Balkanizacija planete: Trusne geopolitičke oblasti

Piše: Milomir Stepić

Ređaju se ratni sukobi jedan za drugim. Gaza, prethodno Arcah, pre njega Ukrajina, ranije Sirija, Jemen, Libija, Irak, Kuvajt, Čečenija, Južna Osetija i Abhazija, bivša Jugoslavija, Avganistan…  Po pravilu, ratovi se delimično preklapaju kada se iscrpe konfliktna energija, ekonomska isplativost, vojni efektivi i medijska atraktivnost jednog, a sve to dođe na kritičan nivo za početak drugog.

Istorija svetskih odnosa ni u jednom trenutku nije bez nekog oružanog konflikta – bilo građanskog, etničkog, secesionog, kolonijalnog, verskog, oslobodilačkog, ideološkog, međudržavnog, regionalnog ili svetskog. Međutim, umnožavaju se i postaju krvaviji u vremenima hijerarhijskih promena na skali globalne moći i tranzicije poredaka, odnosno preoblikovanja svetskog sistema. Tim pre ako se i približavaju izbori u nekoj liderskoj zemlji!

Žarišta konfliktnosti

Ratovi traju širom Planete, ali postoje karakteristični regioni gde se oni u takvim trenucima redovno događaju i imaju šire posledice. Takvi regioni se, bez determinističkog zastranjivanja, mogu nazvati regioni-lakmusi, regioni-indikatori, regioni-alarmi, regioni-arene, regioni-laboratorije… Budući da često regulišu geopolitičku dinamiku, po pravilu igraju i ulogu regiona-katalizatora.

U geopolitičkom pojmovniku najadekvatniji njihov naziv mogao bi da bude trusne geopolitičke oblasti gde se u geopolitičkim epicentrima „na površini“ poremećaji najizraženije i najvidljivije manifestuju, koji najviše stradaju u svakom smislu i odakle se rušilački talasi dalje šire, a nekada i u vidu cunamija zbrišu sve pred sobom.

Mogu se shvatiti i kao regioni-seizmografi jer prvi registruju blage pokrete, najavljujuća pomeranja do tada primirenog „geopolitičkog tla“, a onda i snažne potrese koji dovode do kataklizmičnih sukoba i suštinskih transformacija. Svakako ne treba izgubiti iz vida da se žarišta – geopolitički hipocentri – analogno geološkim postulatima, nalaze negde duboko, nevidljivi, u „utrobi“ interesa centara moći koji ih pokreću i njima upravljaju.

Osobine trusnih geopolitičkih regiona

Takvi karakteristični regioni imaju nekoliko ključnih svojstava neophonih za konkretnu geopolitičku ulogu. Neka od njih su rezultat prirodnih i društvenih predispozicija, dok su druga proizvod „procesa dugog trajanja“ ili ad hoc delovanja velikih sila. Pri tome, ne moraju sva ta svojstva biti zastupljena, a naročito ne srazmerno.

