Može li Izrael da opstane?

Piše: Milomir Stepić

 

Pre tri decenije, posle sporazuma između Izraela i PLO iz 1993, vođa palestinskih Arapa Jaser Arafat je od prokazanog teroriste preko noći preimenovan u mirotvorca i čak 1994. dobio Nobelovu nagradu za mir (zajedno sa jevrejskim liderima Šimonom Peresom i Jicakom Rabinom). Ubrzo je neodrživi mir – očekivano – odnela „mutna Marica“, a Arafat izolovan i 2004. preminuo, otrovan radioaktivnim polonijumom.

Nama bliži i poučniji je slučaj Slobodana Miloševića, koga Zapad nije nazvao baš teroristom, ali jeste „balkanskim kasapinom“. A kada je „pustio niz vodu“ RSK, „obuzdao“ RS i „legao“ na Dejtonski sporazum, proglašen je za nezaobilazni „faktor mira i stabilnosti“. Nakratko. Sve dok nije odbio da postupa po uputstvu Vorena Kristofera i „radi uvek ono što mu (Amerikanci) traže“. Poznato je kako je u „obojenoj revoluciji“ završio politički, a u Hagu životni put.

Posle američkog preimenovanja OVK iz terorističke organizacije u borce za slobodu, i najnaivnijima je postalo jasno da su teroristi samo oni koje takvima proglase u Vašingtonu. Tako se više ne može praviti jasna razlika između zločinačkih terorističkih akata i istinskih oslobodilačkih akcija. Primeri Ukrajine, Arcaha ili paradigmatične Banjske to potvrđuju.

Otuda je, istini za volju, teško praviti razliku između Hamasovih napada po neselektivnim ciljevima, zarobljavanja talaca i egzekucija, s jedne strane, te izraelske egzemplarne, nesrazmerne odmazde, sistematskog rušenja i proterivanja stanovništva, sve uz licemerno zapadno određivanje „koridora za evakuaciju“, s druge strane.

I svet se, shodno već uspostavljenoj dihotomiji na proamerički i antiamerički, i ovoga puta svrstao na stranu ili Izraela ili palestinskih Arapa.

Uporište Zapada na Bliskom istoku

Izrael je nastao, funkcioniše i opstaje kao par excellence geopolitička tvorevina. Tipična je sponzorisana država, država pod zaštitom, država-eksponent… Kratko je to bio u službi zapadnoevropskih kolonijalnih sila, a potom, do sadašnje tranzicije poredaka, u funkciji interesa SAD. Iako je radi konačnog etno-prostornog koncentrisanja i političko-teritorijalnog konstituisanja države Jevreja planiran mnogo ranije i čak sa različitim varijantama lokacije, formiran je na Bliskom istoku tek nakon Drugog svetskog rata, u vidu neke vrste kompenzacije za ogromno stradanje od nacizma i preventive kako se to ne bi ponovilo.

S obzirom na status žrtve, Jevreji su sebi prisvojili pravo – a veći deo sveta im to tolerisao – da svoje interese brane na sve moguće načine. Naravno, i upotrebom sile, koja nikada nije kvalifikovana kao „prekomerna“, niti je iko smeo da stavi neku primedbu zbog rizika da bude anatemisan kao antisemita. Tako privilegovana pozicija, međutim, nije bila rezultat samo uvažavanja visokih moralnih principa, već prvenstveno ključnog geopolitičkog položaja u globalno najvažnijem, najneuralgičnijem regionu – „pupku Planete“.

Važnost jevrejske države za interese Zapada proistekla je iz pozicije unutar „Arabije“, koju je Mekinder – rodonačelnik naučne geopolitike – pre više od stoleća apostrofirao kao jednog od šest velikih „prirodnih regiona“ u sastavu Svetskog ostrva (Afro-evroazije). Štaviše, ta Mekinderova „Arabija“ je pomorskim, atlantističkim silama Zapada bila od prvorazrednog značaja, budući da povezuje dve velike, pomorskim silama nedostupne oblasti „Heartland“ i „Saharu“. Iako je i sama relativno „nedostupna“, ipak su se pomorske sile u njoj pozicionirale zahvaljujući „zasecanju“ koji čine Persijski zaliv sa Eufratom i Crveno more sa Sueckim kanalom (i Nil).

Ne bi trebalo prenebregnuti da je Izrael formiran u delu sveta u kome su se začele i odakle pulsiraju velike religije i civilizacije, gde su ogromne rezerve nafte i gasa, kuda su trasirani najvažniji trgovački putevi, cevovodni transportni koridori i geostrategijski vektori. Njegova teritorija se prostire između obala Sredozemnog i Crvenog mora (zaliv Akaba) i predstavlja barijeru za kopneni kontakt afričkog i azijskog areala arapskog i ukupnog islamskog sveta. To je krucijalna, a često nedovoljno uvažavana činjenica. Sledstveno, arapsko-islamski svet doživljava ga kao „strano telo“ i „remetilački faktor“ koji destruktivno deluje na njegovu civilizacijsku i geopolitičku kompaktnost i koga, shodno tome, treba eliminisati.

