Autorski tekst za BORBU piše: Bojan Panaotović
Godina koju smo upravo ispratili donela je ispravku jedne velike nepravde koja se vukla još od 30. avgusta 2020. godine a to je veto na ulazak u vlast stranaka koje dominatno predstavljaju Srbe u Crnoj Gori. Mada predstavnika koalicije ZBCG nema ni u Spajićevoj vladi činjenica da je čelno mesto predstavničkog doma zauzeo doajen borbe protiv autokratskog režima i autentični predstavnik Srba Andrija Mandić, donela je veliku satisfakciju iliti melem na ranu nakon višedecenijskog aparthejda i gušenja ljudskih prava Srba ali i svih onih građana koji se nisu slagali sa politikom da iz Beograda duvaju zli vetrovi, da je SPC državni neprijatelj broj 1 i da će građansku harmoniju Crnoj Gori doneti samo scenario u kome će Srbi na ovaj ili onaj način biti u broju i položaju sličnom onom u kakvom se nalaze u Hrvatskoj danas. Otuda, recimo i ono simbolično i znakovito puštanje Tompsona u jutarnjem programu RTCG.
Godina koja je za nama donela je i pobedu mladog, obrazovanog i trezvenog Jakova Milatovića nad istrošenim Milom Đukanovićem, poraz DPS-a na parlamentarnim izborima kao i pobedu demokratskih snaga u gotovo svim gradovima u Crnoj Gori. Nakon formiranja vlade Milojka Spajića i veoma efikasnog rada parlamentarne većine koja je donela niz izuzetno važnih zakona iz oblasti pravosuđa i koja na koncu ipak odslikava veći deo narodne volje iskazane na izborima, postavlja se pitanje šta nam donosi nova 2024. godina?
Ako se po jutru dan poznaje nova vlada i nova parlamentarna većina, naročito u kontekstu dobrih odnosa dvojice ključnih ljudi Spajića i Mandića, ima potencijal da potraje dugo, pa možda čak i u punom četvorogodišnjem mandatu. Naravno za ovakav scenario potrebno je do kraja uvažiti koalicioni sporazum i tokom tekuće godine izvršiti rekonstrukciju vlade i postaviti ljude iz redova ZBCG na dogovorene ministarske pozicije. Naravno, na Spajiću ali i celoj vladi je da nastave započetu borbu protiv kriminala i korupcije i da poboljšaju ekonomski položaj građana koliko god je to moguće, dakako na realnim osnovama.
Rezultati popisa na osnovu prikupljenih podataka o kojima se šuška ili čak i glasno govori kao što je to recimo učinio funkcioner DPS-a Nikola Gegaj koji je otvoreno rekao da su realne šanse “da će srpski jezik imati većinu”, putokaz su Spajiću da će u političkoj epohi koja je pred nama racionalno i pragmatično biti uvažavati i sarađivati sa srpskim faktorom a ne oslanjati se na politku srbofobije i tvrdokorne desnice koja je na svim izborima u poslednje četiri godine dobijala sve manje i manje glasova.
Otuda, valja očekivati dalju konsolidaciju srpskog faktora u Crnoj Gori kako kroz aktivno učešće na različitim nivoima vlasti tako i koracima, zahtevima i simboličkoj i političkoj satisfakciji koji će uslediti nakon što budu objavljeni rezultati popisa prema kojima će Srba, gotovo izvesno biti preko 35%, dok će srpskim jezikom govoriti nešto preko 50% građana.
