Partija iskrenih časnih karijerista Evrope!

Piše: Čedomir Antić

Zasedao je Glavni odbor pokreta „Evropa sad“. Podržali su budućeg premijera gospodina Loleka u njegovoj odlučnosti da političke predstavnike srpskog naroda u Crnoj Gori ne prihvati kao članove buduće vlade. Na ovom pitanju, pokazao se pravi izvor suverenosti Crne Gore. Članovi Glavnog odbora, od kojih bar polovina učestvuje u vlasti sa koalicijom „Za budućnost Crne Gore“ u nekoj od opština širom zemlje, odlučili su da u te svoje kolege iz lokalne vlasti „nemaju poverenja“. Trebalo je da im to prethodno javno predloži mandatar za sastav vlade i jedan od vođa PES, g. Lolek. Loleku je, pak, na ovu nepoverljivost srpske koalicije ukazala ambasadorka Sjedinjenih Država gđa. Džudi Ar. Rajnke. „U početku beše reč“ – ako je verovati pripadnicima avramovskih religija. Za sektu dukljanoidnih Loleka i Boleka „u početku beše vlada u Vašingtonu“, koju pred primitivnim prevalitanskim plemenom predstavljaju po pravilu božiji anđeli oličeni u rošavim, podgojenim i sa svakim neukusom srođenim ambasadorkama i ambasadorima.

Pitanje za buduće istoričare posvećene Crnoj Gori glasi: „„Kada je prajminišter (izvinite što koristim crnogorski termin koji označava prvu osobu izvršne vlasti jedne države) g. Lolek shvatio da „nema poverenje““ u srpski narod?““  Da li je to bilo u vreme kada su ga praktično bez radnog iskustva izglasali za ministra?  Da li je to bilo kada nisu zatezali, već poštovali što je njegova stranka dobila najviše glasova među opozicionim listama, pa glasali za njegovog kandidata za gradonačelnika Podgorice, iako je do apsolutne većine PES-u nedostajala otprilike polovina odborničkih glasova. Onda se nisu zgadili ni kada je Andrija Mandić posle prvog kruga stao do kandidata za predsednika Crne Gore g. Boleka. Ništa im to nije smetalo, pa su zato i vodili ove pregovore, i to tako što je mandatar parajminišter Lolek dvadeset ministarskih mesta ponudio šezdeset i sedam puta različitim ličnostima iz reda svih parlamentarnih stranaka. No, nemojte zaboraviti da je Lolek bio apostol Guzatog Ratluka.  Blasfemija dostojna paklenog ognja: ako je onaj gospodin Isus Hrist  – koji se nikada nije kandidovao i nije se u Tokiju školovao za ko zna šta, već je bio stolar i nevešt političar – mogao da sa nekoliko hlebova nahrani hiljade ljudi, zašto jedan dukljanski aposotol Guzatoga ne bi mogao da i dvadeset ministarskih mesta ponudi šezdesetorici. Činio je to jer nije imao poverenja, a i gadno mu je bilo kako su Srbi, koji nikada nisu bili na vlasti, zinuli da mu uzmu ono što je dobio pokazavši da nema ni obraza, ni vere ni mere. Njega je njegova baba zaklela da glasa kao ona i da spasava Crnu Goru po meri onih koji su posle nacista i komunista nastavili da gaze srpsku slobodu.

Toliko o poverenju.

Izrugivanje zdravom razumu i zamajavanje srpskog naroda moglo je da potraje još dva meseca, ali negde se izgleda žuri. U Evrpsku uniju svakako ne. PES ili kako ga mi na srpskom zovemo Partija Iskrenih Čestitih Karijerista Evrope ! (skraćenicu u vidu akronima sačinite sami) nam je u skladu sa svojim srpskim nazivom (dakle „iskreno“ i sasvim verodostojno), ali i temeljnom porukom iz svog crnogorskog naziva, poručila da je Evropa sadašnje stanje, ona je već tu, odnosno vi ste već tamo… Mislim,  tu ulazimo u tajne kvantne fizike – nije važno što ne razumete, bitno je da je to sve već rešeno. Istina, formalni prijem je nemoguć pre 2030. godine – ako sve bude uredu i američki se ratni barjak zavijori na Kremlju.  Međutim, možda žure da bi promenili Zakon o popisu i izbegli izjašnjavanje građana po identitetskim pitanjima. Sami su doprineli porastu popularnosti srpstva u Crnoj Gori. Na jednoj strani svako onaj ko je za Slobodu i Pravdu (kome je jasno ko je ovde alavi karijerista koji je za vlast već dao i stražnjicu i zgražava se kada ta crna tava nekoga za nešto optužuje), ali i onaj koji je svima u kontri (a kod nas je to česta pojava) danas je u Crnoj Gori smesta i Srbin.

Drugo, iskustvo Ratluka – koji su ipak na srpstvu izgradili svoj kameleonski identitet – govori da je korisno sisati dve majke i da je za uspeh potrebno da Srba bude što više (kako bi se ambasadorka opoganila u gaće od straha)  a da ujedno budu  i što dalje od vlasti. Tako su SNP i Demokrate i dobili onolika ministarska mesta i predsedništva. Da je Crna  Gora demokratska država, da je ustav poštovan, Srbi bi praktično činili većinu stanovništva, onda za Ratluke ne bi bilo vlasti, ni fondova, ni ambasadorkinih prljavih gaća, ne bi Bakir Izetbegović znao šta da traži u BiH (ako mu već ne daju da na  traktorima izbaci srpski narod). Ratluci bi tada bili malobrojna manjina i morali bi u svoj svojoj bedi i smradu da se konačno predstave pod ovim pravim, beskičmenim imenom.

No, dok ne oteraju Srbe iz Crne Gore, eto nama bivše potpredsednice vlade Crne Gore da obara Vučića. Kada su Matiji Bećkoviću zabranili da uđe u svoju otadžbinu srpska vlada je ostala nema, ali kada je Marovićki zabranjeno da u Srbiji zaustavlja saobraćaj na auto-putu, onda je reagovala vlada Crne Gore (sve uz odobravanje SNP-a, partije koja se predstavlja kao srpska koliko i crnogorska: „Bravo Miloševićeve podguzne muve, Đukanovićevi kolaboranti, razni partijski aparatčici, rvači i „almo mater“ ljigavog Alekse Bečića !“). Poput Viktorije Nuland, što reće Ljiljana Smajlović, ova čumolika nvo aktivistkinja, koja je u vladi bila godinu dana i napustila je zbog „Otvorenog Balkana“ (dakle ideje zajedništva sa Srbijom, S. Makedonijom i Albanijom), učestvuje u protestima u stranoj državi i traži smenu vlade. Da Srba nema u Crnoj Gori ili da su im prava obezbeđena u skladu sa Ustavom iz 2007. ja ne bih nikada komentarisao događaje u ovoj državi. Reč je o prostojnosti. Ali šta je pristojnost za one koji se ponašaju kao za rat odgovorna političarka iz SAD koja je ostala upamćena po snimljenom razgovoru u kome kaže: „Predsedniče, jebeš Evropu!“ Da li su to „naše evropske vrednosti“ ambasadorke Rajnke.

Branite vi, Ratluci i Crnogorci i dalje evropske vrednosti i iskrenost sa Viktorijom Nuland i Jovanom Marović.