Radoš Bajić o tome kako je zbog serije završio u bolnici, privatnom životu i bolesti supruge

Radoš Bajić počeo je svoju impozantnu karijeru ulogom mladog partizana, a danas je kruna njegovog rada projekat u kome rasvetljava ulogu Ravnogorskog pokreta i njegovog vođe. Pretrpio je posljedice zbog borbe da srpski narod upozna svoju tradiciju i istoriju, uz veliku podršku svoje velike i odane porodice.

Kako ste zadovoljni gledanošću filma „Heroji Halijarda“?

– Veoma sam zadovoljan. Imajući u vidu da ovo nije film sa pjevanjem i pucanjem već ozbiljna drama koja otvara suštinska pitanja naše ne tako davne prošlosti, preko 60.000 gledalaca za mjesec i po dana je uspjeh. U našem društvu još uvijek postoje velike podjele tako da gotovo polovinu populacije ova tema ne interesuje, imaju ideološki otklon. Da nije tako, gledanost bi bila dupla. Nije epohalna, ali je zadovoljavajuća.

Nije prvi put da se bavite Ravnogorskim pokretom

– Da, prije ravno deset godina sam kao autor prvi otvorio iz drugačijeg ugla sagledavanje Drugog svjetskog rata serijom „Ravna gora“ i filmom „Za kralja i otadžbinu“. Iz te vizure mogu da kažem da ipak ima izvjesnih pomaka. U središtu „Halijarda“ je teška porodična drama raspolućenosti, gdje je jedan brat u četnicima a drugi u partizanima. Gledaoci su ipak prepoznali jednu od poruka koju sam želeo da pošaljem a to je snažna poruka pomirenja i praštanja. Nismo se borili samo protiv fašizma već smo kao Srbi ubijali jedni druge u građanskom ratu, možda najvećem na prostorima Balkana. Neka se time bavi istorija a mi moramo da oprostimo jedni drugima kako bismo išli napred.

Poput Dobrice Ćosića vi kroz tragediju jedne porodice prikazujete rat, ovaj put žrtvu i plemenitost srpskog naroda koji po cijenu života spašava 508 američkih pilota. Je li to vaša lična misija?

– Operacija „Halijard“ je nesporna istorijska istina. Srpski narod je, predvođen Jugoslovenskom vojskom u otadžbini, na livadi u selu Pranjani, na Galovića polju, napravio aerodrom. Učinjeno je veliko humano delo čovekoljublja i žrtve kako bi se spasli mladići koji su vraćajući se sa bombardovanja naftonosnih polja u Rumuniji bili prinuđeni da iskoče i potaže spas na tlu Srbije. To se dogodilo, to je činjenica. Oni koji su videli film shvatili su poruku: dobročinstvo, humanost, herojstvo, žrtvovanje i dobrotu srpskog naroda. Ponosan sam što mi je bog dao snage, volje, pa i hrabrosti, da se uhvatim u koštac sa ovom temom i napravim trajno umetničko djelo. Poređenje sa velikim djelom Dobrice Ćosića je nešto što me čini vrlo srećnim.

Koliko je, posle Nebojše Glogovca koji je igrao njegov lik u seriji „Ravna gora“, bilo teško pronaći glumca za ulogu generala Mihailovića?

– Ja sam u glumačkom šinjelu pola vijeka i znam sve tajne ovog posla. Bilo je veoma teško naći pravo rešenje za ulogu generala Mihailovića. Posle mnogo analiza i proba odlučili smo se za Nebojšu Ljubišića, izuzetnog glumca, sa velikim talentom i sentimentom. U filmu je njegova uloga na nivou epizode, ali će u seriji „Vazdušni most“ koja kreće na proljeće, imati mnogo veći prostor.

Imali ste ogromne probleme nakon serije „Ravna gora“.