Opiranje DPS-a i srodnih političkih grupacija da se činjenica da srpskim jezikom govori najveći broj građana njihove države, adekvatno tretira u Ustavu i pozitivnoj zakonskoj regulativi liči najviše zabijanju glave u pesak noja kada vidi da je u teškoj ili bezizlaznoj situaciji. Čak i da u normativnoom smislu sve ostane po starom, kakva je to uteha prvacima DPS-a kad u realnom životu, građani, narod, ljudi, njihove komšije i sugrađani govore upravo jezikom toliko omraženim ušima većine prvaka DPS-a. To je onaj jezik koji je standardizovao Vuk Karadžić poreklom iz nikšićkog kraja. Upravo je taj Vuk govorio da se najlepši i najčistiji srpski jezik govori u pojasu koji danas spaja deo zapadne Crne Gore i deo istočne Hercegovine, ali ko mari? Da je sreće pa da smo Vuka gurnuli u zaborav i na marginu kao i Njegoša koji širi duh genocida. I onda Marka Perkovića Tompsona u jutarnji program da on bude lektira, na primer, evropski, nežni, visokumni, poetski virtuozni stihovi:”Stićiće vas naša ruka i u Srbiji.” Za mlađe i neupućene u ruci je kama za rezanje vratova.
Na tragu rečenog, pokušaji DPS-a i satelita da se dodvore Spajiću, kao i upadljiv izostanak svake kritike na njegov račun u medijima koje kontroliše DPS, jalov su pokušaj da se onemoćali kauboj vrati u sedlo. Samoobmana je ubitačna i za ljude i za narode govorio je pomenuti vladika Rade, pa valja i ovde istaći da DPS seje samoobmanu i iluziju da će Spajić rasterati sve sadašnje koalicione partnere i prigriliti njih. I tu ključ nije u Spajićevoj naklonosti, simpatiji ili animozitetu već je suština u tome da je duh vremena takav da za srbofobiju, srbomržnju, atake na SPC i MCP, pljuvanje po Beogradu, naprosto nema mesta u mejnstrimu. To je prošlo vreme. Klatno se pomerilo na drugu stranu. Neka promisle zašto ih Spajić nije uzeo za koalicione partnere sada, prilikom formiranja ove vlade, zašto predsednik skupštine nije Danijel Živković već je to Andrija Mandić i zašto se Blinken u razgovorima sa predsednicima Vučićem i Milatovićem u Vašingtonu saglasio da Mandić bude šef parlamenta a da ZBCG podrži Spajićevu vladu.
Šansa za povratak DPS-a na vlast bila bi u radikalnom otklonu od srbomržnje, srbofobije i rata sa SPC te nazivanjem iste “Crkvom Srbije”. Šansa bi bila u korenitom otklonu od onih koji su uprljali ruke u krupnom kriminalu o kome zvone i evropska i svetska zvona. Kozmetičke promene koje se najavljuju, na primer – poslati u penziju kripto srbofoba Mila Đukanovića kako bi na glavnu scenu stupio iskreni, autentični i tvrdi srbofob Ivan Vuković nisu nikakve promene. Osim možda na gore. Neke pozitivne elemente čuli smo od gospodina Janovića ali ipak su to samo mravlji iskoraci. Bez radikalnog zaokreta od šovinizma i kadrova opterećenih veljim kriminalom DPS čeka još sto godina samoće u opoziciji, markesovski rečeno. Naravno, društvo će im praviti SD, LP, SDP i ostale partje koje se klatare na 1 do 2 procenta podrške i analitičari tzv. komitske štampe koji će večito ali jalovo naricati o zlom Vučiću koji volšebno uspeva da sprovede svoju agendu u Crnoj Gori pri čemu anestezirani zapad ćuti.
Suma sumarum, nakon višedecenijske autokratije, Crna Gora ulazi u period konsolidacije demokratije i ključnih ustanova. U 2024. treba očekivati nastavak tog trenda. Medijske slobode su veće, SPC uživa status kakav zavređuje a kakav joj je godinama zakidan. Za to veliku zaslugu ima Abazović koji je potpisao Temeljni ugovor. Očekuju se dalja imenovanja u tužilaštvu i pravosuđu koja će ubrzati evropski put Crne Gore. Srpski jezik će nakon popisa doživeti trijumf u životnoj, kulturnoj, političkoj i simboličkoj ravni bilo to pravničkii i ustavno valorizovano ili ne. Valja očekivati i poboljšanje ekonomskog položaja većine građana jer je za Spajića i PES to krucijalna tema.