U pamet se, Srbi, Makedonci, Crnogorci i Grci, jer niko vam sa strane neće pomoći!

Piše: Darko Tanasković

 

Zar je važnije ono što je ozvaničeno, a realno ne postoji, od onoga što nije ozvaničeno, a realno postoji? U pamet se, Srbi, Makedonci, Crnogorci, Grci! Niko vam sa strane neće pomoći

Nadam se da mi čitaoci neće zameriti to što ovaj komentar započinjem jednim autocitatom. Naime, 2008. godine je veliku buru u makedonskoj javnosti izazvalo objavljivanje dvotomne, pionirske Makedonske enciklopedije, u izdanju Makedonske akademije nauka i umetnosti. Način na koji su u ovom enciklopedijskom izdanju bili prikazani istorija i kultura Albanaca u Makedoniji izazvali su nezadovoljstvo albanskih naučnika, ali i društvenih radnika i političara.

Autori odrednice o Albancima kao da su zaboravili metodološku „dnevnu zapovest”, da je treba pisati u skladu sa „politički korektnim” tumačenjem „Ohridskog sporazuma”, a ne na temelju utvrđenih činjenica i naučne istine. To im se, naravno, obilo o glavu. Upravnik Katedre za istoriju na Tetovskom univerzitetu Vehbi DŽemajli zapretio je da će, ukoliko enciklopedijski tekst o Albancima ne bude hitno povučen i bitno izmenjen, zajedno sa kolegama iz Prištine i Tirane, sastaviti posebnu enciklopediju istorije Albanaca u Makedoniji. Iako su se izdavač i autor inkriminisanih odrednica isprva argumentovano i odlučno oduprli ovim ideološko-političkim, a ne naučno motivisanim napadima, Makedonska enciklopedija je povučena, a Vlada u Skoplju se ogradila od MANU.

Povodom ovih enciklopedijskih zavrzlama u Makedoniji, koje nisu bez analogije sa peripetijama koje su svojevremeno, pred njen raspad, pratile bezizgledne pokušaje uobličavanja drugog izdanja Enciklopedije Jugoslavije, napisao sam, decembra 2009, komentar u Pečatu, naslovljen „Makedonija na kolenima”. Evo zaključnog pasusa iz tog osvrta: „Predsednik MANU je potvrdio da će ‘Enciklopedija Makedonije’ pretrpeti neke izmene. Sporazum o demarkaciji granice je ratifikovan. Diplomatski odnosi Skoplja i Prištine su uspostavljeni. Neki Skopljanci sa zebnjom o zadušnicama posećuju grobove svojih najmilijih, jer na putu do njih moraju proći albanskim delom grada. Jagma je za bugarskim pasošima. His est finis Macedoniae!”
Enciklopedijska kriza

Od skandala sa enciklopedijom prošlo je petnaest godina. S obzirom na sve što se u Makedoniji i sa Makedonijom u međuvremenu događalo i što ju je iz klečećeg oborilo u gotovo ležeći stav predaje, ima li zaista mesta čuđenju pred velikoalbanskim spektaklom Aljbina Kurtija u Tetovu i Skoplju?

Zgražanju ima, ali čuđenju ne bi smelo biti. Sve je upućivalo i vodilo ka takvoj demonstraciji uznapredovalosti projekta „Velike Albanije”, sa „pijemontom” u Prištini, što povremeno izaziva škrgutanje zuba i varničenja sa Tiranom, jer u svesti političke klase tzv. „Kosova” odavno tinja, uz sporadične proplamsaje, ideja da bi „naprednija” Priština (zato što je KiM bila pokrajina u sastavu civilizacijski razvijenije Jugoslavije, dok je Albaniju dugo pritiskalo teško nasleđe režima Envera Hodže) mogla postati centar svealbanskog okupljanja. Što se, pak, posvećenosti viziji „Velike Albanije” tiče, razlike u mišljenjim i osećanjima s jedne i druge strane (privremene) granice naravno nema, iako se zapaža da je stepen oduševljenja velikoalbanskom perspektivom najveći na „Kosovu”. Od „Prizrenske lige” do danas, u promenljivim vidovima ispoljavanja, zavisno od istorijske i regionalne konjunkture.

