Elegija naše propasti

Piše: Milan Ružić

Korporativni kapitalizam, kao nadideja i arhipraksa, prerušen u leve pokrete, zelene revolucije, vouk, seksualne slobode, ženska prava imitira ono što je kao načelo nametnuto u antici, a to je demokratija. Najnedemokratičnija ideja, poput kapitalističke, tako uspešno baštini iluziju demokratije, tačnije, toliko nepogrešivo je prodaje savremenom, mnogim stvarima porobljenom, čoveku da najpametniji, pa i najgluplji um, onaj koji samo vadi novac ili karticu da bi platio neku budalaštinu, poput, recimo, premijum članstva na Jutjubu, ne može to da primeti, a ako i shvati, nema snagu da to promeni. I ne vredi zalaganje pojedinih heroja zdravog razuma, oličenih u ljudima ovenčanim naučnim priznanjima, diplomama, iskustvom, jer je količina ludorija daleko veća. Kako je um zamagljen? Zamagljen je vrhunskim marketingom koji nam prodaje zlatne kaveze i premijum okove koje smo spremni da platimo samo da bismo imali neku vrstu statusa u društvu u kom nikakvo istinsko dostignuće ne znači ništa.

Zamislimo samo susret dobitnika Nobelove nagrade za književnost i nekog Tik Tok influensera. Prvi je dobio neki bedni novac za nagradu, glava mu je puna znanja, iskustva, ona je riznica saveta za bolji, uspešan i pre svega zdrav život. Glava Tik Tok influensera zagnjurena u mobilni telefon, pratioce, okićena najskupljim lancima, zauzeta lajkovima i šerovanjem ne samo da je prazna svega drugog, već će se bez ikakvog pardona sprdati s tim nobelovcem i njegovim delom. Ovo je korak unapred, ali niko da shvati da je to ogroman korak u napretku na pogrešnom putu.

Kako promeniti išta ili vaspitati decu u globalističkom korporativnom ekperimentu nazvanom sistemom ili poretkom kad tržište diktira potražnju, pa samim tim i ukus. Danas će vam bilo ko reći da je muzika Tejlor Svift bolja od Mocartove, jer se više prodaje. Ona ima više nagrada, a uostalom, i narod tako kaže i to traži.

Sačekajmo ovde malo… Prodaje nam se demokratija, koju jako skupo plaćamo a ona nikako da stigne, ali ako je to vladavina naroda, ona ne može ni stići. Zašto? Zato što narodi više ne postoje. Globalistička mantra o svetu bez granica, iako se pokazala tačnom samo u slučaju kovida i vakcinacije, uslovila je tanjenje vododelnica naroda i nacija poput jezika, vere i kulture. Kultura je unifikovana tako što je izmišljeno nešto što nazivaju „trendingom”. Dakle, kulturni domet više ne određuje suza, osmeh, vrisak, nespavanje nakon doživljaja dela, nego isključivo njegova isplativost i popularnost, dve jako usko povezane kategorije. Pa ako je danas popularno nazvati se rodno fluidnim, a pretnja svetu nazvati sebe Srbinom, Francuzom, Egipćaninom i tome slično, šta možemo da očekujemo? Narodi ne postoje, a postoje korisnici interneta i korisnici materijalnog u svakodnevici, što se nastoji izjednačiti.

Princip funkcionisanja interneta prenosi se vrlo ubrzano na realan život. Svi smo mi u nekim kreditima, dugovanjima, plaćamo stvari za koje više ne znamo ni šta su i tako u stvari samo radimo za fond koji će nam obezbediti da imamo u čemu da se vozimo, na čemu da klikćemo i gde da prespavamo, pa i mesto na kom ćemo raditi prekovremeno. I kada čovek umre, ni list se više ne pomeri. Jednostavno „korisnik” više nije na mreži. Stoga, ako nema naroda, ne može biti ni demokratije, jer narod ili nacija jeste zbirno ime za pripadnike jednog naroda/jezika/vere po istom zastavom i u istoj državi koji joj rade u korist i na čast. A kako narod može biti gomila autošovinista koja klikće po Jutjubovima, Instagramima, Tviterima, Tik Tokovima, portalima uverena da svim što objavi ili podeli neguje svoju individualnost? Ne može narod ili opšte dobro uopšte biti moguće kao termin, a kamoli kao realnost, ako svi insistiraju na individualnosti.

