Šampioni, Njegoš i, naravno, Vučić

Piše: Mirjana Čekerevac

 

Hiljade nasmejanih lica, mladih i starih, ženskih i muških, zvezdaša i partizanovaca, jednih pored drugih, jedinstvenih u čistoj radosti – slika je koja se već decenijama može videti samo na jednom mestu u Srbiji – ispred balkona Skupštine Beograda. Na dočeku naših sportskih šampiona. Malo je onih koje uspeh naših košarkaša, basketaša i Novaka Đokovića i njihova radost zbog ovakvog dočeka nije ispunila srećom. Malo, ali bilo je i takvih. No, osim što su navukli bes ogromne većine građana, njihova pakost ni senku nije bacila na „sliku sreće”.

Retko iz Srbije u svet odlaze lepe slike, a ova s vicešampionima sveta u košarci, šampionima Evrope u basketu tri na tri i najboljim teniserom u istoriji ovog sporta Novakom Đokovićem, pred hiljadama radosnih ljudi, koja je obišla svet, nije mogla biti lepša. Trebalo bi samo zbog toga da budemo ponosni na naše sportiste s balkona, i sve druge. Ali ponosni smo, pre svega, zbog načina na koji su se borili i bore za svoju Srbiju – dali su i daju sve od sebe. I više od toga. Kad bi svako od nas u svom poslu dao sve od sebe i još se rasplakao kao košarkaši ili kao najbolja odbojkašica sveta, naša Tijana Bošković, zato što su osvojili „samo” srebro, umesto, kao mnogi, da za svaki lični neuspeh krivca nađu u „sudijama”, Srbija bi bila veoma uspešna zemlja.

Gori od ovih koji uvek imaju opravdanje za sebe samo su oni koji svoje nezadovoljstvo „leče” izlivima besa prema ljudima koji su uspeli da ostvare svoje snove i ambicije. Sportisti koji su sve postigli sopstvenim trudom i velikim odricanjem takve posebno nerviraju. Za takve su naši sportski šampioni „nikakvi ljudi”, „poltroni”, „neobrazovane neznalice”, „šupljoglavci”… Uprkos takvom mišljenju o njima, sve bi im, kažu, oprostili kad bi izabrali da budu uz njih, da ne kažemo kad bi pomogli da oni, pametni i obrazovani, ostvare svoje ambicije i ciljeve.

Kad je Novak Đoković početkom juna osvojio 23. grend slem titulu u Rolan Garosu i postao teniser s najviše tih titula u istoriji tenisa, jedan lekar iz Niša napisao je tekst za jedan dnevni list, u kome je svekolikoj, doduše malobrojnoj, javnosti objasnio kako ne razume tolike hvalospeve za čoveka koji, „osim da udara loptici s jednog na drugi kraj”, ništa drugo ne zna. Napisao je da je Novak iz „primitivne porodice, njegov otac skače uz primitivnu muziku, a i Novak s njim i peva – kosi tata, kosim ja”… Fuj. No, kaže, lekar, „sve bih mu oprostio, a bio bi upisan u istoriju, kada bi došao na proteste ’Srbija protiv nasilja’ i pozvao narod da ih podrži”. Ocenjuje lekar – „Ukoliko to ne uradi, ni istorija ga neće pamtiti.”

Kamen na Novaka bacila je i bivša političarka Vesna Pešić. Posle osvajanja 24. grend slem titule u Njujorku, Pešićeva je napisala da joj je „dosta više Đokovića”. Kaže: „Baš me briga da nas/me on više davi sa dvadeset petim, kad imamo novi tenis koji igra Alkaraz. Plus je primitivna konzerva, džiberaj uz muziku.” Ni sa ovim tvitom, kao ni u politici, sudeći po reakcijama, nije se baš proslavila.

Nije samo Đoković bio meta već i naši srebrni košarkaši, ne zato što nisu osvojili zlato, naprotiv, neke je to obradovalo, nego zato što su otišli „na poklonjenje Vučiću” i još „mu ponizno uručili dres i loptu”. Upitan da li je razočaran što košarkaši nisu osvojili zlato, direktor NVO Crta Raša Nedeljkov je rekao: „Ponosan sam. Možda je i dobro što nisu na prvom mestu, jer bi se to onda više politički eksploatisalo u negativnom smislu.”