Te 2008. godine, kad je izbila „enciklopedijska kriza”, održani su važni opšti izbori, po mnogima i ključni za dalji tok političkih kretanja u Makedoniji, a svečano je obeležena i godišnjica „Prizrenske lige”. Osvrćući se na ovaj čin, istoričarka Violeta Ačkovska konstatovala je da se njena „mala država polako, ali neumitno, integriše u ‘kosovsku matricu’, čije su sukcesivne faze još jedno etničko čišćenje Makedonaca 2001. ( prinuđenih da postanu izbeglice u sopstvenoj državi), za čime će slediti zahtevi za federalizaciju (autonomija za oblast Zapadne Makedonije kao Iliride), i najzad, hop, još jedna albanska država na Balkanu!” NJen sumorni zaključak bio je sledeći: „Iz svega proizlazi da se, od ‘Prizrenske lige’ do danas, na dugoročnim osnovama ponavlja stari scenario, čiju su primenu nametali različiti unutrašnji igrači i strani partneri, a čija je suština napredujuća etnička transformacija mape ‘Velike Albanije’ – države koju je Albancima u vreme Velike istočne krize obećalo Osmansko carstvo. Drugim rečima, svedoci smo stvaranja Etničke Albanije.”

Zaista, ni danas se njenim rečima nema ništa ni dodati ni oduzeti, a pogotovo u svetlu Kurtijevog velikoalbanskog šenlučenja po Tetovu i Skoplju, gde je bio dočekan kao neki svealbanski princ, neimar jedinstva nacije, u atmosferi nacionalističke ponesenosti koju je on svojim izjavama samo raspirivao.

Pa kako onda zahtevati od njega da se povinuje dijaloškoj logici rešavanja problema sa Beogradom, što, uz neuverljivo najavljivanje drastičnih kaznenih mera, ako se ne urazumi, ponovljeno traže posredujući činovnici zapadnih vlada i otuđene briselske administracije? Ima on jake adute u džepu, a i osećaj za politički trenutak (koji ga može i prevariti, ali za sada nije), tim pre što i duža i kraća povesna retrospektiva kretanja ideje „Velike Albanije” kroz vreme upućuje na to da se za ovaj projekat u međunarodnoj zajednici – odnosno kod velikih sila – u kolopletu njihovih podudarnih, izukrštanih i suprotstavljenih interesa, pogotovo u novije doba, gotovo uvek volšebno, pa i paradoksalno, nalazilo dovoljno naklonosti.

Pre Kurtija, sa Kurtijem i posle Kurtija. Još je zanimljivije i istraživanja vredno istorijski višekratno potvrđeno osvedočenje da je i one koji su idejom i pronošenjem zamisli „Velike Albanije” bili teritorijalno, državno i etnički/nacionalno neposredno ugroženi, objektivno/„objektivno” sagledavanje regionalnog i šireg konteksta navodilo na to da prema nosiocima albanskog nacionalizma i velikoalbanstva u svojoj sredini budu do snishodljivosti obazrivi i bolećivo tolerantni. Iz suštinski istih razloga zbog kojih je u Skoplju odlučeno da se povuče navodno albanofobna Makedonska enciklopedija, posle Drugog svetskog rata u komunističkoj Jugoslaviji osuto je, zbog navodnog greha „velikosrpskog nacional-šovinizma”, drvlje i kamenje na pionirsku i veoma solidnu studiju istoričara Jovana Hadži Vasiljevića (1866-1948) Arbanaska liga, aranautska kongora i srpski narod u Turskom carstvu iz 1909. godine i na njenog vremešnog i zaslužnog autora. I tako stalno!

Koliko li je samo puta neki koristan i valjan naučni projekat obustavljan ili vredan spis prokažen zbog bojazni da bi mogao naljutiti Albance?