E to je najveća podvala kapitalizma, moderne psihologije i interneta – opsena da je svako od nas „korisnika” u stvari „premijum”, „plava značka”, „ad-free”.

I kad imate takav bezidejni svet koji samo kreira sadržaj fokusiran na trendovima na kojima dominiraju majmunluci neobrazovanih praznoglavaca okićeni brojem pregleda, onda je logično reći da svet umire, da ljudska civilizacija nestaje.

I evo nekih pokazatelja koliko je propast sama po sebi duhovita…

Toliki milenijumi razvoja današnjeg pisma od nekadašnjeg piktografskog (ilustracije radi, to su hijeroglifi), a mi se polako od onolikog vokabulara, gramatike, sintakse, svega na čemu se zasnivalo naše školovanje i što je bilo stvar prestiža znati, vraćamo na emodžije. Opet ljudi komuniciraju piktografskim pismom. Svako malo neko pošalje smajlije, ananas, kapljice vode, srca, neki znak rukom.

Toliki vekovi učenja brojeva, tablice množenja i deljenja, sabiranja, oduzimanja, a čovečanstvo se svelo na binarni sistem.

Milijarde i milijarde knjiga, starih, novih, prevedenih, neprevedenih, mnogi sati, dani, godine, decenije koliko su pisane pojedine pesme, priče i romani, a AI vam napravi knjigu za deset minuta.

Onoliko učenje poniznosti, socijalnoj inteligenciji, bontonu, zajedništvu, opštem dobru da bismo došli do današnjeg „Volite sebe, jer vas niko drugi ne može tako voleti!“.

Milenijumi evolucije, ispravljanja kičmenog stuba, razvoja palčeva, razvijanje očnjaka da bi nam sad kičma propadala za kompjuterima, da bi nam rekli da je sve u snalaženju, a ne u radu i da bi nam sam nutricionisti, nove vedete viših slojeva, tvrdili da smo mi u stvari biljojedi pored istih tih očnjaka.

Ništa što je nekada funkcionisalo u ozdravljenju ljudi više ne igra ulogu, sve je to osporeno, jer šta će nam obloge, utopljavanja, tuširanja, čajevi, biljke kada je u prodaji najnoviji neispitani lek koji može biti naš za samo 9.99 čega god, jer uzevši njega „uzimamo zdravlje u svoje ruke” iako je cena uklapanja farmacije u kapitalistički poredak upravo naše zdravlje.

Koliko je samo vekova prošlo u verovanju u Boga, a sad nas uče da moramo verovati u sebe, jer je Bog odjednom nešto apstraktno, ali vrlo jasno označeno kao nazadno i neintelektualno.

Zdrav, pametan, vredan, pošten i čovek sa delom više nikome ne koriste. Na njemu se ne može zaraditi, jer on propagira vrednosti koje se zatiru, koje nisu isplative.

Stoga, iako ovako nabacano, možemo lako izvesti zaključak da biti obrazovan, radan, pametan, pošten, slobodan i religiozan čovek, uz to i porodičan, jeste najveći domet revolucionarnog delovanja, jer takav čovek je najveći heroj i jedina nada da budućnost ipak postoji. Ko nije takav, neka zna da svesno učestvuje u ovoj elegiji propasti u kojoj i sam drži neki instrument, pa makar to bio i triangl u koji samo povremeno udari uveren u svoje nesudelovanje u porazu. Ali znajmo da ne diktira sve „trending”, postoji i negde gore iznad oblaka neko ko diktira poštenije, nepogrešivije i, istina, ponekad, malo grublje i samo on može dovesti do „velikog reseta” pri kom se, siguran sam, ne bi baš najbolje proveli oni koji zagovaraju isti taj, samo ovozemaljski, reset. Možda je đavo zaista i otišao, jer šta će on da radi tamo gde ima Švabova, Gejtsova, Bezosa i tolikih, svenih ili nesvesnih, pratilaca njihovih ideja…