– Bilo je strašno, neviđeno. To je bila jedina domaća serija protiv koje su organizovane javne demonstracije. Snažno je osporavana, razni faktori su se uključili u njeno rušenje… Ne bih dalje o tome. Jedino što je bilo neosporno jeste da je Nebojša Glogovac bio maestralan. Ovo je jako važno: na početku serije vidimo generala – tada pukovnika Mihailovića, u svežini i snazi. Posle četiri godine skrivanja po jarugama i kolibama, kiši i vetru, pritisnut odgovornošću i istorijskim tragizmom, on je drugi čovek. Tu dimenziju ruinirane ličnosti koja je svesna da će se cela priča završiti gubitništvom dobili smo sa Ljubišićem.

Da li su „Heroji Halijarda“ imali bolju sudbinu u odnosu na „Ravnu Goru“, da niste morali da jurite sponzore tokom snimanja?

– Ideju da se snima „Ravna Gora“ dao je veliki Aleksandar Tijanić, tadašnji direktor RTS. Završavao sam „Selo gori“ i želio da se odmorim, ali on je mislio kako je došlo vrijeme da se iz drugog ugla vidi Drugi svjetski rat. Za mene je to bila velika čast. Zamišljeno je da serija ima tri ciklusa. Nažalost, tadašnji budžet RTS bio je vrlo tanak. Krenuli smo i… To je bila kataklizma. Naša produkcija, Kontrast studios, koja uredno izvršava sve obaveze prema državi, kolegama i dobavljačima, bila je na ivici bankrota. Nastala je velika blokada projekta, država se izmakla i dalje snimanje je – zabranjeno. Skočili su svi koji smatraju da srpski narod nema pravo na svoju istoriju. Poklekli smo. Na ličnom planu meni je bog dao dobro zdravlje, ali sam te 2013. morao da legnem u bolnicu dva puta po 15 dana. Prijetili su mi smrću, dobijao sam prijeteća pisma…

A sa „Halijardom“, danas?

– Bilo je potpuno drugačije. Mogli smo da završimo film i – preživimo. Izvukli smo živu glavu. Bez želje da duvam bilo kome u jedra, sa sigurnošću mogu da kažem da imamo zlatno doba srpske kinematografije. Budžeti su neuporedivo veći, snima se na svakom ćošku. Država je stvorila uslove da filmska branša može da radi. Zahvaljujući ljudima koji vode kulturu, kao i Telekomu Srbija koji je odlučio da u okviru svoje razvojne politike izdvoji značajna sredstva, danas imamo približno 50-60 miliona evra za filmsku produkciju. Nemate nezaposlenog glumca, snima veliki broj mladih debitanata… U ovom korpusu urađeni su i „Heroji Halijarda“, kao delo od nacionalnog značaja, poput „Zaspanke za vojnike“, „Dare iz Jasenovca“, „Kralja Petra“ i „Djece Kozare“. Ko kaže da to nije dobro, ima zle namere. Drugo je pitanje kakav je kvalitet tih projekata. O tome neka odlučuju publika i kritika.

A dok razgovaramo, vaša starija serija „Selo gori a baba se češlja“ ponovo se reprizira na RTS. Ljudi je mnogo vole. Kako to objašnjavate?

– Ova serija je kapitalno delo moje karijere. Kruna moje karijere je „Halijard“. Mogao bih da zatvorim radnju i okačim o ekser bokserske rukavice. Bilo je mnogo rada, borbe, muke, ali… ponosan sam. „Selo gori“ imalo je hiljadu dana snimanja. Ta serija je fenomen. Ne oponiram onima kojima se i danas ne dopada. Kako objasniti da je deseta repriza u vrhu gledanosti?! Teško je objasniti, ali na prvom mestu je da je serija nešto „naše“. Zapljusnuti smo serijama sa vrednostima koje nama ne pripadaju. To nije svet većine gledalaca, a „Selo gori“ je njihov svet. Nezamislivo je koliko se sviđa mladima i deci.

