Badnjak

Piše Luka Tapušković

Mnogo puta se u javnosti pokrenula polemika je li nalaganje badnjaka uoči proslave Božića paganski običaj. Postoje određeni izvori koji će govoriti da je ovaj običaj potekao još od paganskih slovenskih plemena kada je naš srpski narod bio mnogobožački te da je u slavu tih „bogova“ vršeno nalaganje.

To možda i jeste tačno, kad čovjek razmisli. Nekom laiku, strancu, ili pak nekom ateisti koji je došao iz drugih zemalja svijeta to zaista može tako izgledati. Spaljivanje drveta, ljudi okupljeni oko njega… Međutim…

Čak iako spaljivanje badnjaka vuče svoje korijene iz paganskih običaja, nešto razmišljam, zar se to ne radi u slavu Bogomladenca Hrista? Zar upravo taj lijepi narodni folklor nije po Njegovom dopuštenju opstao da se sprovodi, upravo u Njegovu slavu? Na kraju krajeva, sve što proslavlja Gospoda je po Pismu Bogu milo, a mi grešni koji se okupljamo u Njegovu slavu da makar na neki način pokažemo da smo Njegovi, možda i jeste taj dobri, Bogu mio, čin.

Na kraju krajeva, Srbima je badnjak sveto drvo. Nije ono sveto zbog svog postojanja, da nije Boga ne bi ga ni bilo, baš kao ni nas, već je sveto upravo zato što je od Boga darovano i po Njegovoj milosti i volji ga mi u Njegovu slavu i spaljujemo, a okupljeni oko tog ognja proslavljamo Bogomladenca Hrista. Svaki narod ima neku svoju simboličku svetinju, svako drvo bi po tome bilo sveto jer je tvorevina Božja. Ali ne jer je nešto oko njega posebno, nego upravo ZATO što je tvorevina Božja. Jer sve što od Njega dolazi, ne može biti rđavo, samo čovjek u svom grijehu može rđavo napraviti.

Neka vam je na zdravlje i spasenje Badnji dan, veče i nastupajući Božić. Nadam se da vam post nije teško pao, kako tjelesni tako i duhovni, i da smo svi zajedno iz njega izašli kao bolji ljudi.

Rode, mir Božji, Hristos se rodi!