Sabornost u Srpskoj, sabornost oko Srpske

Piše: Nemanja Dević, istoričar i naučni saradnik Institutu za savremenu istoriju u Beogradu

 

Pomirenje je možda isuviše iskompromitovana fraza – sabornost je ključna reč koja nam nedostaje. Ne čujemo je često u javnosti, pogotovo kada izađemo izvan crkvenih krugova. Nema je ni na bilbordima, niti među političkim sloganima. „Ako ne plovimo zajedno, tonućemo odvojeno“, napisaće pre desetak godina nadahnuti Nebojša Mastilović.

I zaista, iako uglavnom ne prepoznajemo značaj primene sabornosti u svakodnevici, u vremenima kada dođe do kriza obnavljamo je gotovo instiktivno. U ratu 1999, u poplavama 2014, u odbrani svetinja 2020, u svakodnevnim situacijama kada se okupimo da lečimo obolelu decu. Iako je nazivamo drugim imenima, bilo solidarnošću ili građanskim aktivizmom, jasno je da se radi o gestovima sabornosti koja nas, kada odbacimo nametnute regionalne i ideološke partikularizme, umesto lažnog jugoslovenskog „bratstva i jedinstva“ vodi ka autentičnom srpskom „bratstvu i sestrinstvu“.

Izgradnja takve ideje predstavlja proces, ali onda vodi u pravcu prepoznavanja najvažnijih vrednosti nacije (što bi rekao drugi pametni čovek Andrej Tkačov: određivanje onoga što nam nipošto nije na prodaju), potom okupljanja oko njih, i na kraju njihove odbrane. Drugim rečima, afirmisanje ideje sabornosti kod Srba jeste nešto od čega strepe i ježe se i „slučajni Srbi“, i njihovi idoli u bivšim jugoslovenskim republikama, i jednako mentori iz Brisela i Vašingtona.

U različitim epohama, različite srpske istorijske celine preuzimale su primat u očuvanju i afirmisanju nacionalne ideje.

Posle pada srednjovekovne srpske države pod tursko ropstvo, stara Crna Gora je dugo slovila kao „srpska Sparta“, nosilac zaveta i oslobodilačke ideje. Rasadnik prosvete i kulture, svojevrsno žarište iz koga je nastajala državotvorna elita, potom su (u poznoj fazi prosvetiteljstva) postali prečanski krajevi, kasnije poznati pod nazivom Srpska Vojvodina. Od vremena ustanaka i oružane borbe za ujedinjenje, Pijemont na Balkanu postala je Kneževina Srbija.

Posle dvostrukog odupiranja Novom svetskom poretku i nezapamćenog stradanja u 20. veku, ali i obnavljanja dela državnih tradicija, čini se da je najvitalniji deo srpstva postala Republika Srpska. Jedan od ključnih razloga za njenu odbranu i opstanak od 1990-ih godina do danas upravo je bilo obnavljanje sabornosti i ujedinjenje oko zajedničkih vrednosti.

„Nisam mogao da se prisetim nekog drugog razloga koji bi pod ‘istu zastavu’ mogao da objedini ovoliko različitih ljudi i grupa. Sve je izgledalo nestvarno i podsećalo je na slike iz filmova o Drugom svetskom ratu. (…) Sam sastav tih ljudi bio je neobičan. Za istim stolom sedeli su penzionisani policajci, sveštenici, bivši četnici, bivši partizani, ateisti, vernici, penzioneri, direktori, doktori nauka, profesori, seljaci… Zbližilo ih je to stanje ugroženosti, kao kad u vreme poplave ili požara na brvnu u nabujaloj reci ili ostrvcetu u šumi koju je zahvatio požar, ugledate vuka i košutu ili lisicu i zeca. Do tada ljuti protivnici, a sada ugroženi višom silom mirno čekaju i solidarišu se kako bi preživeli krizu i sačuvali život“.

Ovim rečima, prilično autentično, Momčilo Krajišnik (tada predsednik skupštine srpskog naroda u BiH) opisao je atmosferu obnavljanja sabornosti srpskog naroda u zaleđu Sarajeva u predvečerje rata 1992. godine.

U ratnim godinama u Srpskoj su se desile kolosalne ideološke promene. Političko rukovodstvo Republike Srpske, na čelu sa Radovanom Karadžićem, čvrsto je stalo na stanovište nikad više 1941, koje je imalo dvostruki značaj – kroz sprečavanje ponovnog genocida nad srpskim narodom, ali i kroz odbacivanje ideoloških podela i unutrašnjeg raskola iz Drugog svetskog rata.

