A sad da se radi

Piše: Slaviša Čurović

Dogovor ili ne, data riječ ili ne, haos oko pregovora, 60 dana agonije, pregovori duži od vijeka trajanja političkih partija su gotovi.

Kad se sve raspodijeli, lakši dio, kreće onaj teži – moraju da se rukavi lijepo zasuku, pa kao kod dobrog baštovana koji dolazi u zapušteno dvorište prvo da se pogleda isto, ispregleda svako drvo i biljka, a onda kreće krvavi rad. Fizički.

Toliko je Crna Gora zapuštena, neodgovornim pristupom zakrčena, nebrigom isprepletana u galimatijas problema koji se moraju rešavati jedan po jedan.

Rekorderi korupcije na Balkanu, ubistava po ulicama i gradovima, mržnje i podjela jednog naroda, rekorderi sudova koji ne sude nego kriju i čuvaju lopove, heroji krijumčarenja droge, talenti za premlaćivanje onih koji drugačije misle, sve to su bili naši tridesetogodišnji vlastodršci.

Spirala takve moći je gadna stvar, sa povratnim dejstvom koje se ogleda u netransparentnosti javne uprave, korupciji činovnika, neradu pojedinaca i opštoj propasti svake društvene norme.

Da, kao u kakvoj zakrčenoj bašti svi koji budu u procesu odlučivanja moraju da krenu redom u raščišćavanje istog, ne bi li to dvorište dobilo sunce i neophodnu energiju da preživi.

Naša medijska scena je zatrovana do te mjere da su se pozauzimale busije kao u ratu, naša kultura je devastirana do te mjere da nije ni najmanji mogući činilac zajedništva jednog društva, već je prepuštena netalentu, opštem neznanju, osrednjosti i samozatupljivanju.

Kažu da treba poći u Pozorište jedne zemlje i kad ga vidite dobićete jasnu sliku o toj zemlji. E pa pođite i vidite na šta to liči i kako se tamo kadriralo, radilo, zapuštalo, namještalo, urnisalo. Da ne bude zabune…do 30.08.2020.

Ove tri godine od tada do danas su potrošene na prelaz od totalitarizma u nadam se, društvo jednakih i društvo saboraca koje će moći Crnoj Gori dati novu šansu da postane dio evropskih kulturnih i svakih drugih vrijednosti.

Jer tamo nam je mjesto.U Evropi.Niti smo azijska postkolonijalna uprava, niti južnoafrička kartelna država, što smo bili pod vlašću jedinog čovjeka koji je jurišajući na Dubrovnik dobio medalju za dobrosusjedstvo, hapseći Bošnjake postao njihov patron, tukući Crnogorce njihov šef, a maltretirajući Srbe NJegošev neprijatelj. Albanci su mu bili za stolom dok ih je hapsio i mlatio.

E takvi smo bili.

Šta ćemo postati sada zavisi od nas samih. Ne smijemo poći van svog dvorišta a da ga prvo ne raščistimo, jer goste – Evropu ne možemo pozvati u talog, mulj, isprepletane grane i drače koje bodu. Možemo ih pozvati u uređeno dvorište, čistu kuću obasjanu suncem, sa biljkama koje daju plodove u svakom godišnjem dobu.

Tada ćemo biti jednaki sa njima i prihvatljivi svima….

A za to je potreban rad i stručnost. Jedno bez drugog neće moći i nije idealizovanje kada kažem da mi možemo, samo tako napraviti da Crna Gora bude evropska adresa na kojoj stanuju red, mir, ljepota življenja i u koju se dolazi sa osmjehom i pozivnicom za klub istih a ne sa batinom za kriminalce, lopove i trgovce drogom.

Na nama je, zaista.Ovo može biti kraj početaka ozdravljenja ovog društva.

Bez eksperimenata – da se radi.