Sticajem raznih okolnosti i mistifikacija, uključujući i mentalne, odnosno kolektivno-psihološke, a naravno i ideološko-političke, pojednostavljeno rečeno, u slučaju srpsko-albanskih međuodnosa, malobrojniji i u svakom pogledu nerazvijeniji Albanci postali su i trajno bili problem Srbima, umesto da bude obrnuto. U Razgovorima sa Staljinom, Milovan Đilas izveštava o zaprepašćenju koje je 1948. godine kod članova delegacije jugoslovenskih komunista izazvao Staljinov postupak, kad ih je, saslušavši njihove pritužbe zbog nekorektnog ponašanja „albanskih drugova”, posavetovao da Jugoslavija treba da „proguta” Albaniju, „što pre, to bolje”.
Idealan kandidat

Neprilagođeni u regionalnom okruženju, inorodni i inojezični svima, Albanci su tokom istorije imali teškoća i trvenja sa svim narodima sa kojima su im bili suđeni zajednički život, etnička izmešanost ili komšiluk. Idealan kandidat za klijenta velikih sila kojima je cilj vazda bio da gazduju Balkanom i da mu određuju sudbinu, naravno u skladu sa svojim privremenim ili trajnim interesima. Slično bliskoistočnim Kurdima. Preko takvih neintegrisanih i nezadovoljnih naroda, željnih sopstvene nacionalne i državne emancipacije, pomažući im ili odmažući, prema prilici i potrebi, moćne države su srazmerno jeftino, uglavnom ne prljajući ruke i ne žrtvujući živote, proizvodile krize, podsticale sukobe među malima i njima upravljale. Kako uvek, tako i sada… Danas bi to nazvali „proksi” delovanjem, uključujući i „hibridno” ratovanje.

A Albanci, pak, kako je to u svojoj poznatoj knjizi Albanci od Srednjeg veka do danas (1995) tačno zapazio Peter Bartl, uvek su promišljeno uspevali da pronađu međunarodne tutore, s tim što se specifičnošću razvoja albanske spoljne politike može smatrati „nalaženje pokrovitelja na sve većoj geografskoj udaljenosti: od Beograda, preko Moskve, do Pekinga” i, dodali bismo – sada Amerike. „Ovakav razvoj imao je i prednosti i mane. Što je sila zaštitnica bila dalje, to je veća bila samostalnost ove male balkanske države, ali i sve manja mogućnost da joj se u slučaju eventualnog vojnog sukoba pomogne”, rezonuje nemački albanolog. Tačno, ali svet i vremena se menjaju, a prostorne i vremenske distace do ukidanja smanjuju i relativizuju, tako da udaljeni zaštitinik ne samo da se primiče svom štićeniku, već čak na teritoriji – koju su zajedno uzurpirali na uštrb Srbije – uspostavlja jednu od svojih najvećih vojnih baza.

Kad su 2001. godine bugarski naučnici Peter Mitev i Antonina Željaskova zatražili od svojeveremeno najuticajnijeg i najkompetentnijeg albanskog političara u Makedoniji Arbena DŽaferija (1948-2012) da im kaže kako vidi budućnost Kosova, on im je lapidarno odgovorio jednom rečju: „Aviano” (Makedonija na raskršću, Sofija, 2008, 173). A kod italijanskog grada Aviana, zna se, nalazi se vojna baza NATO-a, iz koje su 1999. poletali bombarderi na Jugoslaviju, odnosno Srbiju.

Dakle, NATO je budućnost „Kosova” – uverenje je od koga se ne odstupa ni u Vašingtonu, ni u Briselu, ni u Prištini, ni u Tirani, a ni među makedonskim Albancima koji su euforično ovih dana dočekali Aljbina Kurtija.

Mlaka reagovanja na ovu eksploziju velikoalbanstva nisu, stoga, začuđujuća. Za Amerikace, čija je ambasada jedino stalno, kontrolno ministarstvo u svim makedonskim vladama, i za NATO, sasvim je svejedno kako će Albanci urediti svoje odnose sa susedima i međusobno. Sitno je to za njih, a granica empatije poklapa im se sa egoističkim kalkulacijama. Važno je samo da se na neki način stvore ili iznude formalni uslovi za to da čitav albanski nacionalni korpus, kao više država ili kao jedna država, uđe u redove Atlantskog saveza.

Rat u Ukrajini samo je pojačao i izoštrio ovu dubinsku motivaciju angažovanja na Balkanu.