Da li je današnje selo zaista onakvo kakvim ga predstavljaju Radašin, brat Mila, sin Dragan?

– Ima u toj seriji neka sila, neko čudo. Mnogi su se na početku prikazivanja pitali u čemu je tajna. Najbolje je objasnio pisac Brana Crnčević koji je rekao da „Selo gori“ govori o srpskom selu koga više nema, koje je izmišljeno. Ako je tada bilo vidljivo, možete misliti kako je danas. Sela se prazne, najplodniji delovi, a to će našu državu tek da klepi po glavi. Ljudi odlaze, bolno je. Država mora više da učini kako bi se to sprečilo.

Ljudi bi voleli više da znaju nešto o vama privatno. Prilično ste zatvoreni po tom pitanju.

– Najpre, ja sam privatno veoma srećan, zadovoljan i ispunjen čovek. Bog je bio blagodaran prema meni. Pre 50 godina sam upoznao jednu divnu devojku koja je postala moja supruga. Iza nas je pola veka zajedničke borbe da stvorimo ono što je meni lično važnije od cele moje karijere, a to je porodica. Nama je bog dao dobru decu, danas zrele ljude, divnu snahu, divnog zeta i četvoro zlatne unučadi, dve devojčice i dva dečaka. I najvažnije: mi smo svi na broju! Znate da čuvam privatnost. Kad ste me videli na naslovnoj strani sa porodicom? Nikad. Svi oni imaju svoje živote. Neka se afirmišu svojim radom, a ne time čija su deca.

Nerado vas pitam, ali kako se oseća vaša supruga Milena? Nedavno ste objavili njenu fotografiju sa jedne od kontrola nakon lečenja karcinoma dojke.

– Bio sam veliki protivnik društvenih mreža, a onda sam zbog „Halijarda“ morao da otvorim službeni profil na Instagramu. I objavio sam nedavno, sa pričicom, tu lepu fotografiju moje žene, majke, bake, koju volim sa velikim intenzitetom do dana današnjeg. Ta slika je nastala na jednoj kontroli. Niti je moja žena u bolnici, niti je u nekom akutnom stanju bolesti. Ali nakon toga su se vaše kolege zabrinule i krenula je lavina dobronamernih raspitivanja za njeno zdravlje. To mi nije bila namera. Dakle, moja supruga je dobro, u svojoj kući, stabilna. Pa ona je operisala karcinom dojke 1995. godine! Redovno se kontroliše i živimo normalan život. Guramo.

Hvala što ste nam razjasnili. Šta ste naučili iz tog iskustva?

– Milena je pokazala veliku plemenitost. Negde na sredini serije „Selo gori“ došao sam na ideju da pošaljem poruku ženskoj populaciji da se redovno kontroliše, posebno onima na selu. Seoske žene je to sramota. Vuku, vuku, pa odu kod lekara kad je kasno. Zato sam pitao Milenu da li se slaže da otvorim njenu sudbinu u seriji. Rekla mi je: „Ako će to pomoći ženama, piši!“ Da mi je rekla: „Nemoj!“, ne bih napisao. Tako sam napisao deo o Radojkinoj bolesti. I danas mi ljudi iz zdravstva kažu da je zahvaljujući seriji procenat ranog otkrivanja karcinoma dojke skočio za preko sto posto!

Da li ste i u privatnom životu tako veliki deda kao što je vaš lik Radašina?

– Pa jesam. To je deo mog sentimenta koji sam uneo u ulogu. Sofija, Lenka, Filip i Aleksandar su dobra deca, dobri đaci, vole sport. Unuke su završile srednju muzičku školu, engleski jezik… Najvažnije je da svi izrastu u dobre ljude i budu korisni sebi i svojim porodicama. O tome najviše računa vode njihovi roditelji, Nedeljko i Ivona, Jelena i Peđa. Da ja uređujem vaše novine izvukao bih ovo: porodica mi je uvek bila važnija od moje velike karijere.

(kurir.rs)