Srbi kao gušteri

Piše: Slobodan Antonić

 

Šta je negativna esencijalizacija? To je postupak u kom neku celu populaciju svodite na par negativnih odlika, koje je istovremeno određuju. Time se brišu sve unutrašnje, intergrupne razlike, a ujedno se uspostavlja suštinsko razlikovanje između stigmatizovane populacije i vas kao superiornog govornika (moralnog sudije).

To se najbolje može videti u savremenoj autošovinističkoj publicistici, posebno u iskazima koji sadrže reč „Srbi“. U njima se Srbi pojavljuju kao nekakva naročita bića, poput guštera ili paukova, vidno različita od moralno nadmoćnog govornika – ali, međusobno toliko slična da ih i ne treba razlikovati.

Recimo, Sreten Ugričić („Peščanik“): „Srbi ne poštuju istinu. (…) Srbi su uvređeni činjenicama i argumentima ovoga sveta. (…) Srbi su jako uvređeni što nije po njihovom. (…) Srbima svašta pada na pamet“. „Život traži čitav kompleks sposobnosti, moći, znanja (…). Srbi tih dragocenih osobina, nažalost, nemaju dovoljno. (…) Srbi žive amaterski. I to iz generacije u generaciju. (…) To je uzelo mah fatalne samodestrukcije. Mi Srbi smo narod koji je obožavao Miloševića, a ubio Đinđića. (…) I zato, kažem vam: kako stvari stoje, i dalje za Srbe važi: najbolja sudbina je ne roditi se!“

Nenad Prokić („Pobjeda“): „Srbi nikad o sebi nijesu govorili istinu i glavni su u propagiranju laži o samima sebi. (…) Srbi će nestati, odlučili su se na propast“; (na skupštini LDP) „Srbija će biti moderna, sa Srbima ili bez njih.“

Nenad Dimitrijević („Peščanik“): „Svaki čovek koji je slučajno Srbin morao bi da se suoči sa ovom patnjom ljudi koji slučajno nisu Srbi. Svaki pripadnik napadnute grupe ima danas razlog da se boji svakog Srbina.“

Dejan Ilić („Peščanik“): „Ona (Latinka Perović – S. A.) nije sumnjala u to da su za raspad savezne države ponajviše krivi – Srbi. (…) Kao da su se Srbi bojali da će se drugi prema srpskoj manjini ponašati kao što su oni, dakle sami Srbi, planirali da se ponašaju prema manjinama u Srbiji“. „Takozvani narod (sic!) u Srbiji je mnogo manje podeljen nego što se o tome inače govori. Kosovo, Ukrajina… Oko tih pitanja Srbi su mnogo složniji nego što je bilo koji akter u političkom polju to spreman da prizna“; „Biti Srbin i biti ruski agent, kod nas mu dođe jedno te isto.“

Milojko Pantić („Danas“): „Srbi se ponose svojom verom zvanom Svetosavlje, a ne veruju ni u šta“. Rade Marković („Danas“): „Kakva je to vrednost biti Srbin, koju je teško definisati za razliku od nekih drugih vrednosti tipa: dobar čovek, pošten čovek, mudar čovek, tolerantan.“ Pavle Radić („Autonomija“): „Najpre nacionalistički, a potom i klerikalni delirijum tremens, kod Srba traje preko trideset godina.“ Nikola Krstić („Danas“): „Među Srbima je najpoželjnije negiranje teorije da je naš jadni i napaćeni narod imao šansu da granatira Sarajevo, drži koncentracione logore po BiH, ali i po Srbiji.“

Nekad se etiketa „Srbi“ odnosi prvenstveno na Srbe u Republici Srpskoj. Jan Buruma („Danas“): „Tribunal UN za bivšu Jugoslaviju i Međunarodni sud pravde ocenili da su bosanski Srbi bili genocidni“ (!). Biljana Srbljanović („Blic“): „Jedini evropski genocid nakon Holokausta – za koji su baš odgovorni Srbi, i iz Bosne i iz Beograda.“ Dragan Bursać („Autonomija“): „Bosanski Srbi su pokazali (po ko zna koji put) da su pretežno stoka sitnog zuba koja se kupuje za 50 maraka.“

Negativna (samo)esencijalizacija Srba vrši se i kroz (pseudo)performanse. Tako je na srpskoj franšizi sajta Vice objavljena reportaža pod nazivom „Ceo dan sam se ponašao ‘najsrpskije’ moguće.“ Autor je „odlučio da na jedan dan usvoji neke osobine i dnevne rutine prosečnog Srbina.“ Stoga je odmah po ustajanju drmnuo vinjak, obukao kožnu jaknu na donji deo trenerke i stavio šajkaču, „jer apsolutno nema potrebe da se bilo šta slaže s bilo čim“. Svu obuću je stavio ispred stana, na retrovizor okačio krst i opanak, ručao i večerao pljeskavicu s lukom, zatim se ispred zgrade popeo na oborenu žardinjeru i bacao petarde, da bi završio dan teško se napivši… Tako „prosečni Srbin“ provodi dane.

