Izbor Srbije, ili: Predmet računa Viktora Orbana

Piše: Nikola Vrzić

Mađarski premijer Viktor Orban ipak je popustio. Tako što je izašao iz sale da u odluci ne učestvuje: Evropska unija otvara pregovore s Ukrajinom o ulasku onoga što ostane od te zemlje u ono što će ostati od te organizacije, kad i ako dotičnog ulaska Ukrajine u Evropsku uniju uopšte bude.

Kao kompenzaciju za ovaj istorijski čin izlaska radi eventualnog ulaska u formi obećanja ludom radovanja, Orban je blokirao 50 milijardi evra za Ukrajinu da nastavi NATO rat protiv Rusije – što će reći da je režim u Kijevu umesto novca dobio laskave naslove u novinama povodom one istorijske odluke o početku pregovora o nečemu, nekada – no značajniji je detalj ove birokratsko-geopolitičke burleske u Briselu sadržan u pojašnjenju mađarskog premijera da nema nikakve veze što ovom prilikom Kijevu nije rekao ne.

Isti račun se, naravno, odnosi i na svakog drugog ko odluči, ili je već odlučio, ili je neko tako odlučio, da u ovom smislu bude Ukrajina. Uključujući, očigledno, i Srbiju; ona je u toj poziciji i formalno barem još otkad je pre 15 godina Božidar Đelić slavodobitno i u predizborne svrhe podigao ono svoje penkalo kojim je u Luksemburgu potpisao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.

I to uprkos članu 17 ovog sporazuma kojim je Srbija dala saglasnost na ”postepeno usklađivanje bilateralnih odnosa” po modelu članica Evropske unije sa državama Zapadnog Balkana koje nisu bile obuhvaćene Procesom stabilizacije i pridruživanja. Zamka se sastojala u tome što je jedini entitet koji odgovara ovom opisu bilo Kosovo, a i tadašnji belgijski šef diplomatije Karel de Guht lepo nam je rekao da SSP podrazumeva Srbiju bez Kosova, no ko bi se još setio tih detalja…

Tim pre što nam se u međuvremenu dogodila još gomila tih detalja tako da – evo žalosnog primera – i preostali Srbi na Kosovu i Metohiji nemaju druge nego da svoje automobile sa srpskih preregistruju na RKS tablice one takozvane države sa Zapadnog Balkana koju je u međuvremenu zahvatio i Proces stabilizacije i pridruživanja Evropskoj uniji; a simbolična šteta usled procesa preregistracije je, naravno, proporcionalna upotrebnoj koristi od tog nesrećnog proizvoda svih raznih okolnosti koje su Srbiju učinile još manje prisutnom u njenoj južnoj pokrajini…

Elem, ako (još) one 2008. godine i u svim potonjim prilikama dosad nismo uspeli da ukapiramo šta zapravo biramo i kakav izbor Srbija pravi svojim putem evropskih integracija i pokoravanja, takav luksuz da se pravimo neobavešteni više nemamo. Sve nam je rečeno, naše je da poslušamo. Ili ne poslušamo.

Ovih dana iz Brisela je, naime, stigao par različitih dokumenata iste sadržine, zaključci Evropskog saveta o proširenju i Deklaracija članica Evropske unije sa samita sa Zapadnim Balkanom koji za ove potrebe nije geografska nego geopolitička kategorija.

Pa nam se na taj način i stavlja do znanja, citiramo ono prvo jer je isto što i drugo, da je ”proširenje Evropske unije geostrateška investicija” – što sve nas čini predmetom investicije od koga se, logično, očekuje profit, to jest korist, a mi zarad toga služimo da budemo iskorišćeni – dok je, kažu dalje, ”agresivni rat Rusije protiv Ukrajine pokazao i da je proširenje strateški prioritet”.

U sklopu toga, ”puno usaglašavanje sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU, uključujući restriktivne mere, predstavlja ključni aspekt procesa EU integracija i snažan izraz strateškog izbora partnera i njihovog mesta u zajednici vrednosti”. Mnoštvo krupnih reči koje znače jednostavnu naredbu da se uvedu sankcije Rusiji bez obzira na posledice, dok u slučaju Srbije to izričito predstavlja i ”pitanje najvećeg prioriteta”.

Nasuprot tome, uzgred budi rečeno, zdušno je pohvaljeno samozvano Kosovo zbog ”snažne osude Rusije, njegove jasne geostrateške orijentacije kao i dobrovoljnog usaglašavanja s politikom Evropske unije, što je snažan izraz strateškog izbora i mesta Kosova u zajednici vrednosti”, kakve vrednosti takva im i zajednica.

