ZDRAVA I BEZBJEDNA ISHRANA KAO SRPSKI DRŽAVNI PRIORITET

Piše: Aleksandar Đurđev, poslanik i predsednik Srpske lige

Zahvaljujući inicijativi i naporu Aleksandra Vučić, predsednika Srbije, da se uvede red u prehranbenoj industriji Vlada Srbije usvojila je pravilnik koji predviđa, da se samo visokokvalitetno zrno pšenice može koristiti za ljudsku ishranu

Srpska vojska je odmah posle tursko-srpskih ratova – počela da proizvodi tain, vojni hleb. On je bio zdrav i hranjiv. Njegovi sastojci su: 70 odsto raženog brašna, 30 odsto belog brašna i sve se to zamesi sa već kvasnim testom, koje se zove komita. Priča se da je uspehu srpske vojske u Cerskoj bici doprinela i specifična ishrana: tain u kombinaciji sa jačim, slanijim sirom (punim belančevina koje doprinose pokretljivosti), uz luk, papriku i pasulj (obiluju insulinom). Tada su i suve šljive podeljene vojnicima. Energetska vrednost suvog voća je visoka, a hleb sa suvim šljivama se i danas nalazi na meniju vojske u vanrednim uslovima.

Odbacivanje tradicionalnog načina života i ishrane, jedno je od najvećih zala savremene civilizacije. Koliko je veća stabilnost duha i zdravlje tela kada čovek radi ono što su radili njegovi preci sigurno može da objasni svaki psiholog. A o hrani da ne govorimo. Srbi su nekada, samo po pravoslavnom kalendaru, imali preko 150 dana posta godišnje, zato su bili zdraviji.

Briga  o ishrani stanovništva, kako u pogledu količine tako i kvaliteta i cene je ostala jedna od najbitnijih funcija države.  Građani Srbije zaslužili su da kao i svi Evropljani, budu detaljno informisani o sastavu, poreklu  i trajnosti prehrambenih proizvoda koje koriste u svojoj ishrani i od kojih im zavisi zdravlje i kvalitet života. Zato nam je drago što su nadležni u državi prihvatili predlog Srpske lige i počeli sa primenjivanjem Pravilnika o deklarisanju hrane zahvaljujući kome će potrošači biti zaštićeni od mogućih prevara proizvođača i trgovinskih lanaca, ali i sigurni u kvalitet hrane koju konzumiraju.

Poražavajuća je da se, u Srbiji koja je nekada bila prepoznatljiva po dobroj pšenici, jede nekvalitetan hleb i da je zbog velike potrošnje ove namirnice koja iznosi 90 kilograma godišnje po stanovniku, ugroženo zdravlje kompeltne nacije. Podsećam da do 2018. godine pšenica nije razvrstavana po kvalitetu i da otkupna cena pšenice za ljudska upotrebu nije bila veća od one za drugu svrhu, zbog čega seljaci nisu imali motiv da seju visokokvalitetne sorte, nego su se opredeljivali za one nižeg kvaliteta, što je u startu uticalo da kvalitet hleba bude lošiji u poređenju sa zemljama EU, gde to pravilo postoji. Sortiranjem pšenice i redovnim kontrolama može se promeniti postojeća situacija i poboljšati kvalitet hleba u Srbiji, o čemu svedoči i primer iz Rusije, u kojoj je u poslednjih pet godina, smanjen na manje od dva procenat uzorka hleba koji ne ispunjava zadate standarde.

Srpska liga pokrenula je inicijativu da se u Srbiji uvede redovna kontrola kvaliteta hleba, da bismo na vreme sprečili korišćenje loše pšenice, štetnih sastojaka i aditiva u njegovoj proizvodnji i imali jasnu sliku o ispravnosti hleba. Zahvaljujući inicijativi i naporu Aleksandra Vučić, predsednika Srbije, da se uvede red u prehranbenoj industriji Vlada Srbije usvojila je pravilnik koji predviđa, da se samo visokokvalitetno zrno pšenice može koristiti za ljudsku ishranu, zbog činjenice da se na srpskom tržištu do sada nije pravila selekcija roda za proizvodnju brašna. U tom pravcu predsednik Vučić je doneo dobru stratešku odluku da dodeli Institutu za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada status od Nacionalnog značaja čime se prepoznaje njegov vitalni značaj, sprečava privatizacija i obezbeđuje državno vlasništvo.

Doprinos opredeljenju poljoprivrednika da se u narednom periodu odluče za uzgajanje autohtonih i kvalitetnih sorti žitarica, voća i povrća, svako je dala i akcija „500 zadruga u 500 sela” koju sprovodi ministar Krkobabić, kojom se zadrugarima omogućava da, uz pomoć bespovratnih sredstava, unaprede sortnu bazu a samim tim obezbede i kvalitetniju hranu .

Država Srbija poseduje ne samo pravo, već  i obavezu da demonstrira sopstveni autoritet i po pitanju cene, odnosno količine hrane namenjene svim segmentima stanovništva.

Koliko na nacionalnu bezbednost posredno utiče i kvalitet životnih namirnica podseća nas i vreme kada je naša vojska počela da proizvodi vojni hleb. Nesporno je da je taj hleb, koji je konzumirao vojnik u Prvom svetskom ratu, obezbeđivao dovoljnu energetsku vrednost da srpski vojnik pobedi nadmoćnijeg neprijatelja.