, obrubnik, znojilište, bakroza, prikaznik, prestrujnik, javnozborac, pridatak,izazor zapozorje, uspornik, zatipak…?!

Kao i uvek odgovor bi trebao biti vrlo jednostavan. Vrednost svega  se pokazuje kroz život.  Dakle, ima mesta sumnji laika!Krađa jezika poziv na sukob!

Ali nije sve u nerazumevanju stava SANU. Gledajući tržišno i domaćinski Srbija nesebično troši i sredstva i kadrove za pormociju hrvatrskog jezika.

Drugo,čini  se da stvara i jednu veoma neprijatnu,skoro opasnu situaciju budućim generacijama.

Samo podsećanja radi da ukažem na činjenicu da su u ovoj susednoj zemlji zvanični stavodi da smo im npr. uzeli Nikolu Teslu, i mnogo toga još.Da li će jednog dana neko u Hrvatskoj uzeti Rečnik srpskohrvatskog jezika,koga je izdala niko drugi nego zvanična  ustanova države Srbije i ponuditi ga kao dokaz da smo pokrali njihov jezik. Priznati lingvista Ranko Bugarski  tim povodom je izjavio da: „Reći da je jezik ‘ukraden’ to je poziv na akciju, na sukobe, na konfrontaciju, pa ako hoćete i na oružane sukobe. To je ratnički diskusrs proistekao iz politikanstkog delovanja”.

Dakle eto za Hrvatsku dobrog razloga za sukob, u kome će oni braniti svoj jezik.

Šta su motivi SANU još je nepoznanica.Ali znamo šta joj je između odstalog još zadatak .Npr. na zvaničnoj prezentaciji  SANU piše da  je to:

„Izdavačka delatnost Akademije je usmerena i na stalne i povremene publikacije iz oblasti nauke, kulture i umetnosti koje prodaje ili razmenjuje sa organizacijama i ustanovama u zemlji i inostranstvu s kojima ima razvijenu saradnju, posebno sa međunarodnim udruženjima nacionalnih i državnih akademija. U skladu sa sporazumom Republike Srbije i Republike Srpske naglašeno je razvijena saradnja sa Akademijom nauka i umjetnosti Republike Srpske.“(vidi:https://www.sanu.ac.rs/o-akademiji/zadaci-i-aktivnosti-sanu/

Nije naglašena saradnja sa Republikom Hrvatskom, ali i bez toga SANU intezivno već više od  pola veka radi na promociji hrvatskog jezika. I  radiće još narednih 60 godina kako bi završila ovo svoje kapitalno izdanje.

Dakle, 19. tomom Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika  završena je obrada reči  koje počinju na slovo O .Na redu je slovo  P .Kada ovaj rečnik bude završen    biće ukupno  preko 30 tomova.Kada će to biti nije poznato.Obzirom da jezik srpskohrvatski koji ovaj rečnik obrađuje ne postoji već 2o godina do tada će mnogi  zaboraviti i da je uopše postojao.

SANU se o čigledno dobro trudi  da mu produži život.

Koji je jezik SANU?

Interesantno je i to da je posle objavljivanja 19. toma Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU),kako su pisale „Nezavisne novine“, pokrenuta i  polemika o„tome da li još postoji srpskohrvatski jezik, i na kojem se to jeziku piše u SANU.“  Održana je i trbina na kojoj su o ovom rečniku gvorili prof. dr Rajna Dragičević i dopisni članovi SANU-a Miro Vuksanović i Goran Petrović, a u “Večernjim novostima” objavljen je tekst pod nazivom “Tomovi nepostojećeg jezika”.“Nezavisne novine „ navode da je rukovodilac riječnika dr Stana Ristić o njegovom spornom nazivu rekla da bi promjena naziva sa srpskohrvatski u srpski izazvala polemike jer bi srpsku stranu mogle optužiti bosanskohercegovačka, hrvatska i crnogorska za prisvajanje građe.

Književnik Miro Vuksanović je poručio: “Kad god se javi knjiga, onda bude pitanje zašto se tako zove, a to se tako zove od 1959. godine. To je isto pitanje kao kad bih ja pitao vas zašto se zovete tako kako se zovete. Svoje mišljenje sam dao ‘Večernjim novostima’ i dozvoljavam ‘Nezavisnim’ da izjavu prenesu, ali u celosti i bez izmena”, rekao je napominjući  da je njegova izjava literarna, a ne lingvistička i dodao:”Kad sam 1959. godine, čim je krenuo veliki Rečnik SANU, čije ime do danas nije promenjeno, bio punoletan, sa dvadesetak dok smo najkuražniji, hteo sam hitno da pozovem Tita i njegove najodanije saradnike. Izdao bih komandu za zbor na Dušanovcu, zbog carskog imena da im zadam što više zorta, naredio da ne smeju preko svojih žbira da zaviruju šta pišem i o kome, rekao da im s pameti ne pada da me muštraju po svojim pustim lovištima. Podvukao bih, oštro, svakome ponaosob da ću ih smjesta posmenjivati (to je barem tada bilo lako izvesti) ako se veliki Rečnik SANU ne bude zvao srpski.