Strukturalno slična ovom uradku je i „amblematična instalacija“ Gott liebt die Serben („Bog voli Srbe“) Raše Todosijevića (MSU 2002). „Sastoji se od 17 kafanskih stolova spojenih u obliku kukastog krsta i prekrivenih crnim stolnjacima na kojima će biti posluženi pasulj i pivo. Treštaće i muzika da bi ovaj balkanski banket bio upotpunjen.“ Kako objašnjava sam autor: „Sedamnaest stolova, besplatan pasulj, pivo, muzika, dranje, s..nje, i posle toga sve ostaje na stolu tokom trajanja izložbe – sve i hleb, flaše… Taj rad je izlagan više ni sam ne znam gde: u Japanu, dva puta u Italiji, u Mađarskoj, u Nemačkoj ne znam koliko puta…“

„Jasno, iskreno i pošteno ovaj umetnik je opisao kako vidi narod među kojim živi“, komentarisao je ovu amblematičnu instalaciju Miša Đurković. „Dakle, zemlja primitivnih fašistoidnih divljaka koji se dave u pasulju i razulareno divljaju uz ‘neurbanu’ muziku. Ceo događaj se odigrava u najprestižnijoj kulturnoj instituciji (MSU – S. A.), uz podršku vladajuće kulturne elite, pa se stoga opravdano može reći da je to zapravo najpregnantnije izražen stav novih kulturnih poslenika o zemlji i o svom položaju u njoj. On se svodi na stari mit o ostrvima svetla u moru tame i primitivizma.“ (ovde 137-8)

Ono što svakog s malo dužim pamćenjem dodatno užasne je to što vidi da je današnja kultura autošovinizma – „Srbijatrija“, „Gedžovanija“, „Četnikija“, „Srbistan“, „Smrdija“ – nakon trodecenijskog širenja i ukorenjivanja, dospela na stanovište na kome se klasični antisrpski šovinizam nalazio početkom devedesetih.

Kada, recimo, danas čitamo knjigu Zilhada Ključanina „Da, ja prezirem Srbe“ (1994), u njoj nalazimo stavove koji su u međuvremenu postali opšta mesta našeg autošovinizma:

„Novokomponirana (folk – S. A.) muzika je srpski izum – da bi Srbin mogao pokazati svoje najniže nagone“ (ovde 43); „Srpska inteligencija još uvek živi u desetercu. (…) A deseterac je samo jedno šumsko harlaukanje. Prefinjenom uhu neprimjeren“ (65). „Kada sam jednom, svom dragom profesoru Muhsinu Rizviću, rekao da Srbi i kravu prodaju da bi kupili Petra Kočića (sugerirajući mu, žutokljunac kakav bijah, da Srbi čitaju više od Muslimana), on mi je odgovorio: ‘Šta im vrijedi kad ga sviraju uz gusle'“! (100)

„Srbi civilizaciju mrze. (…) Srbi, uistinu, sanjaju predcivilizacijsko doba, šume i poneku krčevinu, na kojima bi Srbi bili jedini narod“ (67). „Srbi su lukav narod. Davidi Štrbci“ (155). „Iz srpskog naroda nije teško nekoga napraviti vođom. Jer svi se osjećaju voždom. Tu možeš uzeti bilo kakvog idiota, obući mu odijelo i poslati ga u Ženevu. Kao da si poslao ‘najumnijeg’ srpskog akademika. Isto“! (78)

„Svaki ‘pošten Srbin’, ako želi da mu se ‘pošten’ piše bez navodnika, treba stati pred ogledalom ili pred licem Bošnjaka, i reći: ‘Da, ja pripadam narodu koji je počinio genocid. Stidim se zbog toga'“ (68). „Volio bih vidjeti Srbina koji će mi čista srca priznati notornu istinu da je srpski narod genocidan“ (85). „Srbi su toliko ruke uprljali, da će se njihova djeca rađati s krvavim zanokticama“ (62).