Američki ambasador u Srbiji, a svojevremeno i u Skoplju, Kristofer Hil gotovo je sa ciničnim podsmehom i ležerno prokomentarisao događaje u Tetovu i Skoplju, koji su ustalasali region: „Prepustiću vašoj mašti šta ljudi mogu misliti o tom događaju u Tetovu ili pitajte nekog drugog”. Zatim je ponovio floskulu o tome da SAD pozivaju obe strane da kroz dijalog pronađu kompromisno rešenje za kosovski problem. NJegov kolega u Prištini DŽefri Hovenijer bio je nešto rečitiji, ali ni on nije dao nikakav vrednosni sud o Kurtijevom izletu u Severnoj Makedoniji. Prema izveštaju agencije „Klan Kosova”, rekao je da „SAD ne podržavaju ni ‘Veliku Albaniju’ ni ‘Veliku Srbiju’” Prema njegovim rečima, „SAD podržavaju teritorijalni integritet i suverenitet svake države na Zapadnom Balkanu”, a ne podržavaju „ideju redefinisanja granica u regionu Balkana”. Kako tvrdi, svaki pokušaj da se to uradi bio bi kontraproduktivan i destabilišući. Očigledno je iskusni američki diplomata iskoristio i ovu priliku da napravi simetriju između ideja „Velike Albanije” i „Velike Srbije”, iako Kurtijevo razmahivanje zastavom „etničke Albanije” u Tetovu nije moglo biti osnovani povod za još jedno pominjanje dežurnog bauka „Velike Srbije”.

Nema, dakle, nikakvog značaja to šta premijer privremenih prištinskih institucija flagrantno preduzima – suprotno svim načelima međunarodnog prava, diplomatskih uzusa i dobrosusedskih odnosa (prema Severnoj Makedoniji) – već je bitno samo da se nekako nastavi dijalog ili, bolje „dijalog” između Beograda i Prištine, sa svima jasnim krajnjim ciljem da Srbija de fakto (pošto de iure nikako ne ide) prizna nezavisnost tzv. „Kosova”, čime bi se, uz razne interpretativne manipulacije i pritisak na, sada više nego ikada, (ratom u Ukrajini) disciplinovane saveznike, stvorio (privid) ispunjenosti preduslova za njegovo uvlačenje u NATO. Treba iskoristiti momentum, pošto se, pored ostalog, približavaju predsednički izbori u SAD, a i neizvesno je kojim će smerom krenuti ratna sreća na ukrajinskim prostranstvima.
Podrška Velike Britanije

Nema sumnje da je Aljbinu Kurtiju sve ovo dobro poznato. Uostalom nije taj refleks od juče. Reč je o aktuelnoj deonici brodelovskog „procesa dugog trajanja”. Veoma dugog trajanja, čak. Pred dramatičnim i pretećim pojavnostima sadašnjosti, koje nije moguće ni odgovorno prenebregavati, uvek se valja osvrnuti unazad, jer suštinu savremenih procesa nije moguće celovito razumeti i prema njima se adekvatno postaviti bez sagledavanja njihove (pred)istorije. To sagledavanje ne sme biti statičko, već dinamičko. Ključ ispravnog tumačenja je u spoznajnom ovladavanju dijalektikom kontinuiteta i diskontinuiteta, svojstvenom sledu zbivanja koja čine istorijski tok. S obzirom na nužnu prostornu ograničenost ovog komentara, ukazao bih samo na neke elemente relevantne za smeštanje procesa kretanja ka realizaciji projekta „Velike Albanije” u njegove (trans)istorijske i fenomenološke koordinate.

Nemoguće je ne krenuti od „Prizrenske lige” (1878-1881), o kojoj postoji obimna građa, dokumentacija i literatura različite vrste, namene, ideološkog usmerenja i kvaliteta, i o kojoj su mišljenja krajnje podeljena. Liga je predstavljala izraz otpora Albanaca podeli teritorija na kojima su živeli usled slabljenja i poraza Osmanskog carstva i sadržala je verski, socijalno i idejno heterogene komponente tadašnjeg albanskog društva, s izraztitom muslimanskom dominacijom. Kao takva, odgovarala je Visokoj Porti, jer se borila za očuvanje osmanskih granica i teritorija. Ali ne samo Porti. Tendenciozna zvanična albanska nauka nastoji na tome da je Liga iznutra bila jedinstven nacionalni pokret svih Albanaca, što istorijske činjenice demantuju. Samo tri dana posle osnivačkog prizrenskog skupa (10.07.1878), na kome su usvojeni „Statut” i „Program”, a na dan početka Berlinskog kongresa, Albanci iz Skadra usvajaju svoj „Memorandum” i upućuju ga učesnicima ovog istorijskog skupa. Posebno je zanimljiva, i indikativna, peta tačka tog dokumenta, u kojoj, pored ostalog, stoji:

„Jedini zaštitnik Arbanije može biti Velika Britanija.
Mada se to kosi sa pravednošću i mada je ona živo zainteresovana za Arbaniju,
Britanija jedina podržava nastojanja da se uspostavi
solidna brana slovenskom prodoru na Jadran,
a ta brana mogu biti samo narodi koje ta invazija ugrožava.
Sloveni, koji su se tu ranije krišom infiltrirali,
sada prekidaju tu praksu i zamenjuju strpljenje i drugu propagandu otvorenom silom“
( M. Bojić, Arbanaška liga, Beograd, 2010, 226).

U vreme kad je ovo pisano nije bilo Amerike kao svetske sile. Britanija je, međutim, i dalje tu, ali sada sa Amerikom. Suprotstavljanje slovenskom (čitaj ruskom!) prodoru na Jadran ostaje konstanta kojoj je sve podređeno. „Aviano”, što reče Arben DŽaferi. Večni „Aviano“! Na osnovu dokumenata i držanja „Prizrenske lige” jasno se uočava da je ideja o „Velikoj Albaniji” krajem XIX veka bila zrela i konceptualno zaokružena. Tokom vremena menjao se (proširivao) samo opseg njenih idealno zamišljenih granica.

Po viđenju emigrantskih albanskih organizacija posle Drugog svetskog rata, zatim tzv. „Treće lige”, dugo vremena marksističko-lenjinističke, a danas „demokratske” Tirane i, naravno zagriženih nacionalista iz Prištine, u sastav „Velike Albanije” trebalo bi da uđe i Kruševac! Precizno, „trenutna” granica „Velike Albanije” polazila bi „zapadno od Spiča, gradića (oblasti) na crnogorskom delu jadranske obale, išla granicom nekadašnje Crmničke nahije, zatim zapadno od Rijeke Crnojevića i tako potpuno obuhvatila basen Skadarskog jezera. Potom bi se popela do Spuža, uključujući i taj grad, a od Spuža bi se kretala do Kolašina, Novog Pazara, Kruševca i Niša. Od Niša se spušta prema Kumanovu, Velesu i Bitolju. Posle toga prelazi u Grčku, stiže do Florine i istočno od Preveze izbija na more. Prirodno, svi pomenuti gradovi trebalo bi da uđu u sastav te države kao njeni nedeljivi i sastavni delovi.” (M. Bojić, Arbanaška liga, 218).

Krećući se kroz prošlost, ne možemo propustiti da primetimo kako je na konferenciji ambasadora velikih sila u Londonu 1913, posle Drugog balkanskog rata, u pregovorima o granicama Albanije, Austrija insistirala na tome da balkanskim državama ne pripadne nijedna oblast naseljena isključivo Albancima, čemu je, kako se izveštavalo, bila naklonjena i britanska diplomatija, dok se ovom zahtevu najodlučnije protivila Rusija, kao zastupnik balkanskih Slovena (P. Bartl, Albanci od Srednjeg veka do danas, str.142). Austrougarska – veoma zaslužna za stvaranje albanske nacije, o čemu je sjajno pisala rano preminula bugarska istoričarka Teodora Toleva – odavno ne postoji, a Austrija nije bitniji činilac u igri, sada je tu Nemačka, kojoj austrougarsko diplomatsko i geopolitičko nasleđe i logika nisu strani. Uostalom, i EU mnogi doživljavaju kao savremenu, ali neuporedivo bleđu Austrougarsku.
Sudbina KiM kao primer

Daleko je Londonska konferencija, no London ostaje London, adresat „Memoranduma” skadarskog odbora Albanske lige još iz 1878. godine. Upravo u periodu zapetljavanja i eskalacije kosovskog problema i izranjanja pramca velikoalbanske podmornice u Zapadnoj Makedoniji, odlučio je da se intervjuom na portalu „Demostata” oglasi doajen britanske diplomatije i nekadašnji ambasador u Jugoslaviji, ser Ajvor Roberts. Sa izvanrednim osećanjem za tajming, pojavio se kao neki „Lorens od Balkana”, da albionski otmeno i perfidno, a načinom nadmoćno dobrohotnim, podeli nekolike racionalne lekcije i uputi bar dve suštinski važne poruke koje prepuštam na tumačenje pozvanijim analitičarima našeg političkog trenutka. Iz ugla teme kojom se bavim, zanimljiva je Robertsova kritika Badinterove komisije koja, po njegovom mišljenju nije poklonila dužnu pažnju mogućnosti da su se teritorijalnim razmenama, do kojih bi se došlo konsenzusom, možda mogle izbeći „masovne migracije stanovništva tokom sukoba na prostoru bivše Jugoslavije”.