A dodatno se s tim u vezi baš od vlasti u Srbiji traži da se ”suzdrže od akcija i izjava protiv stavova Evropske unije o spoljnoj politici i ostalim strateškim pitanjima”, šta god da inače o tome misle. Naime, u procesu evropskih integracija nema da se misli nego da se radi onako kako je rečeno. Svaka misao je suvišna, dakle nepoželjna, zato što bi razmišljanje moglo i da nas navede na zaključak da nije naročito mudro raditi u korist sopstvene štete kako bi se isplatila tuđa investicija.

Pa zato tamo, u cilju sprečavanja nastanka nepoželjnih misli, zaključaka i stavova, piše i da je ”važan prioritet” i suprotstavljanje dezinformacijama, uz najavu da će Evropska unija sa partnerima ”intenzivirati rad” na suprotstavljanju ”lažnim narativima Rusije”.

Što znači da je, primera radi, normalno kad nemački ”Dojče vele” negoduje jer se ”Rusija snažno meša u izbornu kampanju u Srbiji” – inače, ”moćni motor te propagande su dva ruska državna medija, ’Sputnjik Srbija’ i RT Balkan, koji imaju velike redakcije u Beogradu”, Bože zdravlja, biće i još veće – ali dok im dakle nije normalno što se navodno Rusija snažno meša u izbornu kampanju u Srbiji, istovremeno im je sasvim normalno da se Nemačka snažno meša u izbornu kampanju u Srbiji, štaviše, obaveštava ”Dojče vele”, ”ciljano radimo na jačanju onih snaga koje se zalažu za evropsku perspektivu Srbije”.

Licemerje je, naravno, izrazito, i, takođe, nimalo nisu na to gadljivi, naprotiv.

U tom smislu sa prezirom kakav i priliči moramo da zabeležimo i sledeći slučaj.

Evropska unija, kao što znamo, oštro je kritikovala Milorada Dodika kada se usudio da krene u donošenje Zakona o stranim agentima, da se vidi ko ih plaća; u ovim zaključcima o proširenju naglašena je ”velika zabrinutost” upravo tim povodom. A zauzvrat sad Evropska unija donosi svoj zakon o stranim agentima koji se zove Paket odbrane demokratije i svi to pozdravljaju kao naročit izraz posvećenosti demokratiji…

Nego, da se vratimo onim papirima iz Brisela.

Osim što se od Srbije izričito zahteva da zbog strategije Evropske unije i svog mesta u zajednici njihovih vrednosti uvede sankcije Rusiji, u ime ”strateškog izbora Srbije da se pridruži Evropskoj uniji” traži se i da ”bez daljeg odlaganja” postigne ”sveobuhvatni pravno obavezujući sporazum sa Kosovom (i dalje sa zvezdicom i fusnotom) o normalizaciji odnosa” zahvaljujući kome bi se oslobodilo fusnote i zvezdice i postalo normalna država.

U tom smislu su prevashodno istakli sporazume iz Brisela i Ohrida iz februara i marta ove godine koje ”bez daljeg odlaganja i uslovljavanja” i jedna i druga strana moraju da ”u potpunosti poštuju i implementiraju”.

Te je u to ime pokrenuta i procedura da se navedeni sporazumi uvrste u Pregovarački okvir Srbije i Evropske unije, što će biti učinjeno ”pre kraja januara 2024”. I eto ga. Budući da ovi sporazumi predstavljaju faktičko priznanje samoproglašene kosovske nezavisnosti ako budu potpisani ili implementirani u potpunosti, ovo znači da nam za mesec dana faktičko priznanje ”Kosova” postaje i formalan uslov za nastavak evropskih integracija kao njihove geostrateške investicije na naš račun.

Što nas vraća na citiranu računicu Viktora Orbana. Ovo oko Kosova je, ako dobro računamo, tek jedan od onih, za početak, 75 puta 27 momenata u kojima svako od njih može od nas da traži šta god hoće a mi to moramo da ispunimo, minus ono što smo im već u tu svrhu ispunili.

Drugim rečima, nije Kosovo tačka na njihove uslove nego samo jedan u nizu zareza u postupku njihovog ispunjavanja.

Da li to sebi želimo? Ovo je jedini važan izbor koji Srbija treba da napravi, i to brzinom merenom onom njihovom zapovešću da im sve što ovom prilikom traže ispunimo pod hitno i bez daljeg odlaganja. Da bismo onda na miru mogli da pređemo na ispunjavanje narednog zahteva sa onog spiska. Jer, ako je Orban dobro izbrojao, ima još mnogo toga što možemo za njih da učinimo na evropskom putu da bankrotiramo kako bi se isplatila njihova geopolitička investicija u nas. Ako odlučimo da tako hoćemo…