Za zaštićenog svedoka uzeo bih Vuka Karadžića, koji je davno naučnim načinom utvrdio da je sve što je kazano štokavski u celosti srpsko, da tako i tim jezikom govore Srbi tri zakona. Ali, nešto me smelo, viši interes, šta li je već bilo, pa zamisao nisam ostvario. Danas, sa bezmalo 90 godina, dok ovo pišem, priznajem svoj veliki propust iz 1959. i kasnijih, naročito skorašnjih godina, ali dosledno i uvek govorim da je moj jezik jednako i uvek srpski, mada su uzeli običaj da ga i drukčije zovu. Zato još jednom objavljujem na svim jezicima srpskog jezika da je veliki Rečnik SANU bio i ostao srpski, po struci, istini i pravdi, a srpskohrvatski po političkim nalozima čije su posledice trajne”, zapisao je Miro Vuksanović, a po dopuštenju, volji i želji autora njegovu izjavu prenijeli smo u cijelosti, navode “Nezavisne”.

Krleža: “to je jasno kao dan“

U tekstu „Naše muke s rečima“(Poltika Nedelja, 18.11.2007.(vidi:

https://www.politika.rs/scc/clanak/ stoji da je uoči 52. međunarodnog Beogradskog sajma knjiga konačno je u izdanju Matice srpske objavljen „Jedini jednotomni rečnik srpskog jezika posle Vukovog “Rječnika” štampanog u 19. veku“što je ocenjeno kao isitorijski događaj u  srpskoj kulturi, na koji se čekalo od 1818. godine, kada je izašlo prvo izdanje Vukov “Rječnika”. Glavni urednik “Rečnika srpskog jezika” bio je dr Mato Pižurica, redovni profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu na predmetima iz oblasti srpskog jezika i lingvistike, i sekretar Odeljenja za književnost i jezik Matice srpske. Ideju za izradu jednotomnika izneo je Mitar Pešikan organima Matice srpske još pre objavljivanja završnog (šestog) toma “Rečnika srpskohrvatskoga književnog jezika”, koji je započet kao projekat dveju matica, i tako su urađena prva dva toma, da bi ga završila Matica srpska posle istupanja iz posla Matice hrvatske.

Na podsećanje da  Srpska akademija nauka i umetnosti objavljuje “Rečnik srpskohrvatskog narodnog i književnog jezika” i s tim u vezi na pitanje da li je nakon srpsko-hrvatskog jezičkog raskola, trebalo napustiti“, rekao je : „Prevariću se pa ću reći da je za eventualnu takvu izmenu pravi trenutak mogao biti pre petnaestak godina – sada je to prekasno.“

A da li su srpski i hrvatski jedan ili dva jezika? Da li naši lingvisti u tom smislu imaju usaglašen stav,odgovorio je:„Dvoumim se da li da Vam odgovorim – i jesu i nisu, ili da, i Vi i ja, podsetimo čitaoce na često, u vreme (post)maspoka citiranu Krležinu izjavu u svim tada jednojezičnim republikama: “Da li su hrvatski i srpski jezik jedan ili dva jezika – to je jasno kao dan!”. I nagađali bismo, vođeni zdravorazumskom logikom (sada smemo, ali ne i tada) – šta je zapravo on “mudro” rekao?

Interesantno je i to što je profesor dr  Mate Pižurica  u povodu izrade Jedinog jednotomnog rečnika srpskog jezika rekao: „Nekoliko godina unazad sam nominalno vodio projekat – pisao zahteve za sredstva, tražio načine da se projekat okonča, polagao račune, potpisujući izveštaje, i primao na sebe opravdano nezadovoljstvo javnosti što se rečnik ne pojavljuje.“

Što se tiče izrade   Rečnika srpskohrvatskog narodnog i književnog jezika tu ništa  nedostaje.

Možda je u parvu pisac Mladen Markov,koji je svojevremeno podržavajući akademika Dragoslava Mihailovića rekao:

„Dragoslav Mihailović je u srži dotakao važnu i istinski dobru temu i lingvisti bi trebalo blagonaklono da je prihvate i osmotre sa svih strana, a ne sa tako strašnim i žestokim osudama na Dragoslava. Važno je čuti ga, razgovarati o tome, pronaći najbolji put.“ „Ako nemaš ono što voliš, voli ono što imaš“, savetuje Mihailović kao što to psiholozi savetuju radi psihičkog zdravlja.

Tužno i deprimirajuće!