Rubikon je (odavno) pređen

Teritorija Izraela je specifična i geopolitički ranjiva, čak i da joj u susedstvu nije „more Arapa“. A jeste!

Neposredno se graniči sa Libanom (5,6 miliona stanovnika; 95 posto Arapi), Sirijom (21,5 miliona; 75 odsto Arapi), Jordanom (11,5 miliona; 98 posto Arapi) i Egiptom (110 miliona; 95 odsto Arapi). U tim zemljama živi i veliki broj palestinskih Arapa, od kojih je znatan procenat izbeglica, krajnje ekstremizovanih.

O demografski eksplozivnoj arapskoj, odnosno muslimanskoj populaciji u širem okruženju da se i ne govori. Uprkos heterogenosti i različitim interesima, oni su kolektivno izrazito antijevrejski orijentisani. Isto važi i za pedesetak miliona evropskih muslimana, te na verskom principu „solidarnih“ ukupno 1,9 milijardi muslimana u svetu.

S druge strane, Izrael ima samo desetak miliona stanovnika, od kojih je unutar njegovih granica više od 20 posto Arapa, mahom palestinskih. Njegova površina, čak i sa okupiranim oblastima, jedva je nešto prostranija od, na primer, Slovenije. Hendikep geopolitičkog položaja donekle ublažava „maritimni ventil“: relativno dugačak sektor kojim izlazi na Sredozemno more, mada obala ima veoma mali koeficijent razuđenosti, sa samo jednom prirodno predisponiranom lukom – Haifom.

Pri tome, na najužem mestu širina državne teritorije od zvanične granice do morske obale iznosi samo 14 kilometara, što je manje od, na primer, razdaljine između centra Beograda i centra Pančeva. Ako bi se čak uračunala i okupirana tzv. Zapadna obala (u kolonijalnom pojmovniku Cisjordanija), osa istok-zapad teritorije Izraela iznosi svega pedesetak kilometara. Manje nego od Kraljeva do Kruševca.

Da li je teritorija takvih svojstava dugoročno odbranjiva? Izrael je dobro naoružana, civilno i vojno visoko organizovana država, uprkos nekim propustima. Raspolaže (nezvanično) čak i nuklearnim arsenalom, što neće prezati (uz američku dozvolu) da taktički upotrebi protiv Irana ili možda Egipta, ali na sopstvenoj teritoriji i bliskom susedstvu to bi bilo samoubilački.

Ako je visokim zidovima, bodljikavom žicom, senzorima, kamerama, minskim poljima, ratnom mašinerijom, ofanzivnim dejstvima i, pre svega, snažnom motivacijom sopstvenog stanovništva sposoban da se kratkoročno suprotstavi arapsko-muslimanskom činiocu, njihovom demografskom potencijalu i fanatizmu to dugoročno sigurno nije u stanju.

Izrael se ne snebiva da izvrši „etničko čišćenje“ Gaze i sistematskim rušenjem spreči povratak prognanika, ali će teško to učiniti sa svim naseljima i oblastima palestinskih Arapa unutar svoje oficijelne i okupiranih teritorija, a kamoli sa onima u okruženju. Čak i da se konačno pomiri sa stvaranjem države Palestine, to je samo kratkoročno rešenje – primirje.

Ali, ne treba zaboraviti: moć Izraela nije sam(o) Izrael. Moć Izraela su Jevreji. Svetski Jevreji – njihovo bogatstvo i još više uticaj. I višedecenijski zaštitnik kome omogućuje da ostane „ukotvljen“ na Bliskom istoku – SAD.

Novi pokrovitelj – egzistencijalno pitanje Izraela

Izrael, dakle, opstaje kao bliskoistočno uporište SAD, figurativno rečeno kao „51. država“ tog još uvek svetskog lidera, ali više ne i hegemona. Američka opadajuća moć ne samo da više ne omogućuje Izraelu ponašanje „razmaženog mlađeg brata“, već u dolazećim uslovima ne garantuje ni samo njegovo postojanje. A arapsko-muslimanski svet je toga svestan. Kao i sam Izrael, i to ga čini nervoznim. Akcija Hamasa je „ispipavanje pulsa“ svima. Stoga je odgovor na pitanje iz naslova sledeći: da, Izrael može da opstane, ali samo pod uslovom da se prilagodi novom poretku i da pronađe novog patrona, što ne zavisi (samo) od njega

Da li „namigivanje“ Rusiji vodi u tom smeru, ili je jedino pravo rešenje stavljanje pod zaštitu Kine? Šta ako u tome ne uspe, već postane „žrtveno jagnje“ (A. Dugin) s jedne strane „islamskog buđenja“, a s druge strane „globalnog geopolitičkog preferansa“ u kome će Kina i Rusija „makaziti“ SAD, te višedecenijski američki eksponent Izrael strada kao „kolateralna šteta“? Jer: logičnije je da i Kina i Rusija – barem u prvo vreme – unutar novog svetskog središta, „islamskog Heartland-a“, zaigraju na arapsko-muslimansku nego na izraelsku „kartu“. Geopolitički „znakovi pored puta“ na to jasno upućuju.

(RT Balkan)