Makartizam kao sudbina

Piše: Muharem Bazdulj

Odnosi između SAD i Kine u poslednje vreme su u centru pažnje globalne javnosti. Ti odnosi kao da se više kreću u smeru konfrontacije nego u smeru saradnje. Otud je možda i logično da veliku pažnju privuče vest o novoj kineskoj postavci predstave bazirane na čuvenoj drami Artura Milera „Smrt trgovačkog putnika“.

Ovaj put čitav kasting biće ženski; dramaturg je Džeremi Tiang, a režiser Majkl Lejbenluft. Zvanična premijera je najavljena za 16. oktobar. Zanimljivo je da se cela stvar dešava tačno o četrdesetoj godišnjici Milerovog režiranja istog tog svog teksta u Pekingu, na mandarinskom, mada on taj jezik uopšte nije znao.

Lik iz pesme

Jedan detalj iz života Artura Milera (1915-2005) spada u one momente koji će razvedriti svakog artističkog tipa frustriranog zbog činjenice da su lepim ženama sportisti najčešće privlačniji od umetnika.

Najseksipilnija žena svog vremena, i po mnogima najlepša u celom dvadesetom stoleću, ostavlja sveameričku sportsku ikonu, čoveka prema kojem, kako se kaže u znamenitoj pesmi iz filma „Diplomac“, gleda cela nacija, i udaje se za jednog – pisca!

Junakinja ove priče, Merilin Monro, umrla je još 5. avgusta 1962. godine. Sportski heroj Džo Di Mađio preminuo je 37 godina kasnije (8. marta 1999), a pisac Artur Miler umire 10. februara 2005. godine.

Priča o Arturu Mileru može izgledati kao priča o američkom snu, makar je ovde vrlo karakteristična fraza iz jednog nekrologa ovom piscu: „Pisac čije je delo razotkrilo napukline na tkivu američkog sna“.

On je rođen 1915. u jevrejskoj porodici u Njujorku. Otac mu je bio trgovac čiji je relativno uspešan biznis uništila ekonomska depresija u Americi. Pad iz relativnog blagostanja u siromaštvo duboko je obeležio Milera. Nakon završene srednje škole on je najpre dve godine radio sa auto-delovima i štedeo, a tek je posle mogao upisati fakultet.

I pad je let

Nakon diplome, venčanja, poslova na radiju, uspeva da ostvari ambiciju da mu se drama postavi na Brodveju. Interes publike bio je, međutim, porazan: odigrana je premijera i samo tri reprize.

Sreća je da rani neuspeh nije obeshrabrio Milera. Njegova drama „Svi moji sinovi“ 1947. postaje svojevrstan hit. A dve godine kasnije Miler će postići svoj najveći književni uspeh uopšte. Njegova najslavnija drama „Smrt trgovačkog putnika“ prva je u istoriji koja je osvojila i nagradu njujorških pozorišnih kritičara, i Pulicerovu nagradu, i nagradu Toni.

Dramska priča o Viliju Lomanu po mnogima je najbolji američki pozorišni komad napisan nakon Drugog svetskog rata, neprevaziđen zapravo do dana današnjeg. Tragedija o malom čoveku, koga je posleratni gubitak posla do te mere uništio da jedini izlaz pronalazi u samoubistvu i u nadi da će novac od osiguranja pomoći njegovoj porodici, pokazala se kao univerzalna i primenjiva na brojne svetske zemlje i kulture. Među značajne karakteristike ovog komada spada i vrlo intrigantno i avangardno kombinovanje realnih događaja i halucinacija glavnog junaka. Ogroman uspeh ovog komada učinio je da Miler postane živući klasik već u ranim tridesetim.

Lov na veštice

Ipak, to mu nije bila zaštita od „lova na veštice“ u režiji senatora Džozefa Makartija. I on se našao pod istragom senatorovog zloglasnog komiteta, i njemu je postavljeno ono famozno pitanje: „Da li ste komunista i jeste li to ikad bili?“. Miler je odbio da sarađuje u istrazi, pa je osuđen za omalovažavanje Kongresa, a neko vreme mu je bilo zabranjeno da putuje u inostranstvo.

Nije takvo ponašanje bilo pravilo. Primera radi, tvrdi se da je Elija Kazan, u čijoj režiserskoj karijeri važno mesto igraju upravo Milerovi predlošci, svedočio protiv mnogih svojih kolega i time pomogao njihov progon i osudu.

Nadahnut atmosferom straha Miler piše dramu „Veštice iz Salema“, njegov verovatno drugi najčuveniji komad. Premijera je odigrana pre ravno sedamdeset godine, 1953. godine, dakle. Iako smešten na kraj 17. veka komad zapravo alegorično opisuje savremenu antikomunističku histeriju, mada je, naravno, kako to velika umetnost po pravilu čini, on takođe i opis nekih kasnijih, čak i današnjih, socijalnih i političkih histerija.

Dah velikog pisca

Jedanaestog juna 1956. godine Miler se razveo od svoje prve žene, a već osamnaest dana kasnije (29. juna) oženio je Merilin Monro uz građansku ceremoniju, a dva dana kasnije mladenci su se venčali i po jevrejskoj tradiciji. Ovaj brak je trajao nepunih pet godina. Prve dve godine su, po većini svedočenja, bile idilične. Merilin je čak plaćala alimentaciju Milerovoj prvoj ženi, a svom mužu je o prvoj godišnjici braka poklonila skupoceni automobil: najnoviji „jaguar“. Miler je specijalno za nju napisao scenario za „Neprilagođene“.

Postoji i jedna bizarna anegdota koja veli da je predsedavajući na jednom od Milerovih saslušanja ponudio piscu da će ga trenutno osloboditi ako mu udesi zajedničku fotografiju sa Merilin Monro, no Miler je to odbio.

Ipak, bajka nije trajala večno. Počeli su problemi, a Miler i Monro su se razveli početkom 1961. Već iduće godine, Miler će stupiti u treći brak, s fotografkinjom Inge Morat, a taj će trajati četrdeset godina, sve do njene smrti.

Ipak, u umetničkom smislu, Miler je ono najbolje dao u svojim ranim srednjim godinama. Nije odustao od pisanja, ali drame mu neće dostići slavu onih ranijih. Okušao se i u drugim žanrovima, a posebnu pažnju je privukla njegova autobiografija iz 1987. U njoj piše i o svojoj poseti Jugoslaviji 1964. U istoj knjizi navodi kako je kao mladić mislio da je pisanje dobre drame nešto najvažnije što čovek može učiniti, da to zapravo eventualno nadmašuje samo doktor koji nekom spasi život. Pisati drame, rekao je, za njega je značilo disati. Oseti se taj dah u replikama njegovih junaka, dah velikog dramatičara.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici „Drugi pišu“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)