Piše: Želidrag Nikčević
Oprostite, moram da ispričam, zbog moje Kaće, koja je samo pred njim ćutala.
Vraćao sam se sa vladikom iz Petrograda, po najvećoj zimi, i na aerodromu su mu neke čudesne ruske bake, opraštajući se, tutnule kesu sa poklonima. Med , čaj, ikonice, babuške, i jedna divna mala ručno oslikana kutija. Stigli smo u Beograd, on ode u Patrijaršiju da malo odmori, a ja ponesem i njegove stvari kući, na Studentski trg, jer ću ga uveče pratiti na avion za Podgoricu.
Kaća sprema one torbe, vidi kutiju i uzviknu: „O, hvala, sanjala sam tačno ovakvu kutiju“. Ja joj objasnim da su to pokloni za vladiku, da ništa ne dira, i predveče krenemo do Patrijaršije. Vladika uđe u kola, dodam mu onu kesu da ne zaboravi. On negdje kod Gazele zavuče ruku da vidi šta je unutra, izvadi onu kutiju i kaže:
„E , ovo je za našu Katarinu, koja nas je čekala“ – i preko ramena joj dodaje njen mali ruski san.
Spasibo, sveti vladiko, pomeni svoje grešne kćeri i sinove.