„Srbi su 100% četnici“ (83). „Takozvani lojalni Srbi ne postoje“ (84). „Musliman kad ubije prvog neprijatelja dobije proljev. Srbin kad ubije stotinu Muslimana napije se“ (135).

„Srbe ne treba istraživati, treba ih prezirati“ (11). „Ne mrzim Srbe, ja ih prezirem. (…) Prezir je sasma prirodan odnos prema Srbima“ (8).

Pogledajte, molim vas, opšta mesta današnje naše kulture autošovinizma – „Srbijatrija“, „Gedžovanija“, „Četnikija“, „Srbistan“, „Smrdija“ – pa ćete naći gotovo u dlaku iste iskaze kao u Ključaninovoj bibliji antisrbizma iz 1994. godine. Jer, danas se u našem autošovinizmu masovno tvrdi upravo ono što smo devedesetih, ma koliko da smo bili protiv Miloševića, gotovo konsensualno smatrali radikalnim i pogrešnim – a što smo u to vreme mogli da čujemo samo od antisrpskih nacionalista:

„Vi Srbi ste kao narod kolektivno odgovorni za zločine poslednjih godina. (…) 90 odsto pojedinaca su odgovorno planirali genocid – i potom ste zajedno formirali stav, i volju, i akciju Srba, kao naroda“ (Taras Kermauner). „Biti Srbin – ta riječ u ustima uljuđenoga svijeta postala je nešto kao naziv pilule za povraćanje“ (Marko Vešović, „Ti još kolješ, Koljeviću, a ja sam vazda bio slobodan“, „Vjesnik“, 19. veljače 1994, Zagreb; preštampano ovde 163-164).

Autošovinizam je, dakle, u Srbiji, za trideset godina, izvršio normalizaciju antisrbizma. Sećam se koliko nam je svima bila odvratna rasistička karikatura Džefa Meknelija iz novogodišnjeg broja „Čikago tribjuna“ (1993). Ona prikazuje Srbe i ruske komuniste kao dve svinje koje se valjaju u septičkoj jami, dok zaljubljeno gledaju jedna u drugu (može se videti ovde; izvor ovde 5). Ali, mi smo danas došli dotle da naši autošovinisti i sami prikazuju Srbe kao svinje iz septičke jame (vidi: „Smrdija“).

Naš drugosrbijanski građanluk neprestano kuka kako je u Srbiji normalno sve što drugde nije (v. „Srbijatrija“). Ali, veći deo te izopačenosti, onoliko koliko postoji, upravo je njegovo delo: izvršena je interiorizacija potpuno sumanutih stanovišta. Na pitanje novinarke N1 zašto se konflikt na prostorima bivše SFRJ i posle tri decenije ne smiruje, Dušan Čavić („Marka Žvaka“) odgovara: „Mislim da mi (Srbi – S. A.) moramo da se zapitamo – zato što gde god ima u većem broju, na ovim regionalnim prostorima, pripadnika našeg, srpskog naroda tu su neki problemi. Ostali su još Crna Gora i Kosovo.“ (ovde 17:14-28)

Ovo je istovetan odgovor koji je dao ideolog rumunske Gvozdene garde Nae Jonesku, na pitanje zašto svuda proganjaju Jevereje. Ako su Jevreji na svakom mestu u Evropi u sukobu s domaćinima, kaže on – u Nemačkoj, Poljskoj, Rusiji, Rumuniji itd. – „onda nužno moramo da zaključimo da razlozi za sukob počivaju u Jevrejinu“, odnosno „Jevrejin mora biti suštinski bolestan (substanţial bolnav)“ (ovde 115). Stoga su „za ‘druge’ patnje Jevreja tek rezultat pravedne reakcije na sve zlo koje Jevreji donose među narode s kojima žive“ (118), objasnio je Jonesku.

Stara teza s početka devedesetih, da su Srbi „remetilački čimbenik“ (ovde 84), neprestanim ponavljanjem u srpskoj autokolonijalnoj javnosti („Četnikija“), normalizovana je i interiorizovana do te mere da se danas doživljava kao samorazumljiva. Kultura autošovinizma ne samo da se raširila, ona je zaposela umove kao konačna matrica. Ona više nije samo ideologija, već je postala prava psihoideologija. U takvim okolnostima, ostati normalan uspeh je već sam po sebi.

A ostati normalan znači ne pristati na status guštera. Diskurs je mesto moći, zato se svaka borba mora najpre tu dobiti. Pa da je dobijemo.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)

(RT Balkan)