Zlatna doba

0

Piše: Čedomir Antić

Čuvajte se demagoga. Oni su najveća opasnost za demokratiju. U moderno vreme, čak i oni koji se potpuno protive demokratiji koriste njene metode i procedure kao nešto prirodno i neizbežno. Jednu od najvećih mana demokratije, njenu crnu tačku,  predstavlja njena mediokritetizacija.

Politika je postala izvanredno složena, nju razume malo građana, nestali su ugledni naučnici, intelektalci, umetnici u politici – ona je prepuštena birokratama, marketinškim stručnjacima i šoumenima.  Marketing je usmeren ka prosečnom ili ispodprosečnom biraču, ako je moguće onom bez političkog zanimanja i stava. Nosioci kampanje su po mogućstvu dopadljivi, šarmantni, harizmatični ali bezbojni ljudi, ako je moguće glumci, lekari, pevači, influenseri na mrežama i drugi, svi oni posvećeni su alhemiji privlačenja i objašnjavanja. „Kamen mudrosti“ u ovom poslu predstavlja „prodaja“ katastrofe kao komparativne prednosti i predizbornog aduta. Nije zato bitno šta je istina, već kako je šta predstavljeno i spakovano. Ova pojava je, razume se, prisutna na čitavom Zapadu i doprineli su joj mnogobrojni procesi, među kojima, paradoksalno, i privredni i tehnološki napredak.

Pogledajmo kako to fukcioniše u našim zemljama. Današnji BDP Crne Gore se praktično ne razlikuje od njenog BDP-a iz 2019. godine (poslednje godine samostalne vlade Đukanovićevog režima). Nekada 5,5 milijardi, danas iznosi 5,8 milijardi evra. Povećao se za 5%, a evro je za to vreme izgubio 13% vrednosti.  Razume se sve sa deficitom.

„Skok“ životnog standarda iz 2020-ih i nije tako čudan. U Srbiji je tako BDP sve do 2021. bio niži nego 2008. godine. Tokom jedne godine porastao je za preko 16% (za 10 milijardi dolara)! Zarade međutim rastu bez obzira na BDP i možda mogu da prate ritam pozajmljivanja u inostranstvu.  No, pozajmljivanje, prema ekonomskom modelu koji smo prihvatili, povećava i BDP, pa se nalazimo u začaranom krugu gde ispada da građani žive u državi koja neprekidno  napreduje. U godinama epidemije korone i rata u Ukrajini, kada je evro, kako smo spomenuli, izgubio 13% vrednosti, a sve cene porasle u poseku za 30%, neko se hvali gigantiskim uspesima u ekonomiji i obećava ogromne plate i penzije. Za to vreme, spoljni dug Crne Gore je udvostručen u odnosu na 2014., a i dug Srbije se duplirao tokom protekle deceije.

To su isto činjenice.

Nedavno je u Srbiji objavljeno da ćemo do kraja 2023. doživeti „najveće povećanje penzija u istoriji“!  Neko se dosetio da to nije ni moguće ni bitno, budući da smo najveće nominalno povećanje penzija imali 1993. u jeku hiperinflacije. Zemlja koja ima budžetski deficiti, čiji je penzioni fond odavno propao pa penzije finansiramo iz budžeta, privreda koja nije pronašla ni naftu, ni zlato, niti proizvela jeftine leteće automobile ili baterije za motor koje u punoj potrošnji traju u proseku mesec dana… Sada je pred istorijskim povećanjem penzija i plata. Ako uporedimo potrošačku korupu od pre deset godina sa sadašnjom vidimo da je to velelepno povećanje u praksi više nego skromno – svega 8 evra mesečno !  Ipak, pritom treba biti pošten pa reći da ako izuzemom velike penzije, medijalna penzija ne samo da stvarno nije povećana, već je i nešto manja nego što je bila pre jedanaest godina !

Slično je i sa pitanjem demografije. Izvesno je da će većina evropskih naroda, a pre svega balkanske nacije, ukoliko se nešto radikalno ne promeni u njihovom načinu života i kulturnom obrascu,  nestati tokom naredna dva stoleća. Tada će nastupiti kraj – bolno opadanje i propadanje traju već decenijama i biće sve veći. Srpski narod prednjači u tom velikom demografskom padu. Tokom proteklih trideset godina broj Srba na Balkanu pao je sa oko 10 miliona na 7,2 miliona. Srba u balkanskim državama, susednim Srbiji, bilo je 1991. oko 2,4 miliona, danas ih ima oko 1,57 miliona.  Međutim, svi mediji su javili kako je delovanjem srpske vlade ta pojava konačno sprečena: 2022. je rođeno 188 beba više nego 2021. godine. Vlast je još objavila da je ta pojava prisutna samo u Srbiji. Svi su se radovali. Ali, da preciziramo – 2022. rođeno je 62.250 dece, a godinu dana ranije njih 62.062. U istom razdoblju umrlo je 110.839 osoba. Dakle u Srbiji je posle 2022. bar 48.589 građana manje nego prethodne godine. Procenjuje se da se iz Srbije godišnje iseli bar 15.000 više osoba nego što se u nju useli.  Dakle, oni su slavili 0,3% povećanja broja rođenih, a godišnje su gubili više od 126.000 stanovnika, odnosno preko 63.000 više od broja rođenih ! Sve bi to još bilo i dobro, da priraštaj ne porede sa 2021. godinom, koja je jedna od najgorih zbog uticaja korone na natalitet – njen se vrhunac dogodio se upravo 2020. i tokom prvih meseci 2021. godine. Uostalom 2002. – posle dve godine reformi – rodilo se 5.900 dece više nego  1999. godine. Dodajmo tome da je prethodne godine u demografsku obnovu uloženo najviše novca u istoriji Srbije – oko 741,7 miliona evra (87 milijardi dinara).  Predsednik je avgusta 2022. požurio da objavi natalitetski uspeh, ali tada je spominjao  521 novorođenće više nego tokom prvih šest meseci prethodne godine, a onda je u februaru 2023. objavio da je tada rođeno čak 554 beba više nego u januaru 2022. godine. Na kraju, dobili smo minus 63.000 osoba (samo poređenja radi, Srbija i Crna Gora su u dva balkanska rata imale 36.000 poginulih i ranjenih vojnika, dve godine ovakvog minusa prevailaze sve gubitke u ratovima za jugoslovensko nasleđe 1991-2001, a deset godina – bilans ubijanja srpskog naroda u NDH od 1941 do 1945 godine).

Siguran sam da među Srbima nema sposobnijih političara od onih koji su na vlasti u Srbiji, Crnoj Gori i Srpskoj. Ipak, možda treba razmišljati o praunucima onih koji su danas srećni kada ih „lepo lažu“. Valjda treba razmišljati o državništvu i tome da onog ko čini dobro većina ne mora uvek voleti. Treba razmišljati i o ciljevima koji viši od ličnog, širi od starnačkog i dalji od sledećih izbora.

Ostavite Komentar

Your email address will not be published.