Bojkot davno prekinut zahvaljujući satelitu DPS-a: Ranko i SDP razbili opoziciju

Ovih dana politička scena Crne Gore svela se na parafraziranu Hamletovsku dilemu, bojkotovati parlament ili ne. Stavovi su podijeljeni, političke grupacije, kako na vlasti, tako i u opoziciji, u jednoj vrsti klinča, a „nezavisni“ mediji podgrijavaju atmosferu uzdižući ovo pitanje na nivo života ili smrti. Međutim, ako čovjek realno želi da sagleda situaciju, a da nema skrivenih političkih namjera, onda treba da bude pošten i da kaže da bojkot parlamenta, ne postoji zahvaljujući Ranku Krivokapiću i SDP-u, koji su ga prekinuli odlaskom da glasaju za ulazak u NATO. Da se dalje ne lažemo i ne foliramo, ideja bojkota je sahranja tog dana, zahvaljujući skoro dvodecenijskom partneru DPS-a i Mila Đukanovića. Svako dalje forsiranje i insistiranje u ovim okolnostima kakve su danas u Crnoj Gori, da se „bojkot“ nastavi ima za cilj samo izbjegavanje sopstvene odgovornosti za (ne)rad u poslednjih godinu dana, pred licem crnogorske javnosti. I još nešto mnogo opasnije što se valja iza brda. A to je prećutna saglasnost SDP-a, a sada i još nekih saučesnika koji žele da iz svega izvuku korist, da se izvrši političko ubistvo Demokratskog fronta kroz montiranu aferu „državni udar“. A valjda je sadsvim prirodno bilo, bar do danas, kad te vlast napada i da te opozicione kolege brane, jer sama činjenica da ti napadi odgovaraju samo ovima na vlasti trebala bi da izazove kontra reakciju. Jedino u Crnoj Gori danas, opozicija ćuti i nijemo gleda napade režima na svoje kolege i ćutanjem odobrava taj vid obračuna sa neistomišljenicima, valjda u nadi da će ućariti koji glas na sledećim izborima. I laicima je jasno da je afera „državni udar“ doživjela fijasko, ali sad upravo kontrolisani „nezavisni“ mediji, uz pomoć SDP-a i ostalih saučesnika, treba da galame pričom o nepostojećem bojkotu, kako bi se izvršila smrtna presuda nad DF-om, koji po njihovom mišljenju treba da ostane u izolaciji kao do sada. Zato su mudraci iz DPS-a prepustili Ranku i onima koji ga slijede, da budu egzekutori u političkoj likvidaciji DF-a, a na ovima iz DF-a je ili mirno da čekaju izvršenje kazne ili da pokušaju da se brane.
Papagajsko ponavljanje da bojkot treba nastaviti, a da u međuvremenu ništa konkretno ne preduzmeš, da se izvrši legitiman pritisak na vlast da se raspišu vanredni parlamentarni izbori, bojim se, imao je za cilj da se jedino DF, ma šta god mislili o njima, ostavi van domašaja javnosti, da bi njegova egzekucija bila lakša. I bojim se, da je upravo to danas jedini cilj svih onih koji povratak u parmalent te političke grupacije žele da predstave kao neki čin izdaje opozicije, čijeg jedinstva, nije nikad ni bilo. Njihovim iznuđenim povratkom u parlament, čiji bojkot je da ponovim još jednom, SDP prekinuo, ipak se ruši koncepcija onih koji su sve ovo osmislili, zato su svi sledbenici i podržavaoci „građanske“ opcije i zapjenili pokušavajući da ubijede javnost da onaj ko se sad vrati u Skupštinu ruši opoziciono jedinstvo koje nažalost zahvaljujući i njima postoji.