Trusne geopolitičke oblasti odlikuju se izuzetno kvalitetnimgeografskim položajem u odnosu na velike prostorne celine, prvenstveno kontinente. Imaju integrativnu, tranzitnu, dodirnu i čvornu poziciju i nisu locirani periferno u odnosu na glavne svetske ekonomske i druge tokove. Njima su trasirani prirodno predisponirani ključni saobraćajni koridori, naročito drumsko-železnički i u novije vreme naftovodno-gasovodni. Nemaju izolujućih fizičkogeografskih barijera (visoki planinski venci, pustinje, džungle, močvare…) i imaju povoljan izlaz na prometne akvatorije, naročito na delove okeana i mora (plovne puteve, moreuze, zemljouze, ostrva, poluostrva, zalive, kanale…).
To su prostori kulturno-civilizacijskih kontakata koji podrazumevaju naizmenična, geopolitički manipulativna i često konfliktna „spajanja i prožimanja“, ali i „izolovanja i odvajanja“ (Cvijić). Radi se o zonama dodira mahom na religijama zasnovanih svetskih civilizacija, različitih etničkih kolektiviteta, sakralnih mesta i krajeva. Naročito to važi za koncentraciju verskih centara i repernih identitetskih tačaka (hramova, starih prestonih mesta, palata i utvrđenja, arheoloških lokaliteta, donošenja istorijskih odluka i akata, podizanja ustanaka za slobodu i odigravanja presudnih bitaka, državotvornih središta, rođenja i upokojenja nacionalnih lidera…).
Oni raspolažu respektabilnim prirodnim bogatstvimau regionalnim, (trans)kontinentalnim ili svetskim razmerama, a za koja su zainteresovane velike sile – bilo da žele da ih obezbede za sopstven potrebe, bilo da spreče suparnike da do njih dođu. Ranije su to bili plemeniti metali, ugalj, gvozdena ruda i drvo, a danas prvenstveno energetski izvori (nafta, gas, uranijum), retki metali i minerali, strateški materijali potrebni za tehnološke inovacije, naročito u komunikacijama, saobraćaju i za vojne potrebe. Plodno zemljište i rezerve pijaće vode predstavljaju neprolazno važne resurse, naročito sa naglim porastom i litoralnom koncentracijom svetskog stanovništva, te radi njihove kontrole već traju oštri sukobi.
Unutar takvih regiona seukrštaju interesni vektori koji dolaze iz nekoliko kvadranata i tu manifestuju različit hijerarhijski nivo. Imaju gustu mrežu i obično formiraju više komplikovanih „čvorova“, koje velike sile, angažujući regionalne aktere, s vremena na vreme gordijevski presecaju. Neki od njih imaju odlike istorijski kontinuiranih geostrategijskih pravaca prema ključnim tačkama (saobraćajnim raskrsnicama, transportnim „uskim grlima“, morima i važnim lukama) i „osovina“ političkih integracija, vojnih savezništava i ekonomskih grupisanja. Drugi su, pak, rezultat novoprojektovanih gravitacijskih linija sila u usponu koji se pridružuju ranijim vektorima i usložnjavaju geopolitičku sliku, povećavaju privlačnu snagu i na viši stepen podižu neuralgičnost tih oblasti.
Radi se o zonama najjačegtrenja geopolitičkih „tektonskih ploča“, kojima dominiraju sile dijametralno suprotnog geopolitičkog koda (telurokratske i talasokratske), i to antagonizovane kao „prirodni suparnici“. Kroz njih su nekada trasirani „geopolitički rasedi“, tj. linije direktnih sudara tih „ploča“ (u vidu, npr. Gvozdene zavese ili 38. paralele), a nekada se nalaze unutar prostranih umetnutih tampon-zona (trans)kontinentalnih razmera (nalik, npr. Sanitarnom kordonu ili Rimland-u). Tu se odvija stalna borba za prevlast i smenjuju se transgresiono-regresione faze radi kvalitativnih i kvantitativnih prostornih dobitaka. Stoga su to regioni gde se akumulira ogromna geopolitička energija koja se s vremena na vreme oslobađa u obliku oružanih konflikata. Oni za sebe vezuju velike geopolitičke „igrače“ koji ih započinju, vode i okončavaju direktnim angažovanjem ili na proksi-način.

Balkan kao simbol i pouka

Sve, ili većinu navedenih ključnih kriterijuma ispunjava samo nekoliko geopolitičkih regiona u svetu. U njima se stalno ili u izvesnim istorijskim razmacima generiše nestabilnost, organizuju spoljne intervencije, državni udari i „obojene revolucije“, ratuje, menjaju granice, nastaju i nestaju države, redefiniše uticaj velikih sila, menjaju lokalni vazali i savezništva… Zato su „trusni“.

Nije ih teško prepoznati: Istočna Evropa, Bliski istok, Istočno Sredozemlje, Kavkasko-kaspijski region, Srednja Azija, Indokina sa Malajskim arhipelagom, Daleki istok, Srednja Amerika sa Karibima. Lako je anticipirati aktiviranje budućih: Severna, Centralna i Istočna Afrika, Arktik, Prikaripska Južna Amerika, Indijski potkontinent… Geopolitički perpetuum mobile.

A tek Balkan! On je odavno postao gotovo sinonim takvog regiona i etalon nemirnog „geopolitičkog tla“. Njegov eksplozivni potencijal koji može da uzdrma čitav svet zaslužan je što se smatra „buretom baruta“ i „tempiranom bombom“.

Stoga, nije tek tako „stari lisac Zbig“ (Zbignjev Bžežinski) postavio analogiju i jedan drugi, udaljen deo sveta – uzavreli prostor postsovjetskih centalnoazijskih republika i dela Srednjeg istoka – definisao pojmom „Evroazijski Balkan“.

I ne porede se bez razloga geopolitički procesi u ostalim delovima sveta iskazom „kao na Balkanu“.

Balkanizacija i balkanizam, sa (zapadno-licemerno) negativnom konotacijom, ušli su u stalnu komunikaciju i literaturu kao simboli teritorijalne usitnjenosti, etničke konfrontacije, velikodržavnih pretenzija, violentnosti i anarhičnosti, ali pre svega destruktivne umešanosti velikih sila koje uvek ostavljaju neki „nezavršen posao“.

Baš u središtu tog i takvog Balkana pustili su korenje Srbi. Da ono ne bi bilo iščupano trebaće nemerljivo više.

(RT Balkan)

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici „Drugi pišu“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)