Na zajedničkoj sednici skupština Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, koja je oktobra 1992. održana u Prijedoru, jednoglasno je usvojena deklaracija kojom se dve republike obavezuju da imaju identičan pravni sistem, grb dinastije Nemanjića, trobojnu zastavu i himnu „Bože pravde“. Deklaracija o političkoj emigraciji sa iste sednice donela je preko potrebnu rehabilitaciju antikomunista iz ovih krajeva. Ipak, vrhunac opredeljenja da se raskrsti sa podelama iz prošlosti pokazan je u julu 1993, kada su na sednici Narodne skupštine, održanoj u Mrkonjić Gradu, poništene odluke prvog zasedanja ZAVNOBiH-a donesene upravo u ovom mestu 1943. godine.

Za političkom elitom i njenom voljom oličenom u skupštini, važan impuls u obnovi nacionalnog jedinstva dolazio je iz vojnog rukovodstva. Na sednici skupštine iz maja 1992. i general Ratko Mladić, od tog momenta komandant Glavnog štaba VRS, isticao je da je došlo vreme kada se ne sme biti „ideološki zatucan“, već „nam treba zajednička pamet“. Mladić tom prilikom dodaje: „Jedinstvo i sloga su naš opstanak, nesloga, javašluk, mudrovanje je naš nestanak.“

U jednom docnijem nedatovanom snimku general Mladić u razgovoru sa nekoliko osoba, među kojima je i jedan sveštenik, govoreći o VRS iznosi stavove koji se znatno razlikuju od njegovog prvobitnog propartizanskog sentimenta: „Ovde nema mesta ni partizanštini ni komunizmu (…) i mi ne dozvoljavamo nikakve podele ni na ideološkoj ni bilo kakvoj osnovi. Samo sloga. I to ne samo ono formalno četiri S, već mi tražimo da bude sloga svesrpskog naroda“.

Nove vojne oznake, amblem sa trobojkom, ordenje, povratak šajkače na glave vojnih komandanata, pa i nekih jedinica, u drugoj polovini 1992. – govorili su da se radi o novom dobu u kome se raskrstilo sa ranijim ideološkim lutanjima i vratilo srpskom stanovištu. Nedugo po formiranju, VRS je dobila i svoju slavu (Vidovdan), na kojoj je uz veliku svečanost na Sokocu 28. juna 1992. njeno ljudstvo položilo i novu zakletvu.

Tu dolazimo i do trećeg, možda i najvažnijeg faktora u izgradnji sabornosti u Srpskoj: Srpske pravoslavne crkve. Njeni episkopi i sveštenici nalazili su se na sednicama Narodne skupštine, uz vojne jedinice, ponekad prenoseći blagoslov i molitvu i na prvim linijama fronta. Od 1992. započela je i simbolična obnova Sabornog hrama u Banja Luci, sravnjenog sa zemljom u vreme vlasti NDH.

Posebno je simbolički, u smislu stišavanja unutrašnjih antagonizama i politike srpskog nacionalnog pomirenja, značajna bila poseta patrijarha Pavla Krajini u oktobru 1993. godine. Kruna te posete bio je događaj kada je na mestu najvećeg srpskog stradanja na Kozari (na Mrakovici) na narodnom saboru podignut monumentalni krst, a posle pola veka žrtvama ustaškog genocida i ideološkog manipulisanja pokojnima služeno opelo u prisustvu sveštenstva i arhijereja.

Politička klima koju su stvorile institucije Republike Srpske vodila je u ratnim i poratnim godinama ka sabornosti i nacionalnom pomirenju po pitanju ideoloških podela i nasleđa Drugog svetskog i građanskog rata, koji u toj meri nisu bili prisutni ni u jednom drugom delu srpskog etničkog prostora.

Spomenici pripadnicima i žrtvama iz redova partizanskog pokreta iz socijalističke epohe u Srpskoj nisu rušeni niti skrnavljeni od srpskih snaga. S druge strane, već od 1990, paralelno sa ekshumacijom i obeležavanjem stratišta žrtava ustaškog režima, u pojedinim lokalnim sredinama podizana su spomen obeležja i srpskim žrtvama komunizma. Nakon rata inicijativu za podizanje spomenika ravnogorcima predvode boračke organizacije, negde i lokalne samouprave, što govori da je politika sećanja na njih posle više od pola veka delom postala i institucionalizovana. Gradovi poput Brčkog, Višegrada i Bijeljine dobili su i spomenike Draže Mihailovića.