„Masovne migracije” su ovde, jamačno, eufemizam za progone i etničko čišćenje. Baksuzna Badinterova komisija se, kao što je poznato, opredelila za stav da republičke granice automatski postanu međunarodne. Nastavak nam je poznat… Ima li sve to neke veze sa granicama Srbije i „Republike Kosovo”, a možda i Severne Makedonije? Sa „Velikom Albanijom”? Valja biti oprezan i na sve spreman. Za velike i moćne je tabu tema samo ono što ugrožava njihove interese, dok o poštovanju međunarodnog prava više nema smisla ni govoriti, a mora se govoriti i ponavljati…

Posle nametljive Kurtijeve šou-predstave sa velikoalbanskom retorikom i ikonografijom u Tetovu i Čairu kod Skoplja, uz veličanje „albanskog Mendele” Adema Demaćija, usledilo je više negativnih reakcija sa zvaničnih makedonskih i srpskih adresa, uključujući i najviše, kao i upozorenja analitičara i stručnjaka da se u realizovanju projekta „Velike Albanije” prešlo sa reči na dela, što može dodatno ugroziti i onako krhku stabilnost regiona.

Izdvojio bih uravnoteženo mišljenje uglednog novinara Željka Šajna, dopisnika Politike iz Skoplja, izvanrednog poznavaoca makedonskih, ali i širih balkanskih (ne)prilika („Kosovo online”, 17.08), koji ukazuje na to da je Severna Makedonija razapeta između velikoalbanskih i velikobugarskih pretenzija, da je u svojevrsnom „sendviču”. Šajn napominje da „u ovom trenutku još nije ozbiljno ugrožen teritorijalni integritet i suverenitet Severne Makedonije”, ali da bi se valjalo vratiti malo unazad i „prisetiti se šta se sve dešavalo na Kosovu”, a da je on bio svedok tih događaja od 1985. do 1991.

„Postepeno su krenuli sa nekim naivnim stvarima, kao što je recimo zahtev za promenu Ustava tadašnje Jugoslavije, da bismo došli do toga da su poslanici tadašnje kosovske skupštine, odnosno pokrajinskog parlamenta u Kačaniku proglasili ‘Republiku Kosovo’. Tako da je ovo što se događalo u Tetovu i u Čairu kod Skoplja samo jedna uvodna situacija sa ikonografijom ‘velike Albanije’ i proglašavanjem Kurtija za premijera svih Albanaca. To nije nimalo naivno i može voditi ka tome da se jednog dana sakupe svi albanski poslanici iz, recimo, Crne Gore, KiM, Albanije, Grčke i Makedonije, iz svih tih parlamenata, i donesu možda sličnu odluku, gde će reći da ‘Velika Albanija’ funkcioniše”.

Nije teško složiti se sa Šajnom, s tim što mislim da nije preporučljivo suviše insistirati na umirujućoj konstataciji da teritorijalni integritet i suverenitet Severne Makedonije još uvek nisu ozbiljno ugroženi, jer to je samo formalno tačno. Ja, naime, držim i odavno tvrdim da „Velika Albanija” već postoji.

Albanci su u znatnoj meri ostvarili ono što demografi nazivaju „prekogranični etnički kontinuum”, kojim se nesmetano kreću, a doduše ne po međunarodnom pravu, ali po patrijarhu Pavlu, „koga ovce, onog i planina”.

Mnogi će se smireno usprotiviti tvrdnjom da „Velika Albanija” nikada neće biti ozvaničena i međunarodno priznata kao država. Slažem se, verovatno zadugo neće, ali zar je važnije ono što je ozvaničeno, a realno ne postoji, od onoga što nije ozvaničeno, a realno postoji?

U pamet se, Srbi, Makedonci, Crnogorci, Grci! Niko vam sa strane neće pomoći.

(Novi Standard)