Draginja i Voja
Piše: Čedomir Antić
Strašno! Crnu Goru, koja se oduprla svim neprijateljima – od Vizantinaca (da ne spominjemo one kasnije „partnere“ sa kojima je ratovala, a sada im se uvlači u NATO-u) do Ruske Federacije i Đinđićeve Srbije – sada je napao jedan haraser. Čitam reakcije svih – od manjina, DPS-a , mladih pristalica prešjednika Boleka i prajminištera Loleka pa sve do stradalnika iz nevladinog sektora predvođnih ljudima koji su bogami u Srbiji poklani i u Batajnici u masovnoj grobnici asanirani još pre četvrt veka, nakon što su Miloševića pobedili na bojnom polju Medija centra, Sava centra i Interkontinentala…
Čitam i ne verujem, jer ja razliku od sinova i šćeri preponosne Dijoklije, nisam takav esteta. Meni su Vojislav Šešelj i Draginja Vuksanović Stanković isto. To što nju starija ekipa, sa enormno povećanim prostatama, vidi kao dvojnicu od vremena njihovih dečačkih snova nepreveaziđene im Sofije Loren, meni malo znači. Ja sam duhom nešto mlađi o tih u našim zemljama dominantnih starkelja i ja znam da se to što oni traže ne nalazi u politici. Draginja Vuksanović Stanković je ekstermistkinja kao i Šešelj. Ona je šovinista kao i spomenuti. Služila je jednom autoritarnom režimu – koji je iz komunističkog i Miloševićevog i nastao. Činila je to svojevoljno, na obostranu korist. Treba reći da je Đukanovićev režim sebi mogao da dozvoli doteranu i nafrakanu Draginju. Da je bio u poziciji Miloševića morao bi i on da nađe svoje gargantuovsko strašilo – tusti, nemušti i amoralni autoportret sopstvene paklene duše, i njime preti narodu pokazujući kakav će biti svet bez njega. Đukanovića su branili NATO avioni i rakete, pa je mogao da se poigrava slobodnije i bezbrižnije, nego njegov politički tatica.
Draginja i Voja za mene nisu lice i naličje jedne medalje. Oni su ista strana. Nisu oni srpsko-crnogorski „Boro i Ramiz“ – naprotiv. Pre svega, uvidom u crkvene knjige videli smo da Draginja i nije baš rođena nacionalna Crnogorka. Kao i većina ostalih, ona je to postala. Ali, da ne teramo mak na konac, kodVoje nema crkvenih knjiga pošto njegovi nisu primili praoslavlje (a možda ni hrišćanstvo) do njegovog vakata. Zato je on bio i ostao jedni Srbin sa potvrdom o nacionalnoj pridnosti. Upravo zahvaljujući sladostrasnoj mržnji koju šire Draginja i Voja, ja ih vidim kao postmoderne, političke, Mariju i Bobu iz isprva edukativne a potom i estradne filmske serije „Došlo doba da se ljubav proba – Žikina dinastija“.
Treba, međutim, o tome nešto još nešto reći… Dok Šešelj vređa ljude lično, u knjigama u kojima najvažniju originalnu vrednost predstavljaju ti prizmeni, skaredni i blesavi naslovi, Draginja širi mržnju prema celom jednom narodu. Šešelj, koji pokazuje neverovatnu servilnost prema svakome onome ko na vlasti u Srbiji stane i na čelo njene duboke države, pokazao se kao istinski junak u Hagu i od tamo je izašao neosuđen za ratne zločine, sa presudom koja (posle oslobađanja zločinačkih progonitelja Gotivine i Markača) može samo da posluži kao toalet papir i to ako nema ničeg drugog pri ruci. On je Hag pobedio, ponizio i moralno razorio, njega niko neće pamtiti po glupim izjavama, prostoti, demagogiji, radu protiv intersa naroda u koji se zaklinje, ličnim kompleksima i privatnoj nesreći koja ga obavija kao oblaci novembar. Naprotiv, pamtiće ga po tome što je izborio svoje protiv najvećih sila sveta i što je uspeo da ih natera da poštuju pravo i pravdu. Po cenu, između ostalog, štrajka glađu koji je trajao četrdeset dana. Za razliku od njega Draginja zakmeči kada je na granici zadrže četrdeset minuta. Dok je Voja sportski sa osmehom oćutao izbacivianje iz Crne Gore (mada, morali su da ga nose), kod Draginje odmah proradi paćenićka crta, jer ona u genocidnu, okupatorsku i kutlurno defektnu Srbiju mora da ide da obilazi staru majku ili ćerku studentkinju. Ja ne znam da je neko od naših nacionalista slao decu na studije u Zagreb. No, da mi smo bili agresori a ne žrtve. Zamislimo recimo da je Ajnštajn (a Novak i Draginja mi nekako liče na Alberta i Milevu) poslao decu na škole u Berlin, gde je kacelar refomisani Jozef Gebels !?
No da ne idemo daleko od tog simulakruma. Novak Adžić je genije i najveći istoričar u Crnoj Gori, a evo gazi šestu deceniju kao magistar nauka. Možda mu malo u budućnosti konkuriše onaj master Milon Šćekić, ali za sada mu ne moće ni prismrđeti, o skupljačima naučnih zvanja Borozanu i Žiku Andrijaševiću i da ne govorim. Draginja je pak doktorirala, ali je evo već zagazila četrdeset i šestu godinu a još uvek je docentkinja. Voja, kakav je da je, nije samo imao proseke na studijama kao Draginja, već je u njenim godinama bio i redovni profesor i potpredsednik vlade.
Konačno, da zaključim: Vojo i Draginja svakako su par koji simbolizuje današnje Srbiju i Crnu Goru. Samo, njihova franšiza svakako nije lepršava serija „Došlo doba da se ljubav proba“. Njih dvoje su više svetski ljudi, Vojo odlukom dušmana a Draginja ličnim opredelenjem. Zato, ako mene pitate, njihova franšiza treba da bude „Porodica Adams“.
Pravo u centar. Svaka čast autoru.
Šta reći – nego Čeda. Akadameska i istorijska naša legenda.
Nije to blesavi i sasavi naslov knjige vec najteza uvreda jednoj zeni i majci ali to vise o tebi govori
@Vlado.Očigledno si samo pročitao naslov knjige,ja priznajem da nisam ni to ali koliko saznajem u knjizi se najmanje govori o Draginji.Draginja je samo metafora svih crnogorskih političkih prostitutki od Sekule Drljevića do Mila Đukanovića tokom proteklih 100 godina koji su se školovali i liječili o trošku Srbije,kad je Srbija bila jaka bili veći Srbi i od prosječnog Srbina iz Šumadije ;a kad bi Srbiju bjelosvjestski ološ bacio na koljena bili najveći srbomrsci.Tipično za Montenegrine.Inače budaletina od Draginje je milion puta prozvala Šešelja isto svašta govoreći o njemu,ničim izazvana,pa je on u svom bezobraznom „stilu“ i odgovorio.
Genijalno gospodine Antić. Sada ćete i Vi postati predmet napada „moralne“ „čojske“ i „junačke“ Crne Gore!
Svaka čast BRAVO!
Jeli ovo neki Vojin klon
Antić proziva nekoga za ekstremizam? Ima li ijedan pravi istorićar u Srbiji koji ovu moralnu nakazu smatra istoričarem? Ovakve kao on je dobro opisao Ilarion Ruvarac.
Čeda, genije, kao i uvek pravo u centar.