Saglasan sam da je ideja bojkota, u prvi mah izgledala kao prihvatljiva, uz uslov da se ona nadogradi konstantnim protestima, organizovanjem tribina i okruglih stolova, posjetom centrima moći gdje bi se u direktnim razgovorima pojasnilo šta se ovdje zaista desilo tog 16. oktobra, na dan izbora i dan famoznog „državnog udara“… I još mnogo drugih akcija koje bi pratile taj bojkot, koji je, kako ga je svaki opozicioni glasač doživio, samo trebao da bude polazna osnova za dalje zajedničko djelovanje 39 opozicionih poslanika. Međutim, desilo se upravo suprotno od toga, pa su pojedine opozicione partije, pomognute „nezavisnim“ medijima, nažalost, bojkot pretvorili u suštu suprotnost onoga što je on trebao da donese. Da se podsjetimo redosleda kako je bojkot, zahvaljujući akcijama pojedinih opozicionih partija i medija, upravo postao oružje za unutar opoziciono obračunavanje u borbi ko će biti prvi u opoziciji, pa smo sada tu gdje jesmo.
SDP je, odmah po proglašenju bojkota, krenuo da se, iako ima četiri poslanika, nametne kao odlučujući faktor po čijim notama treba da igra preostalih 35 poslanika. Isti onaj SDP koji je 18 godina učestvovao u svim izbornim prevarama, krenuo je sa kreiranjem političke opozicione scene, bježeći od priče o protestima.
Odlazak na Cetinje, podjela na „građansku“ i drugu opoziciju
Javnost treba da se podsjeti, da su upravo Ranko i njegov SDP, kao Trojanski konj DPS-a, prvi prekinli bojkot kada su otišli na Skupštinu na Cetinju, kada se glasalo o ulasku u NATO. U momentu kad DPS-u njihovi glasovi i nijesu trebali da bi imali većinu za ulazak u NATO. I tu se priča o bojkotu završila, ali su „nezavisni“ mediji to lijepo uvili u oblandu predstavljajući građanima da to nije prekid bojkota. Što je bila podmetačina i laž, ali i priprema terena za ono što slijedi, a to je obračun, udruženim snagama na DF. Neko javno, neko iz potaje. Tako su Ranko i SDP razbili jedinstvo opozicije, svjesno ili ne, al znajući njihov brak sa DPS-om koji je trajao 18 godina, bojim se da tu slučajnosti nema. Ranko i SDP se nijesu zaustavili samo na jednom razbijanju opozicije i bojkota, već su krenuli u drugu etapu, koja je opet jedino DPS-u išla na ruku. Upravo su oni, da se ne zaboravi, kreirali čuvenu krilaticu „građanska“ i druga opozicija, što je već tada značilo da ideja bojkota definitivno više ne postoji. Dijeljenjem opozicije na ove i one, u momentu kad je neophodno jedinstvo, koje su već jednom razbili povratkom u Skupštinu, značilo je samo jačanje pozicije DPS-a i ništa više od toga. Naravno, sve ovo ne bi moglo proći da nije bilo „nezavisnih“ Vijesti i DAN-a, koji su tu priču medijski forsirali, predstavljajući javnosti kako je Ranko Krivokapić nosilac opozicione misli u Crnoj Gori i da je jedino ispravno to što on radi, a sve je, kao i svih prethodnih 18 godina, radio u korist DPS-a.
Istrajavati i dalje na jalovom bojkotu i kriti se iza te floskule, a redovno izlaziti na lokalne izbore, koje i dalje kreira ista vlada i isti centar moći zbog koga si u bojkotu, znači da niti imaš politiku, niti imaš ideju šta i kako treba mijenjati. Jer, nema razlike između povratka u parlament i izlaska na prethodne izbore, osim u spinovanju javnosti kako je ovo drugo prihvatljivo, a ovo prvo je izdaja.
Zato opozicija, kompletna, ako želi jedinstvo, koje do danas nijesu pokazali, treba da se kompletna vrati u Skupštinu, da daju rok DPS-u, od 100 dana da prihvati njihove uslove oko vanrednih parlamentarnih izbora, da na taj način izvrše institucionalni pritisak, a ukoliko se to ne desi svi zajedno da izađu na ulicu i u proteste. Nažalost, bojim se da bi i u tom slučaju, SDP i Ranko, našli model kojim bi razbili i takvu akciju, pod uslovom da do nje dođe.