SRPSKA BOKA I MONTENEGRINSKI BEOGRAD

Piše: Aleksandar Đurđev, poslanik i predsjednik Srpske lige

​Navikli smo, nažalost, evo već pun vek na to da mnogi oko nas žele da im Srbija služi kao vreća za udaranje kako bi nad njom lečili svoje frustracije, najčešće one vezane za konvertitiski sindrom. Za njih Srbija uvek predstavlja zločinca na optuženičkoj klupi koji je kriv za izmišljene hegemonije, teritorijalne pretenzije, genocide, etnička čišćenja i ko zna za šta sve drugo. Takvih su pune Hrvatska i Federacija Bosne i Hercegovine (bivši Srbi), ima takvih, nažalost, i u samoj Srbiji (slučajni Srbi), ali ovde bih se osvrnuo na najsvežije primerke konvertitstva koji nam dolaze iz Crne Gore ili bolje rečeno Montenegra, jer tima i takvima draže je sve strano od sopstvenog, pa tako, u svojoj ludačkoj opijenosti samomržnjom, umesto ,,živela Crna Gora“ kliču ,,E viva Montenegro“.

Takve je pogrešno zvati ne samo Crnogorcima, već i Dukljanima, jer oba termina imaju isključivo srpsko značenje i suštinu. Crnogorac je Srbin, Dukljanin je Srbin, a poslednji izdanci samomržnje unutar srpskog roda koji su pogazili zavet svojih junačkih predaka što se ne hteše u lance vezati mogu biti samo Montenegrini.

​Jedan Duško Vujošević, čovek nesumnjivih košarkaških stručnih kvaliteta, živi i radi u Beogradu već decenijama. Kao i svaki Montenegrin, navikao je da od Beograda i Srbije dobija sve, a da zauzvrat istima daje uvrede i napade najgore moguće vrste. Tako je dotični Srbiji i Beogradu koji ga hrane, leče i štite zahvalio tako što je Srbiju označio kao glavnog krivca za ratove u bivšoj Jugoslaviji.

Interesantno je da mu nije smetalo da se svojevremeno kandiduje za gradonačelnika Beograda za koji njegovi istomišljenici kažu da je bio i ostao izvor zla i sejanja ratova i genocida po Balkanu. Da je Vujošević dobro izučio drugosrbijanske retoričke veštine, ali i u potpunosti usvojio matricu srbomržnje svojstvenu onima koji su Srbe slali u logore i jame, a hramove Srpske pravoslavne crkve spaljivali ili pretvarali u štale, govori polemika u koju se nedavno upustio sa Patrijarhom srpskim gospodinom Porfirijem.

Pravilno je ovaj neotitoista i jugonekrofil shvatio da u napadu na Srbiju i Srbe ne treba okološati, već direktno jurišati na njihovu srž, na njihovu bit, a to je Srpska pravoslavna crkva. Ni tu se nije kretao izokola, već je nasrnuo na njen simbol i stub, na patrijarha srpskog. Nekada su srpske patrijarhe ubijali delima, a danas bi da to čine rečima, bljujući laži i izmišljotine i insinuirajući podlo i oholo.

Tako je Vujošević pokušao, ali samo pokušao da ličnost i figuru poput patrijarha srpskg uvuče u spor oko transfera košarkaša Mirotića u KK Partizan, insinuirajući krajnje bestidno da je isti bio umešan u kontroverze u vezi sa istim, označivši ga kao potencijalnog člana lobija. Dao je sebi za pravo ovaj obožavatelj zlatnog teleta zvanog Tito da pokuša da raščini srpskog patrijarha ukoliko se, je li, ispostavi da su njegove laži istinite. Gde je bio, pitam se, ovaj pravednik i ,,montenegrinski tajnovidac“ kada je trebalo starati se o stvarnim problemima na javi u vezi sa Srpskom crkvom, poput pokušaja Mila Đukanovića da otme srpske svetinje u Crnoj Gori? Mogao je ovaj Podgoričanin po rođenju, a montenegrinski Beograđanin po slobodnoj volji tada da izađe bar sa jednim kratkim saopštenjem i podrži njegove hrabre i neustrašive zemljake u odbrani najsvetijih mesta u Crnoj Gori. Nije i neće ako opet zatreba, jer njegova otadžbina je nestala još onda kada su u Sloveniji opaljeni prvi meci na njenu armiju.

​Ima ovde jedna stvar u vezi sa pokušajem Vujoševića da okrivi i dezavuiše patrijarha srpskog Porfirija koja mi je posebno zapala za oko, a to je pominjanje Boke kotorske. Patrijarh i košarkaški trener dele ljubav prema ovom biseru Mediterana, ali ista ima različita ishodišta. U slučaju patrijarha srpskog Porfirija to je ljubav prema jednom od grumenova zemlje Srbinove, a u slučaju Vujoševića to je ljubav prema samo jednoj od montenegrinskih u užem i jugoslovenskih u širem smislu provincija, pogodnoj, kao delom rimokatoličke po veroispovesti, za pravljenje razlike između civilizovanih i evropskih montenegrina i nekih tamo u orijentalizmu zaostalih Srba.

Boke kotorske se svi sete kada treba otići na more, a to što se ista prazni, što u njoj sem turizma ništa više ne funkcioniše, nikoga se očigledno ne tiče, ponajmanje onih kojih bi to trebalo najviše – vlasti u Podgorici. Boka kotorska nikada nije ni bila u sastavu Crne Gore do 1945. godine, nju je 1918. godine oslobodila Srpska vojska od austrijskog jarma i prisajedinila matici Srbiji. Zato istorijsku i svaku drugu obavezu i prema Srbima tamo i prema Boki kotorskoj u celini ima i država Srbija. O snazi Boke kotorske i njenom značaju za Srpstvo nekada svedoči i činjenica da je Srpska pravoslavna crkva od 1870. do 1931. godine imala posebnu Bokokotorsku episkopiju sa sedištem u Kotoru. Na napade na Srbiju i Srpsku pravoslavnu crkvu najbolje je, kao i uvek, odgovoriti delima, a pošto o Boki kotorskoj svakako neće brinuti Vujošević i njemu slični montenegrini, onda moramo mi odavde iz Srbije. Srpska Ckva bi mogla da vrati u život pomenutu episkopiju, a država Srbija da pomaže tamošnje Srbe finansijski, politički, prosvetno i kulturno.

Kad se narod pitao te 1918. godine, Boka kotorska je postala deo Srbije. Doći će vreme kada će se narod opet pitati.