Sa tom politikom najviše se odmaklo u Hercegovini, gde je podignut niz spomen-obeležja, objavljeno više imenoslova žrtava, a dan ustanka pod vođstvom popa Radojice Perišića (6. jun) postao je od 2000. godine Dan opštine Gacko. U Bileći je 2014. sagrađen jedinstven “Ravnogorski park“, sa spomenicima generalu Mihailoviću i lokalnim komandantima iz redova JVuO. Na toj lokaciji 2. oktobra svake godine se obeležava „dan pada Bileće u Drugom svetskom ratu“, u sećanje na poraz i gubitke JVuO na tom području navedenog datuma 1944. godine. Interesantno je da je retorika na tom mestu uglavnom usmerena u pravcu nacionalnog pomirenja – ali kroz istinu i ukazivanje i na stradanje ravnogorskog pokreta i njegove junake.

Poslednjih godina čini se da se u Republici Srpskoj razvija kultura sećanja na ratove 20. veka po ugledu na Rusku Federaciju. U Banja Luci i Trebinju zaživljava pozitivna tendencija šetnje potomaka sa obeležjima oba pokreta otpora na Dan pobede 9. maja, po ugledu na ruski „besmrtni puk“. U Srpskoj se uspešno mire građansko i nacionalno, koji su u srpskim zemljama nasilno prekinuti 1945. godine. U javnom prostoru govori se o dva antifašistička pokreta srpskog naroda („i Branko Ćopić i Milorad Popović“), čije su tekovine borbe za slobodu uzidane u temelje savremenog društva.

Bez obzira na povremene političke promene, po tim pitanjima nije bilo diskontinuiteta: sve državotvorne stranke u Srpskoj jedinstvene su oko njenih istorijskih temelja. Na osnovu izjava Milorada Dodika u prethodnih godinu dana može se naslutiti na koji način će se razvijati politika sećanja na Drugi svetski rat u Srpskoj, koja je izbalansirana tako da uvažava žrtve i ujedinjuje oslobodilačke tradicije pokreta otpora. Novi narativ sadrži tri osnovne komponente:

1. Obeležavanje žrtava genocida u NDH – gde ideja Žarka Vidovića o prevazilaženju stalnih podela na četnike i partizane, i isticanje u prvi plan karakteristike Srba kao logoraške nacije zaživljava na pravi način, uz istraživački fokus ka tzv. studijama slučaja poput Starog Broda, Garavica, Prebilovaca i dr.

2. Uvažavanje partizanskog antifašizma – uz isticanje mesta stradanja kao što su Kozara i Zelengora, gde se integrišu partizanske slobodarske tradicije (ujedno oduzimajući političkom Sarajevu konstruisanu „tapiju“ na NOP i antifašizam), a odbacuje zloćudni kominternovski duh KPJ koji je dezintegrisao srpski narod.

3. Postepeno prihvatanje i istorijska rehabilitacija ravnogorskog pokreta otpora ‒ u nekadašnjem propagandnom bastionu KPJ ukazuje se na istorijske činjenice i od lokalnih obeležja do najavljenog memorijala u Boljaniću (mesta značajnog za poslednju fazu savezničke operacije Halijard) i nadi da će se vlasti pozabaviti pitanjem jame Ponor kod Foče (najvećeg stratišta žrtava komunizma) dolazi se do istorijske istine i srpskog stanovišta.

U odnosu na druge srpske zemlje, Republika Srpska zaista prednjači u politici sećanja i izgradnje sabornosti oko ključnih istorijskih događaja u 20. veku. Pre tri decenije branili su je zajedno unuci bivših četnika i partizana, čija su karakteristična prezimena danas ispisana u spomen-sobama palih boraca VRS.

Danas pred novim generacijama stoji, bez obzira na političke razlike, ujedinjavanje oko njenih istorijskih temelja. Od Banja Luke bismo mogli da naučimo štošta, i da ideju jedinstva i sabornosti „uvezemo“ i u Srbiju. Ali u ključnim bitkama koje nam slede, i koje se ne tiču samo sećanja, potrebna nam je sabornost – i za Srpsku i njenu odbranu.

(RT Balkan)