Da me u tami pozna u jami!
Piše: Mihailo Medenica
Da stavim zvezde sestri u oči… („oluja“- šta slavite zveri, krv detinju?!)
Mrtva me mati privila na rasporene grudi,
da me skrije ispod srca, da me ne probudi…
Povila me u slomljena rebra, pod plaštanicom krvi,
u onu potaju odakle su joj razvukli creva…
A, kuća peva…
Peva u plamenu, peva kadnilo, ikona,
peva čitavo silo, sva sela, pevaju crkve i manastiri…
Samo zveri ćute.
Juče su s tatom nazdravljali mome rođenju,
zašto mu sada lome ruke kojima ih je počastio onom rakijom..?
Onom što je deda zakopao kraj kruške
što su joj polegle grane…
Ne od roda njenoga već moga,
nejake su joj grane da izdrže braću i oca…
Pevaju čitava sela, sve naša, srpska,
plameni služe opela a zveri ćute…
Da mi je nekako da dohvatim nebo,
da ga privučem, da skinem dve zvezde
i stavim ih seki u oči…
Gleda nekud iz trave kose krvavo plave,
u podranoj spavaćici što je majka darivala za Božić…
Gorelo je kandilo pod ikonom, još smo spavali
kad je tata otišao u goru po Badnjak.
Zašto su tatu rasporli od vrata do trbuha
kad im je za trpezom čuvao mesta do čela..?
Jel zbog onih jama i vratača u kojima je još
stotinu sela..?
Onih livada na kojima se nismo igrali
da ne izgazimo cveće niklo iz kostiju predaka?
Onih reka iz kojih se nije zahvatala voda,
reke što su nazivale imena mog roda…
Zašto me zver otima od majke, lomi joj ruke?
Zašto mi staje na grudi i…
Kako sad da dohvatim nebo, da ga privučem,
da seki stavim zvezde umesto očiju, kad…
Kako će mama znati gde jutrom da me potraži,
kad selo dogori i tata porani da namiri poklanu stoku?
Kako iz jame pune srpskih sela i zdrobljenog čela
da dozovem braću obešene o krušku?
One što je povila grane do zemlje, pod zemlju,
nabrekle od neotkopanih rakija i vina za rođenje umirućih…
Kako nebu da došapnem da sačuva zvezde, da bar još dve ukrade od noći,
kada se probudim da imam oči,
da se u njih mama onim osmehom mrtva zagleda.
Da me u tami pozna u jami…
Napomena: Sadržaj teksta isključiva je odgovornost autora i ne odražava nužno stavove redakcije.