Glup i gluplji

Piše: Muharem Bazdulj, književnik i publicista

 

Na pitanje zašto je Umberto Eko bio veliki pisac, moguće je dati mnogo odgovora. Jedni će potencirati erudiciju, drugi duhovitost, treći stilsku eleganciju. I svi će biti u pravu, ali ako mene pitate, Eko je najjači u opisima amerikanizovane svakodnevnice koja je u Evropi obilježila i njegovu i brojne buduće generacije.

U romanu „Fukoovo klatno“, važno mjesto radnje je ugostiteljski objekat u kojem postoji fliper. Junaci romana vole da igraju fliper, ali niko ga ne igra bolje od izvjesne crvenokose „fatalne ženske“ koja se zove Lorenca Pelegrini. Narator kaže otprilike: Lorenca zna da se fliper ne igra samo prstima na tipkama, nego se igra cijelim tijelom, jer džaba ti sve ako loptica krene vertikalno, srednjom linijom između tipki, tada nikakva vještina igre prstima nije dovoljna, moraš pubično da pomjeriš cijelu mašinu dovoljno da lopticu skreneš s putanje, ali ne toliko jako da učiniš da fliper – tiltuje.

Jasno je da je cijela priča o Lorencinoj veštini s fliperom ne pretjerano skrivena erotska aluzija, no ovdje me više zanima fenomen tzv. „tiltovanja“ koje je generacijama odraslim u „salonima zabave“ bilo i ostalo najbolja metafora sistema koji je doživeo trenutni šok, sistema koji je, rječnikom današnje omladine, „zabagovao“.

Mjesecima me već, evo, zabavlja kako je tiltovala medijsko-intelektualno-žurnalistička „kažnjenička bojna“ Mila Đukanovića okupljena oko nekoliko portala i jedne lokalne televizije.

Promjena

Oni koji su imali rezervne položaje, vratili su se na njih i prave se mrtvi. Neki drugi su toliko očajni da su naprasno otkrili pravilo „neka se čuje i druga strana“, pa u vlastite dijaloške emisije zovu i one goste koji su do juče tu mogli biti samo (fizički neprisutna) pljuvačka meta. Većina, međutim, i dalje tužno otaljava svoje tezgice, ali sve manje strastveno i sve ispraznije. Nekadašnji „Apel 88“ se skupio pri pranju, pa se sada zove „50 javnih ličnosti“. Nedavno su bili jako zabrinuti zbog „represije nad neistomišljenicima“, ali je njihov dirljivi i leporeki vapaj privukao nula posto (ili nešto manje) ozbiljne medijske pažnje.

Kolumne na đukanovićevskim portalima i ranije su bile glupe, ali poslednjih nedelja im nekim čudom uspijeva da budu još gluplje. Paradni primjer toga je recentni „uradak“ Dragana Bursaća pod naslovom „Ubijanje crnogorske biblioteke u Podgorici!“. Već i ovaj znak uzvika na kraju naslova je stilski veoma dubiozan.

Jedan duhoviti američki pisac je zabilježio kako je stavljanje uzvičnika nalik smijanju sopstvenim vicevima, nešto u najmanju ruku ne pretjerano dostojanstveno, ali to je u ovom konkretnom slučaju najmanji problem.

Šta je ovdje zabrinulo brizi sklonog Bursaća? Neko ruši zgradu biblioteke, neko spaljuje knjige, neko drastično smanjuje budžet ove institucije? Ne, razlog je mnogo banalniji. Tekst počinje bizarnom pohvalom samom sebi. Više niko ništa ne čita, pisana riječ propada, ali Dragan, eto, voli, koliko god čitanje bilo „egzotična i zaludna aktivnost, koja je namijenjena rijetkim knjiškim ridikulima, dosadnjakovićima i otpadnicima od ovog digitalnog društva“. Pa je takvog bibliofila i bibliotekofila osupnula informacija o promjeni jedne rečenice u statutu podgoričke biblioteke „Radosav Ljumović“. Kako glasi ta grozomorna promjena? Evo kako je prenosi sam Bursać: fraza „bibliotečka građa crnogorskih autora i crnogorskih štamparsko-izdavačkih organizacija“ zamijeniće se frazom „bibliotečka građa autora i štamparsko-izdavačkih organizacija iz Crne Gore“.

Do sudnjeg dana

Pošto nije siguran da će svaki čitalac podijeliti njegov pravednički gnev, Bursać vadi tešku artiljeriju: „Zamislite sad na momenat samo da Nacionalna biblioteka u Parizu nije francuska, nego ‘biblioteka autora i štamparsko-izdavačkih organizacija iz Francuske’. Ili, nemojte ići u Francusku, u Pariz, daleko je to: zamislite da se npr. Srbijanski SANU prevede, i preumi, i preslovi u Akademija Nauka i Umetnosti Intelektualaca iz Srbije. Pa to bi se vrištalo, histerisalo i urlikalo po Otvorenom Balkanu, čuj mene po srpskom svetu do sudnjeg dana.“

Bursać da se za zelen bor uhvati, i on bi se, zelen, osušio. Što kukavac potegnu baš Francusku i Pariz. Da se držao Britanije i Londona, mogao je reći da nikom ne pada na pamet da preimenuje Britansku biblioteku u Biblioteku Velike Britanije. A ono što on zove Nacionalnom bibliotekom u Parizu zvanično se zove upravo Nacionalna biblioteka Francuske (Bibliothèque nationale de France), a ne Francuska nacionalna biblioteka.

Iz genitiva

Analogija sa SANU je još nesrećnija. Jedan od dva-tri tuceta autora čija negativna opsesija Srpskom pravoslavnom crkvom ide dotle da je dosledno i bez izuzetka nazivaju „Crkvom Srbije“ čudi se i pukoj mogućnosti da se neka srpska nacionalna institucija imenom preseli u genitiv, a upravo istu tu stvar on sam radi, i to godinama, sa ciljem nipodaštavanja.

Da sada ne govorimo o tome da se u Srbiji, za razliku od Hrvatske, kad je riječ o državnim institucijama uopšte nije ni počelo „izlaziti iz genitiva“. U Beogradu postoje i Narodna biblioteka Srbije i Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“, obje bez prideva „srpski“. Postoje i Pošta Srbije, Železnice Srbije, Šume Srbije itd. I niko zbog toga ne vrišti, ne histeriše i ne urliče, a lako je naslutiti takvu reakciju ako bi neko pokrenuo inicijativu o preimenovanju ovih institucija po hrvatskom modelu (Hrvatska pošta, Hrvatske željeznice, Hrvatske šume).

Jedan banalni statutarni amandman koji služi isključivo preciziranju ingerencija institucije, pošto dotična biblioteka nema ingerencije na potencijalnu bibliotečku građu nekog potencijalnog crnogorskog (u etničkom smislu) izdavača iz, primjera radi, Malog Iđoša, poslužio je za histerični ispad identitetske moralne panike. Propratna srbofobija tu dođe skoro kao uslovni refleks.

(RT Balkan)