Jedan novinar se obrušio na srebrne odbojkašice zbog odlaska „kod vlastodršca, koji je utešio Tijanu Bošković ocenom da je ona mnogo bolja od kubanske Turkinje Melise Vargas”. Piše novinar da nacija nema ništa od uspeha naših sportista, zamera im što idu „kod vladara na poklonjenje”, ali se, kaže, potajno nada da će „konačno postati naši i da se neće predati vladaru na štitu”. Zaključuje: „Moraju jednom da se izjasne, jesu li njegovi, naši ili svoji u rastućoj diktaturi. Jedno, drugo i treće zajedno ne idu. Izjava da su igrali za narod teško je održiva u dvorskom metanisanju.” Ne znam da li je novinar gledao doček, ako jeste, video je šta narod misli o našim sportistima i njihovim uspesima. Usput, Turska, zemlja sa 85 miliona stanovnika, pobedila je Srbiju koja je više od deset puta manja, tek kad je sa Kube „uvezla” Vargasovu. I to jedva.

Marko Oljača, ako ima neko ko ne zna, to je predsednik Društva za održivu budućnost „Koraci”, zgrožen je atmosferom na dočeku, gde je „masa klicala svima”, a „’Beogradski sindikat’ (bez ’Sistem te laže’) i Novak Đoković su bili samo uvod u krešendo etnonacionalističkog kiča”… Konstatuje da su košarkaši mogli da odu u neku školu, umesto „što su otišli kod predsednika i odneli mu poklone” i ističe: „Eto sreće da je sve ostalo na rezultatima i da se prijem i doček nisu dogodili.” Ocenjuje i da se „nigde na svetu profesionalni sport politički ne zloupotrebljava kao kod nas”.

Aleksandru Vučiću se svašta može zameriti i prigovoriti, osim da je ikad pokušao da sportiste iskoristi u političke svrhe. Svi znaju da je bio redovan posetilac sportskih terena pre nego što je došao na vlast. Od kada je postao vlast, na utakmice, pa ni reprezentativne, ne ide. I to zato što, kako je objasnio, ne želi da to koristi u političke svrhe i da se kiti tuđim perjem.

Svi se sećamo bivšeg predsednika Borisa Tadića, koji nije propuštao ne samo reprezentativne mečeve nego je slavio i evropsku titulu vaterpolista Partizana, zajedno s tadašnjim gradonačelnikom Beograda Draganom Đilasom. Sa Vukom Jeremićem je bio na otvaranju Olimpijskih igara u Pekingu, a 2009. godine, između ostalog, primio je zajedno vaterpoliste, rukometaše i porodicu Đoković, kojima je rekao: „Svaka čast, klanjam se vašim uspesima.” Vaterpolisti su mu poklonili kapicu i loptu s potpisima…

I nije samo naš tadašnji predsednik Tadić išao na utakmice reprezentacije i primao sportiste. Bivša nemačka kancelarka Angela Merkel pratila je fudbalsku reprezentaciju, ali i svoje olimpijce, gde god da su igrali. Francuski predsednik Emanuel Makron bio je na finalnom meču Francuska–Hrvatska na Svetskom prvenstvu u fudbalu u Rusiji, zajedno s tadašnjom hrvatskom predsednicom Kolindom Grabar Kitarović… I svi predsednici sveta organizuju prijeme za svoje uspešne sportiste, to je, valjda prirodno. A tek dočeci, da pomenemo samo kako su Francuzi dočekali svetske šampione u fudbalu, pa Hrvati svoje vicešampione, o Argentini da ne govorimo, tamo su svetske fudbalske šampione morali da štite od stotina hiljada presrećnih Argentinaca.

Oni koji danas bacaju kamenje i uvrede na naše sportiste, jer ne mogu da podnesu što, kao normalni ljudi, odlaze na prijem u njihovu čast kod predsednika svoje zemlje, samo zato što se taj predsednik zove Aleksandar Vučić, morali bi, ili bi bar trebalo da znaju, da se vlast menja, a da je država samo jedna. Bilo bi i njima, politički, korisno da to ne rade. Ne u zemlji gde svi – muškarci i žene, staro i mlado – znaju ko treba da bude u reprezentaciji, pre svega, fudbalskoj i košarkaškoj, i koliko je Novak „pogrešio” kad je odigrao paralelu, umesto dijagonale.

Malo podsećanje, zašto to treba, u sopstvenom političkom interesu da urade. Svojevremeno je jedan važan funkcioner SPS-a, iznerviran nekom izjavom Saše Đorđevića, rekao da ga ne interesuje šta priča „obični gubitnik”. Zaboravila sam ime ovog „važnog socijaliste”, a koliki je gubitnik Saša Đorđević, najbolje svedoči to što je postao i ostao Sale Nacionale, onaj što nas je podigao u nebo trojkom u Barseloni protiv Hrvatske u poslednjoj sekundi, onaj koji sedi na klupi Kine, koja igra protiv Srbije u Manili, ustaje i peva himnu svoje Srbije. Jedan i jedini Sale Nacionale.

Besmrtni vladika, pesnik Njegoš, rekao je: „Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi.” Oni koji su u utorak bili na balkonu, oni koji su pre njih tu stajali i oni koji će tek stajati, oni su ti.

(Politika)